Vratih se iz Madrida, sa svečanosti na kojoj je revija Gigantes del Basket po 28. put podelila svoje već čuvene godišnje nagrade. Pre nego što je počela svečanost u auditorijumu „Endese“, u masi poznatih lica jednom sam se posebno obradovao: Dino Rađa. Odmah sam znao da je tu kao dobitnik nagrade „Higantes de lejenda“. Čim me je spazio, pohitao je ka meni. Srdačan pozdrav i petnaestak minuta priče na košarkaške teme. Na sreću, početak svečanosti malo je kasnio pa smo imali dovoljno vremena da se ispričamo. Dok smo razgovarali, naišao je Đordi Bertomeu, direktor Evrolige. Posle pozdrava sa mnom pruža ruku i Rađi.Kažem mu:

– Pozdravljaš autora prvog koša u istoriji Evrolige, 16. oktobra 2000. u Madridu, Real Madrid-Olimpijakos…

– Znam, znam – ogovara Đordi.

– Sećam se akcije kao da je bila juče – dodaje Rađa.

Kažem mu da imam sliku te akcije u dve faze, obećavam da ću mu je poslati.

Priča da pomalo pomaže u KK Split, u kome je desetak godina bio predsednik, ali splitski basket nikako da se oporavi:

– Ne znam šta je, ali sve mi se čini da deca danas ne vole košarku. Dođu na trening i gledaju na sat kad će da se završi, da što pre zbrišu i igraju igrice na internetu – kaže legendarni centar velike Jugoplastike.

Dodaje da od njegova tri sina najstariji trenira košarku, ali iskreno priznaje da ne vidi u  njemu neki super-talenat.

Pričam mu o našem sajtu Koš magazin, o polemici koja se povela oko (ne)opravdanosti ranog odlaska u SAD. Dino kaže:

– Nekad je apsolutno bilo nekorisno ići na američke univerzitrete, individualno se bolje radilo kod nas. Za danas nisam siguran, ne zato što su američki treneri počeli bolje da rade na individualnom planu nego zato što kod nas nema ko da uči decu. Sve je manje trenera, posebno onih koji su spremni da duže i kvalitetno rade sa mladima… Pogledajte današnje mlade igrače, posebno one visoke. Pa niko ne zna da igra leđima ka košu! A zašto? Pa nema ko da im pokaže.

Rađa je bio „doktor“ baš u tom elementu, kao i u mnogim drugim. Danko Prokić, ambasador Srbije u Španiji, sluša sa pažnjom naš razgovor. Dino me pita šta je sa mojom knjigom o juniorskom prvenstvu sveta u Bormiju 1987. Zvao sam ga pre neku godinu povodom 25 godina od te titule:

– Dužnik sam svima vama iz te generacije. Jednsoatvno, nisam stigao. Obavio sam razgovore sa svih 12 igrača i selektorom Pešićem, nabavio i slike, ali nisam stigao da napišem tu priču a posle više nije bilo 25 nego 26, pa 27 godina… Obećavam da ću je napisati za 30-godišnjicu, pada u avgustu 2017.

– Ne zaboravi da me zoveš na promociju, dolazim sigurno – kaže Dino.

Pričam ambasadoru kako je u Bormiju na tom Svetskom prvenstvu, u prvoj fazi, Kukoč Amerikancima dao 37 poena uz 11/12 u šutu za trojke, a onda za finale promena taktike, sve lopte na centre. Na kraju Divac i Rađa po 21 ili 20 poena…

– I po 15-20 skokova – dodaje Dino. – Bili smo velika ekipa. Dva puta smo dobili Amerikance koji su došli sa sjajnim timom, svi su ubrzo napravili velike karijere u NBA.

Sećamo se zajedno nekih imena: Leri Džonson, Geri Pejton, Stejsi Ogmon, Dvejn Šincius, Kevin Pričard, Lajonel Simons, Skot Vilijams… I na klupi Leri Braun, legendarni NBA trener.

Ne znam kako dođosmo do Beograda, na šta mi Dino ispriča sledeće:

– Pre mesec dana bio sam u Beogradu sa jednim prijateljem.Odem u „Palas“ u kome smo nekada odsedali sa Jugoplastikom. Pitam jednog starijeg konobara da li još uvek prave ona čuvena „srneća leđa“. Ubrzo mi je doneo specijalitet kuće. Kad sam hteo da platim, nije bilo šansi… Kuća časti, reče konobar.

Svečanost je ubrzo počela, Dino je otišao u prve redove, među zvanice. Malo kasnije popeo se na binu da nekim  klincima podeli šampionske prstvenove za pobedu u juniorskom takmičenju koje je pod nekom vrstom sponzorstva NBA (Dino je ambasador te lige), a još kasnije da primi svoju nagradu „Legendarni gigant“ dok su na dva velike ekrana išle njegove akcije iz Jugoplastike, Mesađera, Boston Seltiksa…

Photo: Gigantes