Da 27. novembra 1951.  u Mostaru nije rođen Dražen Dalipagić, ja danas ne bih imao o čemu da pišem. Ovako – ne znam odakle pre da počnem. Jer reč je o jednom od najboljih ne košarkaša, nego sportista čitavog sveta u 20. veku. A to baš nije tako mala stvar.

Sa ushićenjem mogu reći da sam ga upoznao, sa žalošću konstatujem da je to bilo kasno, kad je genijalni Dalipagić već završio svoju fanbtastičnu karijeru. Sa radošću mogu reći da sam odgledao sve što sam mogao, utakmice na kojima je igrao, i iskreno mu se divio. Kao i ceo svet, uostalom. A ne bi bilo ništa od toga da je neki fudbalski trener u njemu prepoznao talenat za igru na dva gola, jer bio je u juniorima Veleža, respektabilnog ju-ligaša, i maštao je da zaigra centarhalfa u prvom timu kao i njegov idol Prajo. Po njemu je i dobio nadimak, koji se kasnije, kad se preselio u Beograd, pretvorio u srbizovanu varijantu – Praja. Ma možete ga zvati kako hoćete, on je bio najbolji košarkaš sveta sedamdesetih, i – tačka!

Ostao bi on Prajo da je ispoštovao ugovor koji je potpisao sa splitskom Jugoplastikom. Naime, posle fudbala je nešto malo trenirao rukomet, a onda je u svojoj 18. godini, na nagovor starijeg brata, otkrio – košarku. Zato njegovog imena nema ni u jednoj juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije iz šezdesetih. Dalipagić tada jednostavno nije ni igrao košarku!

I takav, “mator” a početnik, oduševio je u Zvorniku 1971. gde je bio organizovan susret košarkaških reprezentacija Bosne i Hercegovine i Srbije. Na utakmici je bio i Ranko Žeravica (nije propuštao nijednu priliku da otkrije nekog novog talneta), i zapazio je momka koji je prosto uništio srpsku reprezentaciju. Pozvao ga je da dođe u Partizan, koji je baš u to vreme ispao iz Prve jugoslovenske lige. Prajo mu je rekao da hoće, ali kad se Partizan vrati u elitno društvo, i par dana kasnije potpisao ugovor sa Jugoplastikom. Čak je dobio i neku lovu od njih. Kako je tada sistem takmičenja bio da se Prva liga igra u dvoranama po sistemu jesen-proleće, a Druga preko leta, Partizan je osvajanjem prvog mesta u drugoligaškoj konkurenciji stekao pravo da se već najesen vrati u elitu. Prajo je održao obećanje, prekršio je dogovor sa Jugoplastikom zbog čega je od bosanskohercegovačke košarkaške federacije bio kažnjen šestomesečnom zabranom igranja za Partizan. Kazna je ublažena, odsustvovao je samo nekoliko nedelja a u međuvremenu je postao Praja. Beograd ga je prihvatio, najviše na tome je uradio dugogodišnji funkcioner Partizana Đorđe Čolović – Siske. Zapravo je on visokog Mostarca privukao pričom kako Partizan stvara veliki tim sa Rankom Žeravicom na klupi. Ništa nije slagao, što će kasniji događaji potvrditi.

Godinu dana kasnije u Partizan stiže čačanski vunderkind Dragan Kićanović, i sa Dalipagićem ubrzo stvara najubitačniji košarkaški tandem u jugoslovenskoj, srpskoj, pa može se slobodno reći i evropskoj istoriji. Praja je leteo, što mu nije bilo teško jer je imao odraz iz mesta 90 centimetara, zakucavao – što je u to vreme bila retkost u takozvanoj amaterskoj košarci, ubadao sa leve i desne aut linije, šutirao preko jednog, dva, ponekad i tri bloka. Bio je praktično nezaustavljiv. Dobio je nadimak Nebeski Letač.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 246 utakmica, i postigao 3.700 poena. Najviše u istoriji. Ravno 400 više od drugog najefikasnijeg – Kićanovića, i 520 više od Kreše Ćosića. Ovaj poslednji, genije iz zadarskih Jazina, osvojio je sa reprezentacijom 14 medalja. Niko više od njega, a na drugom mestu je Praja sa 12: tu su zlata sa Olimpijskih igara u Moskvi, svetskih i evropskih prvenstava. Prvi put se u plavom dresu pojavio na EP u Barseloni 1973. i imao skroman prosek od 8 poena po meču. Sve posle toga je košarkaška fantastika: na EP u Beogradu 1975. prosek mu je 12,1, na OI u Montrealu 1976. postiže 18,2 poena, pa na EP u Belgiji 19,8, na SP u Manili 22,4, na EP u Torinu 14,0, na OI u Moskvi 24,4, na EP u Pragu 17,0, na SP u Kolumbiji 18,1, na EP u Nantu 18,3, na OI u Los Anđelesu 21,9, na SP u Madridu 16,2… U reprezentativnom dresu protiv Rumunije 1976, postigao je 46 poena.

U Partizanu je Praja igrao deset godina. Ukupno 305 utakmica, a postigao je 8.278 poena. Prosek – 27,1. Osvojio je dva prvenstva države i Kup Radivoja Koraća 1976. Posle Partizana odlazi u Italiju, gde nastupa za Veneciju, Udine i Veronu. Bio je triput najbolji strelac italijanskog prvenstva sa prosecima 30,8, zatim 36,5 i konačno 36,3 poena po meču. Trojke je šutirao sa 47,1 odsto. A 25. januara 1987. igrajući za Veneciju protiv Virtusa postigao je neverovatnih 70 poena! Za Veneciju je igrao i kad je bila u Drugoj ligi, i te sezone mu je prosek bio – 42,9 poena!

U sezoni 1982-83 nosio je dres Reala iz Madrida, ali je igrao samo u Evroligi. Bilo mu je već 39 godina kad je, na nagovor svog prijatelja Moke Slavnića, obukao dres Crvene zvezde. U sezoni 1990-91, iako u četrdesetoj godini, postigao je 321 poen, šutirajući trojke 38 odsto.

Posle Olimpijskih igara u Montrealu 1976. Praji stiže poziv da dođe u kamp najtrofejnijeg NBA kluba svih vremena Boston Seltiksa. Lično trener Red Oerbah ga je zvao. Dalipagić je dve nedelje trenirao sa Seltiksima, i pokazao da je ne ravan, nego bolji od njihovih zvezda. Mogao je, da je hteo, deceniju pre prvog Evropljanina koji je otišao u NBA ligu on tamo da potpiše ugovor, ali nije. Pravilo FIBA je bilo da, ko ode u NBA, ne može više nikad da igra za svoju reprezentaciju. To je bio jedini razlog što je Praja kupio avionsku kartu u jednom pravcu, i prešao Atlantik da bi se vratio u Evropu. Ipak, zbog svega što je pružio na parketu, Amerika ga se setila i 10. septembra 2004. postao je član Nejsmitove memorijalne Kuće slavnih u Springfildu. Tri godine kasnije i FIBA ga je uvrstila u svoju kuću slavnih. Zvanično je triput proglašavan najboljim košarkašem Evrope (1977, 1978. i 1980.).

Imao je neverovatno precizan šut. Nimalo čudno, jer pored urođenog osećaja, potrudio se da dotera svoj šut do savršenstva. Posle svakog treninga ostajao je da ubaci još 500 puta loptu u koš. Znači – nedeljno oko 3.000 ekstra-šuteva.

– Bio sam igrač za koga su govorili da su mi snaga i šut glavna oružja – rekao je jednom. – Nažalost, danas je snaga ubila košarku. Siguran sam da bi čak i u današnjoj košarci šuteri kao što su bili Kićanović, Delibašić, Šolman ili ja, postizali po tridesetak poena. Pa neka se igra ta granitna odbrana, neka se šuterima ne dozvoljava da dišu. Mi smo promašivali vrlo retko, zato jer smo trenirali šut do besvesti.

Našao je vremena i za ljubav. Oženio se nekadašnjom teniskom lepoticom Sonjom Požeg, koja je u mnogim izborima bila birana za najzgodniju sportistkinju Jugoslavije. Imaju dvoje dece – kćerku Sanju i sina Davorina, koji je igrao košarku, ali nije dostigao tatine brojke ni blizu. Praja je devedesetih godina trenirao italijansku Goricu i MZT iz Skoplja, a početkom dvehiljaditih beogradsku Astro banku. Sada je nacionalni penzioner.

– Živim mirno, penzionerski – priznao je u jednom intervjuu. – Pratim košarku, ali ne idem često na utakmice. Ljudi me češće mogu naći na teniskim terenima. Tenis igram rekreativno. Kada Nole igra, ne propuštam te mečeve. Najveća radost u životu mi je unuka Jana, s kojom šetam svakog dana. Radim na promociji košarkaške opreme And-1.

Na sajtu Evrolge svojevremeno su pokušali da ga opišu mlađim generacijama ovim rečima:

“Da biste razumeli kakav je to igrač bio, pokušajte da zamislite sledeću kombinaciju: šuter poput Peđe Stojakovića, eksplozivnost Andresa Noćonija, skočnost Felipea Rejesa i brzina Šarunasa Marčulionisa… Dakle, sve to, pa je verovatno Praja Dalipagić bio i bolji od te kombinacije!”

Photo: Privatna arhiva