Vidim da veliku polemiku izaziva ABA liga, koju ovi naši i oni iz okruženja “biznis meni” uporno pokušavaju da proglase  vrhunskim poslovnim poduhvatom. Ma ‘ajte molim vas, vrhunski poslovni poduhvat na ovim prostorima! Ovde se sve vrti oko nekih prevarica – da, prevarica, jer za prevaretine nemamo muda. U celom regionu su nijanse u pitanju. Negde je to modna revija fantomki – za izlazak, za spavanje, za rad firmirane fantomke, a kod ostalih nešto drugo. Pa posle ABA ispade poslovni poduhvat, ili “biznis” košarka, a mi jedino možemo da ponudimo sirovu i sve siroviju radnu snagu, kao polufabrikat u nekim od košarkaških liga u vaseljeni koje, čini mi se, o košarci na OI mogu samo da imaju saznanja sa androidnih aplikacija.
U isto vreme kod nas se neke pare troše na  Amerikance, uglavnom kvaliteta dovoljnih da uzimaju mesta našoj deci na terenu, i novac iz budžeta države. Čista matematika, kako reče moj mlađi kolega, potekao u Radničkom a sada debelo angažovan u jednom timu. Mora da čuva posao – ništa čudno! Mada i ti Amerikanci su nečija deca, kao i naša u belom svetu, i oni svojim igranjem u tom istom svetu labave socijalni pritisak u svojoj zemlji. Tako da nam ove naše lamentacije o biznisu sa jednim od najboljih resursa kojima raspolažemo – talentom za košarku, liče na prostu prodaju sirovine, ili: videla žaba da se konji potkivaju pa… ili na onog nesretnog Borata u onom bezobraznom i krajnje zlonamernom filmu. A u kakvom ambijentu živimo, i u kakvom  ambijentu se batrgamo, ličimo na onog koji dobije kišobran u zadnjicu pa pokušava da ga izvuče.

… Pobedila Ukrajinka sa “1944”. Ma ko pita ljude koji potrošiše milione na esemesove! Tu čak nije bilo ni teorije zavere, to je bila otvorena nameštaljka. Silnici. Ama, svi su silnici, svaki na svom prostoru. Oni na Evroviziji, mi u Hercegovačkoj ulici. Pa sad Nemci, pazite  – Nemci, predlažu Rusima da pošalju u Ukrajinu sledeće godine pesmu “1943”, aludirajući na Katinsku šumu. A onda, valjda uz Guču, nastupamo mi sa čitavim arsenalom naslova za festivale sledećih tridesetak godina: “1915”, pa “1941”, “1944”, “1999”,  a kako smo spretni političari možda dobijemo još naslova  – pu,pu daleko bilo! Liberalni kapitalizam, ili kapitulizam, ili kapitalni liberalizam, gde smo mi većina kapitalci, a ostali se veoma liberalno ponašaju prema nama. Nekako ispada – ovo je, konačno, liberalni kretenizam. Uglavnom zbog nas kretena koji smo podložni manipulacima najnižeg nivoa.

Mislio sam da smo mi izmislili javno dizanje ruku. Kakva naivnost. FIBA, FIFA, Evrovizija… mogu šta hoće sa svojim mnogobrojnim članicama. Sad mi je jasno ono Alijino (Izetbegović): “Ma, imaćemo državu makar na kutiji šibica”. Jasno je šta se dobija usitnjavanjem. Broj ruku za male pare i poneku uslugu. Pa i Kosovo, pa i Crna Gora – što reče danas Stoltenberg vezano za NATO – suverena država kao mnoge druge, sa manjom teritorijom od dužine imena. Koliko je samo to kotizacija, članarina, reklama sa ekskluzivnim pravom međunarodnih federacija. I za to trebaju glasanja.

Rekoh prošli put da, kako ko u FIBA se digne na levu nogu, preti: sedi, dig se, sedi dig se… Oni su gazde nacionalnim savezima, a naš Savez nije gazda nikome. Funkcioniše kao glomazni stručni savet i transferiše novac iz budžeta u FIBA. ‘Ajde neka samo pokuša da nešto naredi klubovima, ili da potraži pomoć od države – proći će kao nigerijska fudbalska federacija.

Sećate li se pretprošlih izbora u FIFA, kad  je onaj što se preziva kao podloga puteva u Srbiji iz vremena Kolubarske bitke, bio na tapetu najvećih fudbalskih sila, javili se bili već i naslednici. On se smejao i dva meseca obilazio Aziju, Afriku, Okeaniju, valjda i Antarktik i Grenland, i ‘ladno dobio 173 glasa! Mislim da u sportu ne može baš kao na Evroviziji, ali nikad ne reci nikad. Gledam sinoć finale Liverpul-Sevilja i nešto mi se isprljao utisak, a gledao sam i Turke i Ruse u našem sportu, na Fajnal foru. Suđenje u drugom poluvremenu je bilo kao u onom čuvenom  polufinalu u Istanbulu. Valjda i taj biznis nalaže racionalizaciju. Tako bi možda trebalo, a to je izgleda intencija, objediniti sudije rukometa, košarke i ragbija u jednu organizaciju i izvlačiti ih iz šešira prema potrebi.

Čemu nacionalni savezi ako im ne damo ingerencije i prava, kao i obaveze? Kako da razvijaju domaći sport, košarku konkretno, kroz našu ligu? Reče pametno Prele onomad, država daje najviše i mora da se pita i stane iza Saveza, ali nad glavom nam visi Nigerija! Čak i sastav nacionalnog tima – naše uzdanice – visi na tankoj niti raspoloženja pojedinaca napolju, stranaca, i zavisi od malo podmazivanja odavde: da li će, ili ne, ono malo vrednih napolju uspeti da dobiju dozvolu i igraju za državni tim?

Nostalgičan sam. I ABA liga podseća, ali samo podseća na nešto što je vredelo u prošlosti. Da se popunjava kvalitetom, za dve godine bi bilo 6 timova iz Srbije, 5 iz Hrvatske, a ostali bi podelili tri mesta. Treba da se popunjava kvalifikacijama, a ne delegiranjem. Nikakvi opisni poeni! I, siguran sam, da bi ubrzo postala veoma respektibilana liga na evropskom nivou. Znači liga sa ispadanjem i kvalifikacijama za ulazak u istu.

Mislim da nam onda ne bi ni trebalo ovo doigravanje, nazvano Super liga Srbije. Ali – da manemo moju nostalgiju, i šta bi blo kad bi bilo, jer ko zna koga bi ovi naučnici iz FIBA priznali, pozvali, pustili ili oterali. U tom smislu je i višeslojna izjava predsednika Saveza, u kojoj izržava nadu da Bodiroga podržava Srbiju u FIBA. Jok, podržavaće Bruneje. Možda grešim, ali mi se čini, povezujući poslednje događaje, da na toj platformi počinje borba za mesto budućeg predsednika. Mi smo ovde istrenirani na sve, pa i na ono – akcija “Ništa nas ne sme iznenaditi” se odlaže zbog kiše!

A vidi sad ovo: Politika,19. maj leta gospodnjeg, strana 16: “Konj je prošao bez ozlede”. Da se ove prelepe životinje ne uvrede, vest se odnosi na incident na mostu na Adi predhonog dana. Međutim, i u svemu drugom uvek neki “konj” prođe bez ozlede. A sećam se, i sada ću da vas malo davim prošlošću. Bejaše druga polovina  šezdesetih. Vreme kad je naša košarka bila “pred eksplodiranjem”. Doduše i onda je bilo konja, čak je i naš najbolji igrač u Ljubljani nosio taj nadimak, ali to tada beše samo sitna drugarska zajebancija.

U Savezu u Strahinjića Bana, kod “Angele Merkel” (Sonja Mladenović) gde su se stalno sudarali Ranko i Aca, Bora i Nebojša, Aca i Krista, zato što su uvek bili tamo, ali i zato što je sve bilo u dve sobice, odlučiše da pređu u dvorane i na zimsko ligaško nadmetanje. Rizično!? Jer uslova nije bilo. Ali, kod nas se uvek najpre donosile odluke, a posle šta bude. Ovo ispade fantastično. Istina, sale su bile urnebes, neki sajmovi, vatrogasne ili kojekakve druge škole. Doduše, kao rezultat bio je to evidentan napredak u  odnosu na Kup šampiona, gde je OKK Beograd protiv Sportinga ili Akademika igrao u Starom Difu. Beše u mnogim halama hladno, ali sve je bilo novo i veselo. Najhladnije u zrenjaninskom Medisonu. Strašno – pogotovu za nas iz Radničkog, “dobro obučene”, koji smo tada skoro sve vreme provodili na klupi. Bilo je toliko hladno da su i zapisnik vodili stojeći i tapkali u mestu, a sudije su bile mršave od silnih istrčanih kontri i krugova tokom utakmice – ne bi li se zagrejali.

Mi tad bejasmo slabi i na granici ispadanja. Jednu  sezonu se izvukosmo, ali sledeću nismo mogli. Odoše glavni igrači kud koji. Ostade samo naš kapiten Braca Karati, i mi sa njim i sa Pivom, sami. Odmah po ispadanju iz Prve, za nedelju dana nastavimo da igramo Drugu ligu, saveznu. Koliko god je prelazak prvoligaša u sale bio na silu, prvi korak je učinjen, onaj najteži. Borac je, na primer igrao u tom čuvenom Medisonu u Zrenjaninu, a Mlada Bosna iz Sarajeva u Zenici. Međutim, drugoligaši su bili daleko od toga. Ali se ipak igralo, i to leti. Liga ozbiljna, protivnici utrenirani, tereni vrući. Igralo se napolju i podloge su bile asfalt ili beton, uglavnom prilično bolje i ravnije nego kod nas na Krstu. Osim kad počne kiša, tada sve postaju iste. Hladno je bilo na početku lige, sredinom aprila, i na kraju, početkom oktobra.

U početku, kao mlad igrač koji je sedeo na klupi u Prvoj ligi, gladan si igre, pokazuješ se i crpiš lepotu igranja koju nisi osetio u prvom timu do tada. Kako je liga odmicala, mi se pokazasmo i dokazasmo i elanom i koncentracijom. Na kraju osvojili smo prvo mesto, ali već za nedelju dana  čekala nas ponovo Prva liga, i ponovo utakmice, treninzi, dokazivanje, borba. Bio sam mlad igrač, i u počektu svaku treću utakmicu bih dobro odigrao. A kad odigraš dobro već na sledeććoj utakmici te pričepe, pa čekaš da te malo zaborave, i onda sve ispočetka. Ako si pametan i uporan, naučiš da se stalno sve više i više namećeš. A sve kroz stalnu igru, ne igru na treningu, nego igru u takmičenju. Ne za lepotu trika i poteza, nego za poen, pa kakav god da je. Što reče jednom Piva, malo ljut – “Ma daj ga dupetom, samo ga daj”. Ta količina pritiska, zahteva, pokušaja i primene naučenog u igri, milijardu ponavljanja istog dok ti ne uđe u krv, a da možda to kasnije upotrebiš samo jednom – e, to je za nekog muka, a za nekog neizmerna lepota. U svakom slučaju vežba tela i glave, posebno glave. A sve to kroz takmičenje, neprekidno takmičenje.

Govorim o suštini bavljenja sportom – takmičenju, nadmetanju, pameti, spremnosti. U to vreme, slučajno ili namerno, neko je stvorio mogućnost da se neprekidnim takmičenjem leti i zimi mnogi okoriste napredovanjem i novostečenim znanjem. Par generacija u raznim timovima, predvođene pametnim trenerima, tu nenadanu priliku dobrano su iskoristile. Bez lažne skromnosti, moj Radnički najviše. Nije to sve bilo ni kod nas u klubu baš spontano. Piva je bio sam sa nama u početku. Niko osim njega da ide po putovanjima sa nama. Piva je nosio i pare za hranu. Tu i tamo pođu njegovi drugari sa Krsta, red je da im pomenem imena – Toma Kobiljski i Đura Pavlica. Onako drugarski, da mu pomognu. Tek kasnije, kad se malo pročulo o nama, onda se polako proširuje interesovanje i unutar kluba. A moram po ko zna koji put da pomenem da nas je bukvalno nosio i držao naš kapiten i najbolji igrač tada – Braca Karati. Prvih pet, šest kola u Prvoj ligi je igrao bukvalno sam. Piva na klupi, on na terenu. U Subotici Braca dade 61, ja drugi strelac sa 7. Urnebes, ali dobismo. Beše to prvo kolo, strah, trema ali i na početku najdužeg marša je jedan jedini korak. E to je naš prvi i, možda, najteži korak u košarkaškom životu. Bilo je kasnije i težih, ali prvi se pamti. To je selekcija, škola. Odrastanje u nečemu gde je sve otvoreno, ali nema milosti.

A u toj Drugoj saveznoj ligi bilo je svega. U Subotici bilo par mesta u prihvatilištu za odrasle, četvorica mogu da spavaju. Danas je to razdvojeno na prihvatilište za beskućnike, azilante i na treznilište. Kažem, četovoro spavaju tamo, ostali u parku, pa iz dosade beru lale. Težak  “teroristički” prekršaj za ono vreme. Pre toga nas umalo ne uhapsiše na autobuskoj stanici, gde smo se svi odreda u dresovima prali na česmi jer nam  pobegao autobus. Ili ono kad smo izmrcvareni autobusom iz Pirota kasno uveče u nedelju stigli u Niš, i onako gladni banuli u kafanu “Srbija” (mislim da se tako zvala). Nigde nikog ni na ulici, ni u kafani. Kelner već spava stojećki, sanjajući krevet kod kuće, a verovatno i kuvar. I zamislite kad petnaestak izgladnelih “oslobodilaca” ulete u pola jedanest uveče. Mislim da se konobar samo upitao kako mogu da te proglase ubicom ako pucaš u gomilu. A para je bilo za pljeskavice od dvadeset sa lukom. Čovek u nekad belom kaputiću prevrnu očima i pakosno ode da probudi i obraduje kuvara. Jedan naš drugar, tek da nešto kaže, a voleo je tako, mada dobronamerno, da se istrčava, reče: “Prijatelju, al’ da pljeskavice budu ljute”. “A, ljute?” – odvrati konobar. I jebiga, ode mas u propas! Prvo ljut kelner, pa ljut kuvar, na kraju pljeskavice sa malo mesa među feferonima, ljute k’o u Indiji. Pa mi ljuti, Piva da ubije ovog našeg diskutanta. Sva sreća brzo ga prođe, bože moj – pobedili smo utakmicu. Ali smo zato do Bagrdana držali glave napolju kroz prozore u autobusu, da nam vetar duva u usta. Ljuto neko putovanje.

Negde se putovalo neposredno za bagerima. Nismo mi tada imali makaze i trake. Ovi što danas tako putuju su predsednik Vlade i  ministarka saobraćaja. Mislim da su i njihovi “autobusi” malo bolji. Eto, napredovali smo, za to smo se borili.

Putevi su nekad, doduše, bili nešto bolji nego oni iz vremena Kolubarske bitke, ali uglavnom zbog pasivnih i kamenitih krajeva. Pokvarismo stomake u Bijelom Polju nekom starom, jeftinom kuvanom hranom. Odigrasmo utakmicu, i tada poče trijumfalni marš kroz naša creva. Na autobuskoj stanici gužva. Ljubazan domaćin. Piva ga pita za mesta, on stalno viče: još malo, još malo. Kad ode poslednji autobus, on se okrete k nama i reče: “Sad sam vam na raspolaganju!” A mi bez kinte i polako doktoriramo na dijareji. Mrak i bog i brze noge su ga spasle da ga Piva ne ubije. Do Zlatibora smo ujutru stajali dvadeset puta, kako koga potera. Ostali putnici negoduju. Mene stisnu na jednoj uzbrdici. Iskočio bih iz autobusa da se šofer nije sažalio. I nisam imao vremena da idem daleko u
kukuruze, do Mađarske, kao Jovandeka Ćopićev, tek iza prvog žbuna na uzbrdici da me ne vide ovi iz autobusa u poslednjem momentu izvršim ono što mi je bog naredio. Osetih olakšanje religijskih dimenzija, i ugledam iza sebe neko devojče što čuvaše ovce.  Sramotu, čak ni religijsku, nisam osetio – tolika je bila muka. I onda ponovo u autobus, pa do Zlatibora bijeli dan do podne, u Beograd se vratiš u utorak rano ujutru na burek. Stomaci se već smirili.

Ovo su samo anegdotice koje su nas pratile. Bili smo klinci, a ono što nas je odvajalo od većine vršnjaka bilo je što smo imali veru, veru u sebe, u ono što radimo i čemu težimo. A na terenu je bilo sve maksimalno  ozbiljno. Zato smo i napredovali. I ovo što napisah ovde može da napiše mnogo nas iz moje generacije. Mnogi su doživeli isto, ali svako to može da oboji svojim valerima i sećanjima. To je kao ona emisija “Moj Beograd”, koju je tako lepo i sa merom vodila Ivana, na starom i lepom STB. Koliko Beograđana i “beograđana”, toliko priča, i svaka je autentična.

Mogao bih o ovom igranju druge lige leti da napišem knjigu, ali cilj mi je da objasnim da je to nekad bila mogućnost da se popuni praznina za igrače preko leta, u proleće i u jesen. Ovaj sada haotični sistem takmičenja, čekanje šta će da nam kažu pretorijanci iz Minhena, ostavlja mnogo praznog hoda igračima koje nekako popunjavaju individualnim  treninzima, sedenjem po kafićima i druženjem sa menadžerima. Redosled po opasnosti je obrnut.

Moje je mišljenje da, u interesu maksimalnog korišćenja naših košarkaških resursa, moramo se okrenuti nacionalnoj ligi, popunjavati sve slobodne periode takmičenjima, i stučno pokrivati i pratiti lige na svim nivoima. Stručni savet i savezni selektor moraju na tom planu da preuzmu odgovornost i dobiju široka ovlašćenja. Savez mora da je kapa svakom sportu, pogotovu ovom našem. Država mora da se umeša samo u delu gde treba da se stvori kohezija između klubova i Saveza, da se klubovi ne osete izdanim. Da budemo pošteni, mnogo se ljudi po klubovima angažuju, troše enrgiju, možda stihijski, ali baš zato mora da postoji strategija oko koje ćemo svi da se ujedinimo. Košarka je sport sa istorijom, uspesima, proverenim načinom rada iz čega može mnogo da se nauči i primeni danas. Nije sve što je staro – loše. Pogotovu u ovako uspešnom sportu.

Kao i uvek, ovo je moje lično viđenje situacije.

Photo: Privatni album