Kada je leta 1991. iznenada prekinuo igračku karijeru i postao, bukvalno preko noći, trener Partizana, Željko Obradović je znao koliko (ne)zna, koliko treba da (na)uči, i pričao mi je da se najviše plašio nekog pitanja igrača na koje možda neće imati odgovor. Ali, pametan kakav jeste, vredan i ambiciozan tokom cele karijere, neumorno je učio i predložio upravi kluba da mu profesor Aleksandar-Aca Nikolić bude neka vrsta mentora. Sarađivali su u Borcu iz Čačka dok je Obradović bio igrač a Aca Nikolić trener. Željko je tada shvatio šta znači imati pravog trenera. Profesor je prihvatio poziv, prisustvovao trenizima, radio sa igračima, ispravljao njihove greške ili loše navike a Željko je radio, gledao i učio. Profesor nije išao na putovanja, na utakmicama, čak ni kod kuće, nije sedeo na klupi. Tu je Željko bio sam, sa svojim znanjem, osećajem, talentom za posao koji će ga proslaviti.

Odnos sa profesorom bio je više nego srdačan, gotovo kao između sina i oca. Obradović je u „Košu“ br. 39 od 8. januara 1992. o svom slavnom „pomoćniku“ rekao:

– Tako nešto može samo da se sanja.Bio sam najsrećniji  čovek na svetu kada je profesor prihvatio moj poziv i došao na prvi trening. Posle je sve krenulo kako valja a pravi rezultati će tek doći…

Još jedna dobra prognoza.

Partizanovi snovi o četvrtfinalu ozbiljno su poljuljani posle poraza u Belgiji. Autsajder Maes Pils pobedio je crno-bele 86-72. U „Košu“ br. 41 od 5.februara 1992. napisao sam:

– Bio je četvrtak, 23. jannuar.Na putu iz Badalone, gde je Filips zonskom odbranom „izludeo“ Huventud i naneno mu prvi poraz, čuo sam na radiju: Senzacionalna vest iz Belgije, Partizan je izgubio od Maes Pilsa.

Crno-bele je uništio Erik Strulens, budući igral Real Madrida, autor 29 poena uz 11 skokova. Odlično mu je pomagao Vilijam Vorner, strelac 25 poena. Sale Đorđević je odigrao  najgoru utakmicu sezone, 1/6 za 2 poena, 0/2 trojke, 0/1 slobodna bacanja, 2 skoka, nijedna asisetencija, index vrednosti -3!  Danilović je takođe slabo šutirao (3/8,0/2). Odlični  Nikola Lončar (15 poena), solidni Rebrača i Stevanović (po 10) nisu mogli da nadoknade manjak poena udarnog bekovskog tandema. Poraz je ozbiljno  ugrozio maštanje o plasmanu u četvrtfinale.

U istom “Košu” kolega Predrag Mrmak  u razgovoru sa Draganom Kićanovićem, tada generalnim direktorom Partizana i arhitektom tog tima,  citira velikog asa:

– Vidimo se u Istanbulu!

Hrabro, vizionarski, optimistički…

Predstojao je put u Milano, na noge Filipsu. Na poslednjem treningu pred put profesor Aca Nikolić “kritikuje” sa ivice terena:

– Ne pogađajte toliko, ostavite nešto i za Milano.

Mrmak je napisao da se “profa”, veliki poznavalac italijanske košarke, pribojavao meča u Milanu, ali zato niko od njega nije bio srećniji kad mu je posle utakmice zazvonio telefon i kad mu je rečeno da je Partizan pobedio 94-89.

Sve ono što su propustili u Belgiji, Đorđević i Danilović nadokandili su u Milanu. Saša je dao 23 poena, 3/5 trojke, 6/6 penali, Danilović 21 uz 5 sakokova. Obojica su te večeri definitivno sebi otvorili vrata Italije. Odličan je bio Vlada Dragutinović sa još jednom epizodom za oskara, 14 poena, dok je Koprivica dao 12 i uhvatio 7 lopti. Džoni Rodžers, tada igrač Milana, kasnije moj veliki prijatelj, više puta mi je rekao:

– Te sezone ne bismo dobili Partizan ni u 10 utakmica. Imali su neku neobičnu igru kojoj nismo mogli da pariramo.

Listanje starih brojeva „Koša“ dovodi me do broja 42 od 19. februara 1992. Na naslovnici Saša Danilović i Alberto Ereros iz Estudijantesa, u dve slike koje najavljuju duel Estudijantes-Partizan. Na drugoj i trećoj strani, na onom boljem premaznom papiru, moja reportaža o putu Partizana kroz Evroligu.Naslov su malo modifikovane reči pesme Džeja, „Ko se s nama druži… možda će u Istanbul“, piše umesto originalnog „….život mu je duži“. Tekst počinje ovako:

„Publika u Fuenlabradi samo me je podsetila da sam Katalonac“

To je rekao Đordi Viljakampa, kapiten Huventuda. Povod? Žestoko navijanje publike u Fuenlabradi za Partizan protiv Huventuda, dakle protiv španskog tima! Štampa u Kataloniji bila je skandalizovana ponašanjem publike u predgrađu Madrida ali, osim evedientnog manjka sentimenata prema timu iz Katalonije, u pitanju je bio i višak emocija prema Partizanu pošto je tokom izgnanstva beogradskog tima došlo do međusobnih simpatija koje su prerasle u iskreno prijateljstvo koje i danas traje.

Utakmica je bila dramatična, izjednačena, neizvesna do poslednjih sekundi. Huventud je vodio do 2 ili 3 sekunde pre kraja, bilo je 75-74 za tim iz Badalone kada je fauliran Zoran Stevanović-Stragi. Taj meč nisam gledao u Fuenlabradi, nego na TV u Barseloni. Setih se velikog Cveleta koji je u Meksiku 1968. u polufinalu protiv SSSR imao dva penala i pogodio oba, i odveo Jugoslaviju u finale. Može li Stragi kao Cvele? Ma može, prvo bacanje „buć bez koske“, drugo isto… 76-75, pobeda velika kao Fuenlabrada. Sa vrha madridskog hotela „Sanvy“ na trgu Kolon već se video Istanbul.

Tandem Đorđević (21)-Danilović (20) opet je bio najefikasniji, ali je čovek odluke bio Stevanović. Dao 12 poena, uhvatio 10 lopti i pogodio 2 od 3 slobodna bacanja, oba kad je najviše trebalo. Nakić je dao 11 poena sa 3/5 za trojke.

Partizan je sa najmlađim timom u Evropi (prosek 21,6) bio na domak od četvrtfinala. A Željko Obradović pre starta reče: „Mi smo autsajderi“.

Nedelju dana kasnije Bajeru je dug vraćen sa kamatom, bilo je 93-69  (38-34). Posle relativno slabije igre u prvom poluvremenu, crno-bela mašina je u nastavku samlela nemački tim. Pred meč sa Bajerom na tribinama su viđena dva  transparenta. Na jednom je pisalo: „Senjor Garsija, Fuenlabrada neće dozvoliti da oterate Partzizan“. Bio je upućen tada najpoznatijem i najmoćnijem radio-reporteru Španije, koji je žestoko kritikovao publiku zato što je u meču sa Huventudom navijala za Partizan. Na drugom transparentu je pisalo:“Hvala Partizanu što nam je omogućio da gledamo najbolju košarku u Evropi“. Na meč je iz Saragose došao Ranko Žeravica. Bio je oduševljen ambijentom, kaže da je Partizan prošao mnogo bolje nego hrvatski klubovi čije je mečeve u La Korunji i Puerto Realu gledalo po 200-300 ljudi.

Partizan je za utakmice sa Huventudom i Bajerom bio pojačan, na put je krenuo i profesor Aca Nikolić. Njegovo prisustvo bilo je ogroman stimulans sa Obradovića i igrače.

Željko Rebrača je sa 19 poena protiv Bajera  sjajno pratio najefikasnijeg Danilovića (20), Koprivica je dao 14, Đorđević 10. Posle 12 kola Partizan je sa Filipsom i Estudijantesom  bio drugi sa 8-4, iza Huventuda 10-2. Četiri karte za četvrtfinale praktično su bile podeljene.

U broju 43 od 8.marta 1992. sa slikom Istanbula na naslovnoj strani, moja reportaža bila je naslovljena „A sad za – april u Istanbulu“. U poslednja dva kola Partizan je izgubio kao gost od Esdtudijantesa (72-75) i pobedio „kod kuće“ Aris (99-65) uz 29 poena Danilovića. Na kraju je poredak bio Huventud 11-3, Estudijantes i Filips 10-4, Partizan 9-5. Iz Grupe A prošli su Knor, Barselona i Makabi, svi sa po 10-4, kao i Cibona 9-5. „Koš“ je program četvrtfinala najavio ovako:

Knor Bolonja-Partizan 65-35%

Cibona-Huventud 40-60

Filips-Barselona 60-40

Makabi-Estudijantes 52-48

Phoyo> YouTube i privatna arhiva

Sutra: Povratak u „Pionir“