Javio sam se tekstom za ”KOŠ magazin” pred sam početak prvenstva Evrope, a mislio sam da to ne činim tokom takmičenja, da ne ”malerišem”. Međutim, pred današnje polufinale protiv Litvanije osećam potrebu da se kratko oglasim, skoro zabeleškom. Naime, mislim da je duel starih poznanika, Srbije i Litvanije, najvažnija košarkaška utakmica za ovaj naš areal od Indijanapolisa 2002. godine, da ne govorim od 2007, od kada reprezentacija igra pod srpskom zastavom. Elem, pre više od decenije počelo je krunjenje našeg basketa, iz mnogo (ne)opravdanih razloga, da ne širim temu. Smenjivali su se igrači i selektori kao na pokretnoj industrijskoj traci (Vujošević, Obradović, Slavnić, Šakota, Ivković…), čitav period zaslađen je srebrnom medaljom iz Poljske (2009.) i nizom detalja za zaborav (otkazi igrača, svađe i spletke na srpski, specifičan način, emotivni izlivi selektora, otvorena pisma treneru, plivanje po bazenima i oko splavova, noću, medijsko preterivanje)…

Čini se da agonija prolazi prošle godine, dolaskom Aleksandra Đorđevića na kormilo. Iako relativno malog trenerskog iskustva, bogatim znanjem asa, jednog od najboljih plejmejkera Evrope ikada, Saša je svoju pobedničku harizmu preneo – prvo na igrače i stručni štab, a zatim na medije, navijače, skeptike, pa i ”protivnike”. Jednostavno, reprezentaciji je vraćeno – šire gledano, prvo samopoštovanje, zatim poštovanje, a tokom ovog takmičenja i strahopoštovanje, ravno onome iz dana kada se basket igrao pod jugoslovnskim flagom… Dakle, današnji duel je najvažniji jer obezbeđuje direktan nastup na Olimlijadi u Riju 2016, gde nismo nastupali od Atine i 2004. Za potpuni povratak na svetsku scenu nužan je kontinuitet na velikim predstavama, odnosno – drugo mesto na svetu i proboj među četiri najbolja sastava na prvenstvu Evrope koje je u toku – može biti najbrže i najlakše ”overeno” ulaskom u finale…

Naime, kvalifikacije za Rio 2016. održavaju se mesec dana pre početka Olimpijskih igara, osamnaest ekipa (među kojima su već sada viđeni Francuzi, Grci, Italijani, uz “specijalnu pozivnicu” i  Nemci, Turci, jaki rivali sa drugih kontinenata…) je izazov i lutrija, ”lakše” je danas, tokom četrdeset minuta izboriti tu vizu, nego čekati jedanaest meseci. Sve napisano Saša Đorđević i njegovi puleni znaju, ne sumnjam u njihov današnji maksimum. Na samom terenu, verujem u kompletan tim, ali uvek pojedinci iskoče: pre svega mislim na Nemanju Bjelicu, koji nas je kompletnom igrom protiv Španije i završnim poenima protiv Nemačke (uz očekivanu pobedu nad Islandom) – prosto ”katapultirao” na vrh najteže grupe. Igra sve raskošnije, ima ga u poenima i asistencijama, skokovima, pa i odbrani, svojom atipičnom igrom predstavlja nerešivu enigmu za protivničke stratege. Zatim se uključuju svi ostali, pre svega Miloš Teodosić kao kapiten i najatraktivniji asistent, naravno i Raduljica, Bogdanović, Marković – većim ili manjim, ali rolama iste važnosti za kolektiv i sedam rednih pobeda..

Za kraj, pred večerašnji duel, zamka u koju neće upasti naša repka je – pominjanje 1995. godine i tadašnjeg finala (zaista nesvakidašnjeg, pre svega dobrom igrom oba tima i ogromnim emotivnim nabojem) sa Litvanijom. Druga prepreka je takođe u glavi igrača – da protivnik igra nešto slabije (od nas, što je istina), jer važni mečevi, kao ovaj, uvek adrenalinski podižu velike igrače, čak i kada nisu u nekoj specifičnoj formi. Pametno vođenje, kvalitetan skauting i bistru glavu imamo, za pobedu (u koju svi verujemo) potreban je, po meni, još jedan uslov – ”džoker-igrač”, neko ko nije pokazao do sada svu raskoš basket znanja, a ko će iskočiti kvalitetom. Nešto mi se čini da će to biti Nikola Kalinić…