Zoran Prelević, reprezentativac Jugoslavije i as Radničkog i Šibenke, sada uspešan trener, ima svoj stav o vrednovanju najboljih košarkaša koji su igrali na ovim našim prostorima. Po njegovom mišljenju, osnov za rangiranje su osvojene medalje, a tu bi na prvom mestu bili – Kresimir Ćosić (14 osvojenih medalja) i Dražen Dalipagić (12 osvojenih medalja).

Pročitao sam tekst “ Standardizacija po matematici”. Ne bih se složio sa brojem koševa i broju nastupa u reprezentaciji kao jako bitnim za određivanje igračke vrednosti. Hajde da to uradimo na osnovu uspeha. Čime se uspeh meri? Brojem osvojenih medalja. Pamtim Poljaka Jurkijeviča, koji je bio najbolji strelac na nekom evropskom šampionatu, ali koje je mesto osvajala reprezentacija Poljske na evropskim i svetskim prvenstvima, ili olimpijskim igrama? Za olimpijade se ne sećam da su se ikad kvalifikovali.

Hajde da brojimo medalje koje su košarkaši osvojili na olimpijskim igrama, svetskim i evropskim prvenstvima, za šta se ujedno dobija i nacionalna penzija. Ne računaju se univerzijade, mediteranske igre i balkanski šampionati.

Krenućemo o Krešimira Ćosića, koji je osvojio 14 medalja. Na olimpijskim igrama jednu zlatnu i dve srebrne. Na prvenstima sveta dve zlatne i dve srebrne. Na evropskim prvenstvima tri zlatne, tri srebrne i jednu bronzanu.

Dražen Dalipagić ima 12 medalja. Olimpijske igre: jedna zlatna, jedna srebrna i jedna bronzana. Svetska prvenstva: jedna zlatna, jedna srebrna i dve bronzane. Evropski šampionati: tri zlatne, jedna srebrna, jedna bronzana.

Sve je ovo lako pronaći na sajtu Wikipedia. Da bih skratio priču, za naredne košarkaše ću spominjati samo broj medalja:

Dragan Kićanović– deset medalja

Vlade Divac – deset

Željko Jerkov – devet

Zoran Slavnić – osam

Mirza Delibašić – osam

Toni Kukoč – osam

Ivo Daneu – osam medalja, ali samo jedna zlatna, šest srebrnih i jedna bronzana

Vinko Jelovac – osam

Dino Rađa – osam

Dejan Bodiroga – sedam

Predrag Danilović – sedam

Dražen Petrović – sedam

Nikola Plećaš – sedam

Radivoj Korać – šest

Rato Tvrdić – šest

Aleksandar Đorđević – šest

Damir Šolman – šest

Zoran Savić – pet

Dragan Kapičić – pet…

Mislim da je ovaj način izbora najboljih mnogo bolji od broja postignutih koševa i broja nastupa u reprezentaciji. Kao kuriozitet pominjem da je veliki strelac Radivoj Korać osvojio pet srebrnih i jednu bronzanu, a veliki organizator igre Josip Đerđa samo tri medalje.

Na ovaj način dobijamo i najbolju postavu. Divac i Ćosić kao centarski par. Dva genijalna visoka igrača, koja znaju da šutnu, driblaju, prodiru, dodaju i igraju odbranu – dva vanzemaljca. Divac je bio bolji igrač od Željka Jerkova, ne samo zbog broja osvojenih medalja.

Uz njih Dalipagić, Kićanović, Slavnić. Da bi tim funkcionisao treba neko i da organizuje igru. Vidimo da Zoran Slavnić ima osam medalja, kao i Mirza Delibašić i Ivo Daneu. Prednost ima Slavnić jer je osvojio  jednu zlatnu i jednu srebrnu na olimpijskim igrama, zlatnu i srebrnu na prvenstvima sveta i tri zlatne i jednu bronzanu na evropskim šampionatima, što je bolje u odnosu na medalje Delibašića ili Daneua.

Setimo se samo perioda od 1973. do 1982. Bilo kog stanovnika Jugoslavije kada probudiš iz najdubljeg sna, i upitas: “Kaži mi prvu postavu košarkaške reprezentacije”, odgovor bi bio uvek isti: “Kića, Moka, Praja , Ćosa, Jerkov”. Osvojili su sve što se moglo osvojiti na planeti. Bili su preteča Novaka Đokovića. Promenili su košarku, kao što su Bitlsi promenili muziku, modu , ponašanje, životnu filozofiju

Zašto ne reći: ti vanzemaljci su i trenere stvarali. Svi su se trudili da makar jednom sednu na klupu reprezentacije Jugoslavije i da u najgorem slučaju budu drugi na evropskom šampionatu. A potom im sledi ugovor u inostranstvu.

Dragi moji prijatelji, pozdrav od Preleta

(Čitam Koš magazin i veoma sam zadovoljan tekstovima koje objavljujete. Vi ste ljudi od košarke tako da mnogo toga pamtite, što je jako lepo. Mi smo stari poznanici. Zovem se Zoran Prelević, i igrao sam za Radnički i Šibenku, a imao sam izuzetnu sreću i čast da na Balkanskom šampionatu 1976. u Bugarskoj budem u timu koji je vodio profesor Aleksandar Nikolić. Čast mi je bila da budem u timu sa Dalipagićem,Kićanovićem, Delibašićem… Nedostajali su samo Krešo Ćosić i Zoran Slavnić (zato sam i bio tamo, jer se Moka posvađao sa profesorom). Uzgred, nikada ne spominjem taj Balkanski šampionat, jer me je sramota pored ljudi koji su uzimali zlatne medalje na olimpijadama, svetskim i evropskim prvenstvima).