Koš magazin sa zadovoljstvom najavljuje još jednog autora: doktora Miroljuba-Miceta Stojkovića. On jeste po obrazovanju lekar, ali je takođe (bio) i košarkaški trener, funkcioner, novinar, urednik, publicista… Možda je najtačnije reći da je dr Stojković čovek sporta kroz čiju će vizuru priče o našoj košarci i ljudima koje su je podizali biti još zanimljivije

U ovom pisaniju (neću reći eseju da se eseji ne naljute) razmotriću temu da li su sportski klubovi isti  ili makar slični ljudima, a da pritom ostavimo po strani i za neku drugu priliku temu koliko su neki ljudi baš to, dakle ljudi. Ili makar slični njima.

I odmah prelazim na stvar: dva naša najpoznatija sportska društva (sa njima i tzv. sekcije, tj. klubovi), Crvena zvezda i Partizan, baš kao i ja, rođeni su 1945. Zvezda u martu, Partizan u oktobru. Zvezda je prvi put zaplakala u zgradi starog DIF-a, ja stotinak metara dalje, u dečjoj bolnici u Tiršovoj. Gde je bilo stvarno porodilište Partizana – ne znam, jer kolaju različite verzije, ali sam sasvim siguran da smo i on, Partizan, i ja, recimo budući čovek, prve korake napravili jedva dvesta metara jedan od drugog. Partizan tamo gde će od 1949. biti stadion JNA, ja u Gornjačkoj. No, kako ovo nije tekst o meni, sad se pa do kraja uglavnom vraćam sportskim klubovima, i pomeram težište priče par kilometara dalje, na Mali Kalemegdan.

Tamo, u srcu velikog parka, država je za potrebe zdravog i nesmetanog  svekolikog razvoja dve napredne bebe (ovo napredne shvatite kako hoćete), bez mnogo pompe i sečenja vrpci, podelila lep prostor podno zidina ne baš suviše drevne tvrđave. Košarkaška Zvezda je u toj deobi (eh da je još živ Dobrica Ćosić, i on, baš kao i Ivo Andić bi ponešto mogli da kažu o tome, mislim o deobama), za potrebe košarkaške i odbojkaške sekcije, dobila pristojnu kuću i plac u obliku slova G (ćiriličnog, naravno). Košarkaškom Partizanu je pripao kompaktan (kompaktan baš kao i jugoslovenska narodna armija) prostor na kojem je moglo da stane par terena ali na kojem nije bilo ni traga od kuće. To bi, pretpostavljam, bila mala ili velika nepravda (opet kako ko to vidi), da stotinak metara dalje, Partizan (odbojkaška sekcija?) nije svio svoje gnezdo na možda najlepšem delu Kališa namenjenog sportu (tamo su danas teniska igrališta).

Pretpostavljam, jer se još živo sećam tih dana, da su se ljudi koji su vodili KK Partizan ili igrali za ovaj klub, tada osećali uskraćenim jer je Zvezdin košarkaški kutak bio prikladniji, komforniji i šarmantniji. Zvezdaši opet, nisu imali ni vremena ni razloga da ,žale’ ili se pravdaju zbog toga jer su pred njima stajali važniji zadaci: da organizuju uspešan klub i počnu sa osvajanjima titula. Uz to, narod je znao da je u to doba Zvezdina fudbalska sekcija obitavala na poluraspadnutom stadionu predratne  Jugoslavije, sa igralištem pokrivenim šljakom, trenirajući u vrlo lošim uslovima i igrajući većinu utakmica ,na Partizanovom’, pa je svaka komšijska primedba ii eventualno mrmljanje u bradu o nedostatku normalnih svlačionica za njihove košarkaše doživljavana kao neuspela šala.

To, međutim, nije bila tek to, znači samo šala, a još manje samo neuspela, i tu dolazimo do poente onoga čemu se i posvećen ovaj tekst.

Onoliko koliko je Zvezdine fudbalere i navijače u prvih 15-tak godina ranog detinjstva i dečaštva dva naša velika društva, pogađao osećaj nepravedne podređenosti u odnosu na FK Partizan, a on se ogledao u različitim sitnim detaljima i krupnim stvarima, stvarnim ili prenaglašenim, toliko ih je sve to inspirisalo da sa objektivno slabijim igračkom kadrom ali i uz sve silniju podršku isto tako motivisanih navijača, ostvaruju iste ili čak i bolje rezultate od moćnih komšija. S druge strane, Partizanovim asovima je bilo dovoljno da Zvezdi daju šesticu ili sedmicu, tek toliko da dokažu ko je na Brdu stvarni gazda. Iz njihovog ugla, naravno.

Istovetna priča, ali u suprotnom smeru, dešavala se na Malom Kalemegdanu. Tamo je Zvezda, ponajviše zahvaljujući genijalnosti Nebojše Popovića, osnivača, trenera, igrača, dizajnera dresova, ekonoma, potparola, sve to u jednom čoveku, od svog minijaturnog stadiona napravila kultno mesto u gradu, na kojem ste mogli uživo da sretnete najveće žive srpske pisce i vidite, što na šljakastom terenu, što na tribinama, najlepše srpske devojke. Muški i ženski tim su redom osvajali titule, svi su bili zadovoljni i pomalo opušteni pa onda sve više opušteni, pa sasvim opušteni i samozadovoljni… toliko da su neki od njih, umorni i nezadovoljni poluživotom u večitoj senci pomenutog Nebojše, a pritom svesni da možda mogu i više i bolje, počeli da preskaču ogradu koja deli dva kluba. Tako su Zvezdu vrlo brzo napustili i Bora, i Aca, i Raša… da sopstvenu genijalnost podele sa onima ,iz još veće senke’, sa košarkaškim ljudima koji su godinama predano radili, tu i tamo tugovali, ali i živeli za dan kad će baciti na pleća Zvezdinu košarkašku imperiju. Ovoj trojici će ta želja minuti koju godinu kasnije, kroz stvaranje istinskog čuda zvanog OKK Beograd, ali i kroz vizionarski rad i dela na nivou KSJ, no to nije naša tema. Naša tema su poznati ali i anonimni sportski pregaoci iz narednog, dakle pubertetskog doba Crvene zvezde i Partizana, iz vremena polnog i svakog drugog sazrevanja dva košarkaška kluba.

Košarkaška Zvezda, uglavnom sopstvenom krivicom čije smo uzroke i manifestacije upravo pomenuli, ni kadrovski, ni stručno, ni motivaciono nije bila spremna da se uhvati u koštac sa izazovima ,novog sportskog doba’. Partizan se, istovremeno, polako i sigurno dizao, da 70-tih godina prošlog veka definitivno visoko digne glavu upravo zahvaljujući nesebičnom, ali i sasvim konkretnom radu i doprinosu nizu pregalaca iz senke koji su znali, hteli i mogli, a istovremeno i pamtili vremena kad su se, neki kao igrači ili treneri, skidali u memli kalemegdanske tvrđave. Zvezda, nekadašnji  lepuškasti omiljeni vunderkind iz kraja, nije se prekidao od napora da, poput svog vršnjaka Partizana, drži korak s vremenom, i završava neke nove životne univerzitete, niti da u svoj ugledni dom dovede ili sačuva makar svoje najpametnije i najsposobnije drugare i prijatelje, istinske poznavaoce sporta i entuzijaste, i velike navijače. Uz njih i ozbiljne privrednike (ako takvih uopšte i ima), pa i ponekog političara,  spremnog pre svega da pomognu a onda, zašto da ne, i da sam ponešto zaradi (kad kažem ponešto, mislim baš to ponešto, ne baš sve).

Zvezdinu imperiju koja je trajala do 15. rođendana dva kluba (i mene, s njima), zamenila je tako Partizanova imperija koja je potrajala malo duže. O tom vremenu znamo više, jer su sećanja svežija, mada nisam baš siguran da znamo i dovoljno. No, ni to nije naša današnja tema.

Naša, ili moja tema, su klubovi, i naša tema smo mi. Sličnosti između nas  su velike, tolike da razlika skoro da i nema. Naši životi su, vidimo iz priloženog, naslonjeni kako na čin rođenja i prve dane, tako i na naše detinjstvo, dečaštvo, mladićko doba, na naše kućno vaspitanje, na školu i naša đačka iskustva, na odnos države (ma koliko to rastegljivo zvuči) prema nama, na prvu ljubav i prvu žurku, na prvo zaposlenje, karijeru, uspone i propadanja, na pravdu i nepravdu, i ko zna na šta još.

Ovde sam napisao nešto malo o košarkaškoj Zvezdi i košarkaškom  Partizanu. Uskoro ću i koje slovo o drugima, ljudima i klubovima, kako sam ih ja video, opet da dokažem jedno isto: da su i klubovi (kao) ljudi.

Photo: YouTube