Logika je čudo od nauke, definitivno. Nekako sam, na jedvite jade, završio čuvenu Zemunsku gimnaziju, nisam voleo nastavnu ”logiku”, kao ni većina učenika, danas mislim i da je nema među predmetima koji se ocenjuju. U sadašnjosti o logici dumam kao o nasušnoj potrebi, ali je zamrla, po onoj čuvenoj sentenci – ”zalivao, ne zalivao – uvenuće”. Elem, gledam ovih dana pregršt utakmica na svim nivoima, finala pre svega, pratim izjave po medijima, specijalizovane emisije, razgovaram sa kolegama i – čudim se nekim nusproizvodima koji su postali ”važan” segment košarke, bezmalo bitniji od same igre. Podeliću sa vama deo nedoumica…

Prvo su se pojavili kondicioni treneri, specijalisti za fizičku pripremu, koji su potrebni u sistemu rada, ali njihova uloga ne sme da bude nikako pre tehnike i taktike, kreacije i lucidnosti, a jedno vreme je to bilo jako izraženo, u pojedinim klubovima i danas. Posebno se preteruje sa teretanom, tako da se i kadetima olako stavljaju tegovi na leđa, neprimerene težine, što je ”za zatvor”, jer se radi o visokoj deci u razvoju, a posle se čudimo otkud problemi sa kičmom, kolenima, stopalima. Sećam se reči pokojnog Ranka Žeravice, kada je sve to uzelo maha – ”došli su ljudi iz slabije rangiranog sporta, atletike, u košarku kao sport broj jedan – da nam unaprede igru”! Dakle, ponovo stvar logike. Odnosno, taj segment basketa je odavno u funkciji, samo treba imati meru, što opet zavisi od glavnog kouča, njegove filozofije, plana i programa i tako dalje. Na kraju, ali ne i po važnosti, nije loše da su kondicioni treneri bili, van fakultetske nastave, u mladim danima – pomalo i na terenu, barem kao basketaši, da se oseti duh, specifika ovog sporta… Uz teretanu idu i vitamini, ”hemija” svih vrsta, često bez kontrole, uz veliku nabavnu cenu, sve u jednom cilju – brz oporavak, razvoj, vrhunski rezultat koliko sutra. Normalno, u borbi za ponestale finansije ne biraju se sredstva, nisam ni protiv ovog vida podizanja i produžetka igračkog kvaliteta i veka, ali imam samo jednu preporuku – uključite aktivnije doktore u proces, posebno kada se radi o deci do dvadeset jedne godine starosti…

Statistika i tzv. ”skauting” uvek su imali svoju ulogu u basket obrazovanju, ali je poslednjih petnaestak godina počelo baš-baš da se preteruje, tako da na utakmicama vidimo ovu sliku: kouč koji vodi meč uglavnom stoji, prvi na klupi je tim-menadžer, na primer, do njega pomoćni trener, zatim statističar, pa skaut, kondicioni trener, tu su fizioterapeut i doktor, eventualno brkati ekonom, normalno – zatim izviruje sedam igrača koji trenutno nisu u igri. Tik uz – vrzma se i ”gazda” da da neki krucijalni savet, pi-ar sa uključenim mobilnim, da snimi svaki sporni momenat, saopštenja radi; tu su i ”telohranitelji”, vođe navijača, sponzorušice se probijaju bliže ka klupi, menadžeri vole da čuju tajmaut i tako dalje, ”vuglarni rijaliti”, u skladu sa pragmatičnim dešavanjima. Priznajem, ponela me malo srpska epika, da se vratim započetoj ideji: naravno da je bitno kako protivnički tim ili pojedinci igraju u odbrani ili napadu, koje su im specifične sklonosti – ali stvarno nisam da igrači pre skautinga dobiju ”knjigu” od pedesetak strana o protivniku (jer je neće ni pročitati, još manje shvatiti i upamtiti), da gledaju ”isečen” snimak koji traje četrdesetak minuta, jer spavaju, vrpolje se i domunđavaju, kucaju poruke ispod klupa i slično. Dalje, što reče jedan moj kolega – uvek se naprave najbolji detalji protivnika, tako da oni ne promašuju kao Praja, skaču kao Rebrača, trče kao Jusa Bolt, blistaju u defanzivi kao Dijamantidis – pa se stvara lažna slika o kvalitetu suparnika, uliva i nepotrebna doza treme kod momaka. A istina za protivnika je, kao što reče popularni Muta – ”oni su malo veći indijanci od ovih mojih”. Dakle, skauting sa merom (vremenskom, činjeničnom, primenjivom) je neophodan, sve ostalo je kontraproduktivno…

Statistika je bitniji deo skautinga, ali i tu vlada, govorim pre svega o Srbiji, takav javašluk, burazerstvo i neprofesionalizam, da ne mogu da verujem. Prvo, ”indeks uspešnosti” – koji nikako ne može da bude validan, pošto je način bodovanja i zbrajanja relativan – postao je menadžerima, klubovima (”gazdama”), (pre)napaljenim roditeljima i njihovim ljubimcima brži način ”prodaje” igrača, dolaska do novca i slave. Taj indeks postao je važniji od šuta, asistencije, skoka, kontre, saradnje pod oba koša; dalje – pospešuje momke na manji rad i egoizam, pojačava gordost i sujetu; uz sitnu nadoknadu statističarima upisuju se dodatne asistencije, skokovi, primljene lične, osvojene lopte i tako dalje. Da objasnim, skokova ne može da bude više od broja promašaja šuteva iz igre oba tima i poslednjeg slobodnog bacanja, recimo oko 70. Napravim štih probu, uzmem neku statistiku – prebrojim promašaje i skokove i vidim – sedam skokova više! Pa kad je skočio – sa klupe, na sudiju? Ili, vidim tim dao 72 koša, 18 iz bacanja, 18 za tri poena (6 ubačenih) i 36 za dva poena (18 ubačenih lopti). Prebrojim timske asistencije i ne verujem – 22, bezmalo da nije bilo koševa iz prodora, posle skoka ”odbojkom”, individualno, odnosno – asistencije se pišu kao recke u tabliću, zato što hranljivo utiču na ”indeks korisnosti”. Nije slučajno izmišljena (menadžeri?) kovanica – ”ko dodaje taj se ne prodaje”. Takvih budalaština ima mnogo, mogao bih tri kolumnice da raspredam o ovom problemu…

Dakle, nikakav indeks nije potreban, on samo izvitoperuje igru, odmaže treneru, zla je krv i za saradnju i razvoj pojedinaca. Većina ostalih stavki je potrebna, ali uz neophodnu neutralnost, da ne kažem poštenje, pošto je ta reč (jel’ beše imenica srednjeg roda?) izbačena iz upotrebe na ovom arealu. Zato treba koju prozboriti i o stavkama koje nisu zastupljene u statistici. Recimo, pišu se samo ostvarene, realizovane asistencije, tako da se može desiti da je talentovani plej napravio 12 dobrih dodavanja, od kojih su netalentovani saigrači ubacili pola, pa je njegova igra za toliko i devalvirana. Ili, skakačima tipa Bobija, sada Boriše Simanića – upisuju se samo vidljive ”rampe”, blokade, ne i kada je izašao na šut, protivnički igrač promenio putanju, luk lopte i promašio, a kojih je mnogo više. Odnosno, gde je dobra odbrana (Branko Lazić, recimo), jaka blokada saigraču u ofanzivi (Peković), ”livada”, pretrčani metri, ukupan broj skokova na obe strane terena, kvalitet postavke igre pleja, komunikacija centra u odbrani i tako dalje. Da zaključim, sve o čemu sam govorio jako je potrebno igri poznatijoj u svetu kao ”košarka”, samo je nužno, logički, sve staviti na svoje mesto, razmišljati o unapređenju podsticajnog segmenta, a eliminisanju destruktivnog…

Photo: MN press