Događaji se nižu, sve jedan dramatičniji od drugog. U utorak Turska je oborila ruski avion, u sredu su Džo Bajden i Tomislav Nikolić skočili da se u Zagrebu ljube sa Kolindom kao u mekim erotskim filmovima, a u četvrtak je FIBA ušla u otvoreni rat sa Evroligom. Rusi i Turci će već nekako ispeglati svoje odnose, Bajden i Nikolić su već objasnili suprugama svoje nestašluke, ali FIBA i Evroliga će još dugo da nas zabavljaju svojim akrobacijama. Mada se tu zapravo radi samo o najavama nečega što će se dogoditi, a šta će zaista biti – to u ovom trenutku niko živ ne zna.

Zadržimo se na košarci. I FIBA i Evroliga raspolažu nekim obećanjima o nekim velikim parama koje će uleteti u njihova elitna klupska takmičenja. Evroliga se poziva na saradnju sa marketinškim gigantom IMG, dok FIBA zagonetno maše milionima obećanim od nekog investicionog fonda. U oba slučaja miliona će zaista i biti, ali samo ako jedni ili drugi uspeju da okupe u svom takmičenju istinsku elitu. U protivnom, ako se najbolji klubovi podele – ništa od zarade, rat će se završiti opštim porazom i onda će se pojaviti neko treći ko će se okoristiti. A možda je taj treći već pripremljen, i čeka da istrči na teren i zaigra?

Mnogi će reći da je FIBA zaigrala grubo obećavajući suspenziju klubovima, igračima i sudijama koji se opredele za Evroligu. Ja bih rekao da je to ista ona igra koju je “patentirala” Evroliga, kad se pre 15 godina pojavila i otela iz okrilja FIBA najbolje klubove. Metod je isti, i ako je uspeo jednom – zašto ne bi ponovo? Verovatno tako rezonuju u sedištu FIBA.

U svom metežu koji je stvoren često se postavlja pitanje: a gde smo tu mi? Namerno nisam napisao gde se to pitanje postavlja, a znam da se može čuti i u Beogradu, i u Zagrebu, Ljubljani, Podgorici… Pa, odgovor je prost: draga gospodo, tamo gde se u Evropi nalazimo po platama, standardu, zdravstvu, školstvu, poštovanju ljudskih prava, zaštiti okoline itd – tačno tu se nalazimo i u evropskoj klupskoj košarci. Dakle, na samom dnu. Niti nas ko šta pita, niti se iko uopšte interesuje šta mi ovde mislimo. Nažalost, tako je. Sve što smo dali košarci, i što još uvek dajemo, sve je zaboravljeno. Prava mera postao je marketinški rejting, šer TV prenosa, potencijal tržišta, budžeti klubova… Sve ono što je već viđeno u vrhunskom fudbalu, gde je Brazil sveden na nivo kolonije u kojoj se rađaju deca koja sa 15 godina odlaze u bogate klubove zaboravljajući odakle su, a onda se pojavi Nemačka i utrpa Brazilu sedam komada na Svetskom prvenstvu u sred Rija.

Šta da radimo u ovoj situaciji?

Voleo bih da kažem da je recept onaj entuzijazam, vizionarstvo i žrtvovanje viđeno pedesetih godina prošlog veka kad su “patrijarsi” naše košarke potpomognuti državom krenuli u ostvarenje svog sna da postanu prvaci sveta. Međutim, to vreme se ne može vratiti, nikakav entuzijazam niti vizionarstvo sada više ne pomažu, moramo se pomiriti sa izborom koji nam je nametnut: ili da budemo niko i ništa u evropskoj prodavnici basketa, ili da se zatvorimo u svoju kuću gde ćemo opet biti – niko i ništa. Priča je gotova. Jugonostalgičari će reći: bili smo svetski i evropski prvaci i olimpijski šampioni, bilo nam je to malo i hteli smo da svaka nova država bude to isto, a dobili smo ovo što imamo sada. Optimisti bi ovom dodali: možda se Evroliga ili FIBA ipak smiluju, i udele jedno mesto ABA ligi, makar kroz kvalifikacije… Trezveni će proučiti desetogodišnje ugovore koje je Evroliga nedavno sklopila sa najjačim klubovima, gde piše da onaj ko prekrši to što je potpisao mora da plati deset miliona dolara, i reći će: ovo i nije društvo za nas.

Ako neko (s pravom) pomisli da umem samo da kritikujem i širim pesimizam, demantovaću ga i otkriti gde je izlaz iz ove situacije: ja se uzdam u onog “trećeg”, koga sam pomenuo na početku. E – taj treći je naša šansa. Samo ga treba na vreme identifikovati i prepoznati. Samo toliko…

Photo: Kombank arena