… A trener sa najviše pobeda u NBA je… Ne, nije Fil Džekson. Nije ni Red Oerbah, niti Pet Rajli. Taj čovek se zove Leni Vilkens, i 1998, povodom pola veka postojanja NBA lige, izabran je među “50 veličanstvenih”, najvećih imena lige u njenoj dotadašnjoj istoriji. Ništa se ne bi promenilo ni da se ta lista sastavlja danas, bar što se Vilkensa tiče. A evo i zašto:

Sa 1.332 pobede on je kouč sa najviše uspeha u NBA ligi ikad. Stanovnik Nejsmitove “Kuće slavnih” u Springfildu postao je čak tri puta: kao igrač, trener, i najzad kao član olimpijskog Drim tima iz 1992, gde je bio pomoćnik trenera Čaka Dejlija. Ima titulu trenera godine, šampionski prsten i zlato sa Olimpijskih igara u Atlanti 1996, gde je predvodio američku reprezentaciju koja je u nezaboravnom finalu savladala Jugoslaviju. Dovoljno?

Naravno, ima još mnogo toga da se ispriča o Leniju Vilkensu. Rodio se u Bruklinu 28. oktobra 1937. Otac Lionard, afro-amerikanac, radio je kao šofer, a majka Henrijeta, belkinja irskog porekla, u fabrici slatkiša. Otac je naprasno umro kad je malom Leniju bilo svega pet godina. Iznenada, on je postao “domaćin” u porodičnoj kući. Shvatio je ozbiljno taj “zadatak”, kad je pošao u školu vredno je učio, a u slobodno vreme je raznosio robu iz lokalne piljarnice. Okruženje nije bilo idealno i mnogi dečaci  kretali su pogrešnim putem, ali je malog Lenija na pravi odvela – košarka. U Bojs Haj školi bio je plejmejker, ali je košarku ozbiljno počeo da igra tek pred kraj srednje škole, na nagovor  jednog – sveštenika. Otac Tomas Menion bavio se između crkvenih obaveza treniranjem dečaka, i u Vilkensu je video, uprkos njegovom niskom rastu od  “samo” 185 centimetara, veliki potencijal. Kada je 1956. maturirao stigla je, uz posredovanje oca Meniona, ponuda Univerziteta Providens. Već u prvoj godini doveo je svoj tim do bilansa 23-0, u dve poslednje Providens je bio pozvan na NIT (National Invitation Tournament) i malo je falilo da bude šampion. Vilkensov tim je 1959. bio polufinalist, 1960. finalist izgubivši od Bredli Univerziteta, ali je on oba puta bio izabran za najboljeg igrača. Zvezda je bila rođena.

Na  draftu 1960. dobio ga je Sent Luis Houks, u to vreme jedan od boljih timova NBA, sa Bobom Petitom kao zvezdom. Međutim, početak nije bio briljantan, adaptacija je išla teže i sporije nego što se očekivalo mada je u debitantskoj sezoni stekao poverenje trenera Pola Sejmura. Naredne godine Houksi nisu stigli do plejofa, dobrim delom zato što je Leni Vilkens – rastrzan između služenja vojnog roka i povreda – odigrao samo 20 utakmica.

Njegova puna afirmacija počela je u sezoni 1962/63. Isticao se pre svega asistencijama, mada je bio i solidan strelac. Bio je motor tima u kome su zvezde već bili Bob Petit, Riči Gerin i Klif Hagan. Međutim, kada se Bob Petit 1965. povukao a Riči Gerin postao trener, Leni Vilkens je bio prinuđen da više misli na koš i njegov prosek je sa 12,0 skočio na 16,5 pa u narednoj sezoni na 18,0 (da bi kasnije po prelasku u Sijetl 1968, stigao prvo do 20,0 pa zatim do 22,4 što mu je najviši prosek karijere).

Tokom osam godina u Sent Luisu afirmisao se kao odličan igrač, pet puta je igrao  Ol-star utakmice, ali njegov tim je bio daleko od vrha NBA. Na kraju sezone 1967/68. vlasnik Houksa odlučio je da tim premesti u Atlantu, ali Leni Vilkens će u ovaj grad i svoj nekadašnji klub stići tek 1993, i to kao već afirmisana trenerska zvezda. Seoba je uticala da neki igrači postanu slobodni, i Leni je prihvatio ponudu Sijetla da dođe umesto Volta Hazarda koji je otišao u Atlantu. Sijetl je bio novi tim u NBA i bio mu je potreban lider. U Vilkensu su našli pravog čoveka. Sa Bobom Rulom složio je odličan tandem, ušao je u 10 prvih strelaca lige, a u asistencijama je završio drugi, odmah iza nenadmašnog Oskara Robertsona, da bi naredne godine (1970.) bio prvi dodavač sa 9,1 asistencijom po meču.

Ključna godina u njegovoj karijeri bila je 1970. Klub mu je predložio da bude igrač-trener, što je on odmah prihvatio.U to vreme bila je moda u NBA da neko od najboljih igrača bude u dvostrukoj ulozi. Leni je svoj posao shvatio krajnje ozbiljno i na opšte zadovoljstvo na kraju sezone produžen mu je status. Istovremeno, dobio je jedino igračko priznanje pošto je bio izabran za MVP Ol star utakmice. Sijetl je naredne godine stigao do skora 47-35, prvog pozitivnog bilansa u jednoj sezoni. Iz nikad do kraja objašnjenih razloga, Leni je odlučio da u sezoni 72/73 bude samo igrač, a klub je doveo na klupu Toma Nisalka koji je, valjda plašeći se Vilkensovog autoriteta, zahtevao da on bude – trejdovan. Otišao je, prilično nevoljno, u Klivlend ali je na odlasku rekao: “Vratiću se “.

U Klivlendu je igrao dve godine, manje-više isto kao u Sijetlu, ali je prosek poena polako počeo da opada, mada je 1973. igrao svoj poslednji Ol-star. Karijeru je završio u Portlandu 74/75. kao igrač-trener, sa najgorim prosekom u karijeri od samo 6,5 poena, ali i prvi put sa ispod 2.000 minuta na terenu. Igrao je znatno manje jer su i godine pristigle, tada je imao 37, i sve više mislio na trenerski poziv. Tako je završena jedna sjajna igračka karijera koja nije valorizovana, sticajem okolnosti, ni titulama ni individualnim priznanjima. Zvuči neverovatno da jedan od najboljih dodavača u deceniji između 1960. i 1970. nikada nije stigao ni do jedne idealne petorke, i da mu je najveća individualna titula liderska pozicija u asistencijama 1970.

Čisto trenersku karijeru počeo je u Portlandu, ali je posle dve prosečne sezone (38 i 37 pobeda) podneo ostavku. U maju 1977. postao je direktor Sijetl Supersoniksa. Već 15. novembra seo je na klupu umesto smenjenog Boba Hopkinsa. Tim je uzeo sa bilansom 5-17, na kraju sezone bilo je 42-18, šzo je najbolji skor jednog trenera koji je ekipu uzeo tokom sezone. I to nije bio kraj, posle eliminacije Lejkersa, Portlanda i Denvera, Sijetl se našao u finalu izgubivši od Vašingtona posle sedam teških mečeva sa 4-3. Revanš je stigao dogodine sa više nego ubedljivih 4-1…. Trenerska zvezda bila je rođena. Ostao je u Sijetlu do 84/85 kad je prešao na funkciju generalnog menadžera da bi se 86/87 obreo u Klivlendu počinjući jednu novu etapu. U sezoni 88/89 Klivlend je ostvario najbolji skor u istoriji (57-25) igrajući sjajnu košarku. Mark Prajs, Leri Nens, Ron Harper, Bred Dogerti, Majk Sanders, Krejg Ilo i ostali bili su hit prvenstva, i samo je jedan neverovatni Majkl Džordan sprečio da stignu daleko. Čikago je prvu rundu plejofa dobio sa 3-2 pobedivši u petoj utakmici sa 101-100. Kao trener Klivlenda bio je pomoćnik Čaku Dejliju na Olimpijadi u Barseloni, da bi četiri godine kasnije u Atlanti samostalno vodio američki tim koji je sa 8-0 stigao do zlatne medalje pobedivši u finalu Jugoslaviju sa 95-69. U međuvremenu je 1993. prešao u “svoju” Atlantu, koja je sve tri njegove godine imala pozitivan bilans.

Šestog januara 1995. ispisao je istoriju. Te večeri Atlanta je pobedila Nju Džersi 112-90. a to je bila Vilkensova 939. trenerska pobeda u NBA ligi. Postao je kouč sa najviše pobeda, pretekao je legendarnog Reda Oerbaha, kao i Dika Motu i Džeka Remzija. “Posvećujem ovu pobedu Oerbahu. Još uvek gledam u njega kao u uzora, poput svih ostalih trenera”, rekao je posle utakmice Leni.

A 10. februara 1998. proslavio je svoju 1.100. pobedu u NBA. Atlanta je bila bolja od Milvokija 108-100. U “Bredli centru” u Milvokiju okupilo se 13.620 ljudi i aplaudiralo trenerskoj legendi zvanoj Vilkens.

Priču sa Houksima završio je 2000. godine, kad je prešao u Kanadu, i preuzeo Toronto Reptors. Sa njima je zaokružio svoj pobednički bilans na cifru 1.332. Penzionisao se kao trener, i počeo da radi kao TV komentator. Poznavaoci američkih košarkaških prilika tvrde da je to možda i privremeno, nikad se ne zna kad će se Vilkens aktivirati i nastaviti da teroriše svoje protivnike u NBA ligi.

Photo: NBA