Odgledah pre neko veče gostovanje gospodina Bore Stankovića kod Ivana Ivanovića. Na pitanje koji mu je događaj , a u vezi sa našom košarkom, najviše ostao u sećanju, legendarni Bora reče:

– Olimpijada u Meksiku 1968…

Dan posle toga otišao sam do mog prijatelja Vladimira Cvetkovića-Cveleta, čoveka koji je tog 22. oktobra 1968. usrećio 22 miliona ondašnjih Jugoslovena pogodivši dva slobodna bacanja za pobedu nad  Sovjetskim Savezom (63-62). Sa današnje distance teško je mladim čitaocima objasniti šta je ta pobeda značila. Iz tog vremena možda se može porediti samo sa trijumfom na Svetskom prvenstvu u Ljubljani 1970.

Olimpijadi su prethodile kvalifikacije u Sofiji od 25. juna do 3. jula 1968. Jugoslavija je u B grupi dobila svih 6 utakmica (Austrija, Nemačka DR, Bugarska, Grčka, SR Nemačka, Finska) a onda su u razigravanju savladane i Poljska i Čehoslovačka, tako da je naš tim kao prvi obezbedio meksičku vizu, a uz nas se plasirala i Bugarska. Selektor Ranko Žeravica sproveo je zanimljive pripreme: odveo je na planinu Pelister u Makedoniji (oko 2.600 metara) da se igrači „naviknu na visinu“, pošto je Sijudad Meksiko na preko 2.000 metara nadmorske visine. Pričali su mi neki igrači da su stanovali u nekom više nego skromnom planinarskom domu, u sobama sa po 4-5 kreveta, ali ništa im nije bilo teško.

U Meksiku su u grupi A prvo pobedili Panamu (96-85), pa Portortiko (93-72), zatim Senegal (84-65), usledio je poraz od SAD (68-73), pa još tri pobede: nad Italijom 80-69, Španijom (92-79) i Filipinima (89-78). Kao drugi u grupi igrali smo u polufinalu sa SSSR koji je dobio svih sedam mečeva. Sve šanse bile su na strani sovjetske ekipe, ali nošeni podrškom preko 30.000 gledalaca koji su listom bili za naš tim jugoslovenski reprezentativci su odigrali sjajnu utakmicu i došli na domak senzacionalne pobede. Kod rezultata 61-60 za naš tim na 3 sekunde pre kraja fauliran je Vladimir Cvetković.

Pre neki dan, u svom stanu blizu Kalenić pijace, Cvele se ovako sećao dramatičnih detalja:

– Krenuli smo na utakmicu iz olimpijskog sela i stali ispred našeg paviljona da sečakamo šatl. Kad smo ušli, unutra su već bili sovjetski igrači. Malo smo se „mrko“ gledali. Mi smo bili u elegantnim odelima i nekim lepim, ali neudobnim cipelama. Sećam se da je Korać rekao da će „nekom Rusu pokloniti cipele“ da i njega nažuljaju.

O ključnom momentu utakmice Cvetković svedoči ovako:

– Tek što sam sa loptom prešao centar, Voljnov me je obuhvatio oko pasa, Sovjeti su morali da prave faul jer nije bilo vremena. Ranko je uzeo tajmaut i rekao šta da radimo ako promašim jedno bacanje. Drugovi su me bodrili i uveravali da neću promašiti, ali je čuveni novinar Miro Radojčić, koji je sedeo baš iza naše klupe, glasno rekao: „Pa gde baš ovoga da fauliraju, vidi kako je ubledeo od straha“. Ranko mu je dobacio: „On će nam doneti pobedu“.

Pitam Cveleta šta je razmišljao, da li se pitao šta će biti ako promaši:

– Ma kakvi, da sam razmišljao ne bih dobacio do koša. Ključno je bilo da se izolujem, da ne vidim i ne čujem ništa oko sebe. Do tada sam izveo „17 miliona penala“ i većinu pogodio. Bilo je mnogo logičnije da pogodim nego da promašim, ali trebalo je pogoditi. Stao sam na liniju i rekao sebi:“Ajde Cvele, kao na Kališu kad šutiraš za limunadu…“. Kad sam izbacio prvu loptu znao sam da ulazi, a isto je bilo i sa drugom…

Jedan bugarski fotograf, koji je radio za FIBA, ovekovečio je naš trenutak istorije: slika Cveletove ruke iz koje lopta leti ka olimpijskom finalu dobila je  više nagrada na međunarodnim konkursima za sportsku fotografiju. Cvetković je bio veliki košarkaš, ali jedina slika u njegovom stanu je baš ta ruka, uveličana i uramljena slika. Daje mi je da je skeniram i čak kaže da, ako mora, mogu da je izvadim iz rama što nisam uradio. Skenirana je kroz staklo i ne vidi se ono što je najdragocenije na njoj: potpisi svih igrača sa brojem dresa koji su nosili i selektora Ranka Žeravice, ali naši čitaoci to mogu da zamisle. A imena potpisnika su Žorga (4), Korać (5), Marojević (6), Trajko Rajković (7), Cvele je bio osmica, Ražnatović 9, Daneu 10, Ćosić 11, Šolman 12, Plećaš 13, Čermak 14 i Skansi 15. Ekipa za istoriju.

Sa 63-60 naši nisu ni branili poslednji napad Sovjeta, pustili su ih da daju koš i poleteli jedan drugom u zagrljaj. Finale je bilo osigurano. Skansi sa 15 i Korać sa 12 poena bili su najefikasniji u našem timu, dok je naš junak Cvele dao 5, dva  iz igre i 3 sa penala iz 4 pokušaja. Više od srebra nije se moglo jer je američki tim bio prejak. Spenser Hejvud nam je dao 21 poen, Džo-Džo Vajt 14, ali cela košarkaška Jugoslavija bila je presrećna.

Cveletova priča ima i nastavak. Po povratku kući predsednik Tito priredio je prijem za sve osvajače medalja, podelio svima ručne satove i dugo ostao u razgovoru za sportistima. Neki su mu zatražili autogram. Cvele nije imao papir pa je predsedniku podmetnuo svoju vozačku dozvolu koju nije potpisao. Zamolio je predsednika da se baš tu potpiše uz komentar:

– Da vidim policajca koji će me kazniti sa tim potpisom.

-Ti misliš da će ti neko verovati da sam ja to potpisao – uzvratio je Tito.

Bilo kako bilo, Cvele je godinama vozio sa „Titovom dozvolom“ sve dok mu jednog dana nisu ukrali kola zajedno dokumentima među kojima je bila i ta dozvola.

– Nikad nisam prežalio, ne kola nego tu dozvolu – kaže Cvele.

Priča mi da ne ide ni na fudbal, ni na košarku, ali sve prati na TV. Za sebe kaže da je „košarkaš koji je radio u fudbalu“. Bio je veliki igrač i veliki direktor velike Zvezde, one koja je bila prvak Evrope i sveta u Bariju i Tokiju 1991. Puno je razloga da ga pamte generacije „zvezdaša“ ali još više da ga pamti jugoslovenska košarka.

Photo: Privatna arhiva