Ima tome skoro tri i po decenije (1982), kako je u Beogradskom dramskom pozorištu, na Crvenom krstu, premijerno izveden komad (sada) akademika Dušana Kovačevića „Sabirni centar“. Bila je to prva režija Mucija Draškića na Krstu. Istu ulogu koju je igrao u filmu snimanom po pomenutom tekstu (prof. Mihaila Pavlovića), u pozorištu je tumačio (prava reč, jer on jeste bio tumač karaktera) jedan od najvećih srpskih glumaca Radomir Rade Marković, kome se matična pozorišna kuća odužila tako što je veliku scenu nazvala po njemu. I – kakve sve to (što napisah) ima veze sa košarkom? Polako, pročitajte, pa ćete da vidite.

Danas sam bio na maloj svečanosti ispred (sada) Hale sportova Ranko Žeravica. Ta dvorana, koja je svedok velikih, ne samo, ali ipak pre svih, košarkaških utakmica zove se od 10. februara 2016. po čoveku o čijem značaju u našem sportu valjda nećemo da se sporimo. Ranku se njegova košarkška porodica zahvalila na najprimereniji način. Na spomen ploči piše da je bio olimpijski i svetski šampion i košarkaški prosvetitelj. Ovo poslednje često je isticao Božidar Maljković, a kako ga je smatrao svojim učiteljem, moje je samo da tu Maljkovićevu  sintagmu kao novinar zabeležim.

No, da se ponovo vratim na predstavu. Meni je ostala u sećanju replika, takođe velikana Vlastimira Đuze Stojiljkovića – „Gde sam ja na ovoj sliKi?“. Nema čoveka koji se na tu rečenicu nije nasmejao. Em je Đuza bio šarmantan i duhovit, em je za tok predstave to bio važan trenutak, pošto Đuza (posle) objašnjava kako se „svi oni“ nameste da se slikaju, i kad sevne blic, svi su na sliKi, sem njega. „Tada sam“, veli, „znao da sam gotov, da me više nema“.

Daleko bilo da želim da osporim današnji čin imenovanja Hale sportova (naprotiv, mislim da velikim ljudima, čija su dela neosporna, i svi smo ih svesni, treba i za života nekim gestom, poput ovog današnjeg, pokazati koliko ih vrednujemo, ali se pitam, odnosno sve nas pitam: a gde je dvorana, ulica, škola, park, plato profesora Ace Nikolića? Gde je on na našoj sliKi? Zašto kad sevne blic nema njega?

Ne poredim Ranka i Acu! I nije mi namera da jednog stavljam ispred drugog, ukoliko je to uopšte moguće i potrebno, jer su obojica sebe ugradili, bolje rečeno uzidali, u našu košarku. Samo se pitam, kao što sam se već pitao u jednom tekstu, objavljenom na ovom internet magazinu, zašto smo nemarni prema sebi? Jer, profesor Aca Nikolić zaslužuje da se po njemu imenuje npr. neki trofej, recimo onaj namenjen prvaku Srbije, pošto je nacionalni Kup već „zauzet“. Pa da šampion Srbije u košarci bude osvajač Trofeja prof. Aleksandar Nikolić!

Govoreći o svom velikom prijatelju Bati Stojkoviću, a i ostalima koji su otišli, autor komada „Sabirni centar“  Dušan Kovačević, reče, da je tamo bolje, jer da nije, oni bi se otuda vratili. Čini mi se da se Aca i Ranko, verovatno u Sabirnom centru smeškaju na naše trapavosti, a možda i pitaju – da li su nas, i čemu naučili?

Photo: Arhiva Koš