Slobodan dan u Lilu iskoristih za malo turizma. Promenivši dva autobusa stigoh da ulice Princeza. U njoj je rodna kuća Šarla de Gola, nekadašnjeg predsednika Francuske, čoveka koji je višestruko zadužio svoju zemlju.Uostalom, novi aerodrom u Parizu nosi njegovo ime. De Gol se u toj kući na dva sprata, lepom zdanju za svoje vreme, rodio 22.novembra 1890. Između karijere talentovanog pisca i vojske, opredelio se za vojnu akademiju. U prvom svetsklom ratu, sa činom kapetana, bio je ranjen u prvoj borbi 15. avgusta 1914. Drugi svetski rat dočekao je kao sekretar Nacionalnog saveta odbrane, ali je posle okupacije od strane Nemaca otišao u London gde je osnovao pokret „Slobodna Francuska“. Po oslobođenju bio je na čelu privremene vlade. Predsednik Francuske bio je od januara 1958. do aprila 1969. Bio je veliki pobornik ujedinjene Evrope i takođe poboljšanja francusko-nemačkih odnosa. Ima još (mnogo), ali ovo je košarkaški portal…

Marčulionis

Iz De Golove rodne kuće požurih u zvanični hotel FIBA na susret sa ovogodišnjim novoizabranim članovim „Kuće slavnih FIBA“. I oni su neka vrsta košarkaških generala, samo bez epoleta. „Klasa 2015“ broji 9 novih članova, ali onaj najslavniji, Majkl Džordan, nije došao. Izvinio se, kaže ima ranije preuzete obaveze. A možda i ne zna šta je FIBA… Od ostalih slavodobitnika najzanimljiviji su bili bivši igrači Šarunas Marčulionis, Vladimir Tkačenko i Antoan Rigodo.

– Od sinoć, posle 20 godina, spavam znatno bolje – reče mi pri pozdravu, bez pitanja, Šarunis Marčulionis. Jasno, mislio je na meč Jugoslavija-Litvanija 1995. u Atini. Dve decenije kasnije njegovi Litvanci, iako on odavno ne igra, dočekali su revanš. Pitam ga zašto je Litvanija pobedila,odnosno zašto je Srbija izgubila.

– Odlučila je naša odbrana. Srbija nije izdržala sopstveni ritam, sedam utakmica je igrala odlično, u osmoj je pala ali dobrim delom i zahvaljujući našoj dobroj igri. Valančijunas i Mačijaulis vuku tim, ali protiv Srbije je ključni čovek bio Kalnietis.

Priseća se svojih NBA dana, kaže da je najteže igrao protiv Džoa Dumarsa i, naravno, Majkla Džorda. Pitam ga za evropske igrače:

– Neki Srbin, bilo je ih više sa kojima je teško bilo igrati.

Kaže da se nada da Pau Gasol ne može da ponovi partiju kao Francuske i da njegova Litvanija „može do zlata“.

Tkačenko

Prelazim za susedni sto gde sedi Vladimir Tkačenko. Sa mojim rusko-srpskim jedan sam od retkih koji mogu da pričaju sa njim jer on ne govori nijedan strani jezik. Ispričasmo se dugo, dok nisu došli grčki i španski novinari kojima sam morao da prevodim. Kaže da radi u jednoj firmi, ima svoju školu košarke za dečake od 8 do 15 godina, na utakmice CSKA „ide ponekad“, na „one važnije“. Pitam ga o rivalstvu sa našim centrima i uopšte o duelima sa Jugoslavijom:

– Nismo baš imali sreće sa Jugoslavijom, ali smo od 1979. uspostavili neku ravnotežu… Ćosić je bio veliki igrač, ali nije bilo lako ni sa Jelovcem, Radovanovićem, Žižićem… Jugoslavija je imala moćan tim, Kićanović, Slavnić, Delibašić, Dalipagić, sve as do asa.

Gomeljski je rekao jednom da ste imali kompleks Jugoslavije ?

– Ne bih rekao da se radilo o kompleksu. Jednostavno, Jugoslavija je sedamdestih godina bila bolja, posle smo povratili dominaciju.

Priča kako nije on našao košarku nego ona njega, sa 12 godina bio je visok 190 cm, sa 19 je dostigao 220. Pitam ga o NBA, da li je imao ponude:

– Nisam, i ne znam da li me je neko hteo. Druga su vremena bila, drugačije smo bili vaspitani, nije bilo lako otići… Sanjao sam da se ovde rukujem sa Majklom Džordanom, on je košarkaški bog. Šteta što nije došao.

Kaže da bi, da igra danas, mnogo više zarađivao:

– Šta ću, rodio sam se i igrao malo prerano, ali ne žalim ni za čim. Najlepše godine proveo sam uz košarku.

Priča kako se redovno čuje sa Sabonisom. Nekad su bili najveći rivali u duelima CSKA-Žalgiris, sada su veliki prijatelji. Priznaje da nije očekivao ulazak u „Kuću slavnih“ ali mu je drago:

– Doživljavam to kao priznanje meni, Rusiji, ali i Sovjetskom Savezu. Priznajem, ja sam veliki nostalgičar. SSSR je, kao i Jugoslavija, bila sjajna zemlja.

Zašto su Rusija i Srbija, kao nastavljači, zapale u krizu?

– Suzila se baza…U reprezentaciji SSSR nisu dominirali Rusi. Bilo je igrača iz Litvanije, Ukrajine, Estonije, Gruzije, Belorusije… Isto važi i za Jugoslaviju, bila je jača nego bilo koja od sada samostalnih zemalja.

Do Rigodoa nisam stigao, vreme za susret sa novinarima je isteklo. Na odlasku pozdravih Noaha Kligera, izraelskog novinara koji je jedan od ovogodišnjih dobitnika. Ima 89 godina i, kako kaže, još uvek radi. FIBA je, konačno, odlučila da među dobitnike uvrsti i jednog novinara, ali s obzirom da je Kliger godinama bio predsednik AIPS komisije FIBA on je u neku ruku ušao više kao funkcioner. nego kao novinar. Nadam se da ćemo dočekati dan da uđe neko čisto novinarsko pero, neko od evropskih veterana koji su po 40-tak i više godina pisali o košarci propagirajući je više od mnogih funkcionera koji su ušli u „Hall of Fame“.

Sale

U baru hotela za jednim stolom Predrag Bogosavljev i Sale Đorđević. Supruga i kćerke su mu u tom hotelu. Pridružujem se. Sale časti pivom. Razgovor ne prenosim, bilo je to prijateljsko ćaskanje. Ništa senzacionalno, ali nismo pričali za novine. Reći ću samo da je danas, dižući moral, igračima rekao da će ići u Rio. A kad „general“ kaže treba mu verovati.

Stiže i Dejan Bodiroga, pričamo o potencijalnim kandidatima za organizaciju pre-olimpijskih turnira. Pojavljuje se i Kim Bohuni, direktorka NBA za međunarodne odnose. Seda sa nama i traži da joj pošaljem sliku „with my Serbian boys“. Posle moj iPad preuzima Bodiroga i slika Kim, Saleta i mene. Lepa uspomena. Od Kim čujem da će za SAD u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo igrati igrači iz razvojne lige. Nada se da će i to biti dovoljno za prolaz, a posle će doći NBA zvezde. Na NCAA igrače ne može se računati tokom koledž sezone.

Od De Gola do razvojne NBA lige, dosta za danas.

Photo: Privatni album