U nastavku serije o velikim igračima jugo-košarke danas ću o Josipu Đerđi. Ako imate dvadesetak godina, pogotovo ako niste iz Zadra, Dalmacije ili u širem smislu iz Hrvatske, verovatno niste ni čuli za njega. Ako imate tridesetak možda ste tek nešto načuli o njemu, ako ste prešli četrdesetu male su šanse da ste da ga ikada gledali, ali ako ste iznad 50. i ako vas je košarka interesovala od detinjstva, onda verovatno pamtite jednog od najboljih plejmejkera bivše Jugoslavije.

U nekom mom “idealnom timu” Jugoslavije jedan od tri pleja, gotovo izvesno, bio bi Josip-Pino Đerđa. U najkraćem – čudo od igrača. Imao je sve: tehniku, brzinu, šut, gipkost, pregled igre, karakteristike lidera i, kao šlag na tortu, mentalitet rođenog pobednika. Bio je prznica, svađalica, u stalnom “ratu” sa sudijama, protivnicima, čak i sa saigračima, rođeni borac koji  nije voleo da gubi ni u igri klikera.

Košarka je, nesporno, kolektivna igra, ali čine je genijalni pojedinci. Lično pamtim mnoge utakmice koje je, u bukvalnom ili prenosnom smislu, dobijao sam Pino Đerđa. Ostala četvorica služila su da mu dodaju loptu, naprave neki blok i, eventualno, malo zamajavaju protivnike. Kada se u Zadru pojavio i Krešo Ćosić, rođen je jedan od najubojitih i najboljih tandema u istoriji jugo-basketa. Osovina plej-centar uvek je bila “kičma” svakog tima, ali u interpretaciji dua Pino-Krešo to je bilo i nešto mnogo više. Đerđa je bio 11 godina stariji, ali pošto je Ćosić već sa 16 zaigrao za prvi tim igrali su zajedno – doduše sa prekidima zbog Ćosićevog školavanja u Americi – punih 12 godina.

Josip Đerđa je rodjen kao Giuseppe 24. novembra 1937. Zadar je bio pod Italijom pa otuda i italijansko ime. Posle Drugog svetskog rata postao je Josip, od milja Pino. Oko pisanja prezimena postoje 3 ili 4 verzije. Albansko poreklo (pored Zadra postoji naselje Arbanasi u koje se, ko zna kad, doselilo dosta albanskih porodica) prouzrokovalo je konfuziju. Po  jednoj verziji je Giergia, po drugoj Gjergja, po trećoj Gyergya, po fonetskoj, Đerđa. Tako je zaveden i u arhivu FIBA, pa će u daljem tekstu tako i ostati.

Košarka u Zadru ima dugu tradiciju, igra se od 1929, tako da nije nikakvo čudo što je mali Pino od ranog detinjstva svaki slobodan trenutak provodio na otvorenom terenu Zadra u Jazinama. Ključni momenat u njegovoj karijeri dogodio se 1955. kada mu je tetka iz Amerike poslala 16-milimetarski film o Bobu Kuziju, “čarobnjaku” Boston Seltiksa. Pino će kasnije priznati da mu je taj film promenio život. Danima je, svakog prepodneva, išao u lokalni bioskop i molio kino-operatera da mu ponovo i ponovo pušta film.  Ostao je bez reči pred onim što je video. Kuzi mu je “pokazao” do tada neviđene “finte”, dodavanja iza leđa, sa pogledom na drugu stranu, otvorio nove vidike. Počeo je neumorno da trenira i “skida” Kuzijeve pokrete. Nisam gledao Kuzija, osim nešto malo u nekim insertima, ali zakleo bih se da da je Pino Đerđa bio dobra kopija.

U reprezentaciju je ušao još 1958. a 1960. bio je deo tim koji je izborio učešće na Olimpijadi u Rimu na kojoj je Jugoslavija osvajanjem šestog mesta ostvarila prvi veći uspeh. U Rimu je video još jednog mađioničara sa loptom, Oskara Robertsona, i upio još više znanja. Zanimljivo, on i Oskar rođeni su istog dana – 24- novembra.

Đerđa je bio predvodnik Zadra, baš kao Daneu Olimpije, a Korać OKK Beograda. Zajedno su bili lideri Jugoslavije koja je dolazila. Na Svetskom prvenstvu 1963. u Riju, na kome je Jugoslavija osvojila srebrnu medalju, Đerđa je imao 8,8 poena po meču i mnogo asistencija čiji broj se ne zna jer statitika nije vođena, ili je nedostupna. U Tokiju na Olimpijadi 1964. davao je 9,9 poena, na EP u Moskvi 1965. (novo srebro) potpisao je 10,3 a na Svetskom šampionatu 1967. u Montevideu oprostio se od reprezentacije u koju je ušao Krešo Ćosić.

Na klupskom planu Zadar je 1965. prekinuo osmogodišnju dominaciju Olimpije i OKK Beograda. Prvenstvo je bilo izjednačeno, dramatično, rešeno je u poslednjem kolu. Zadar je kod kuće igrao sa Olimpijom. Pobednik je postajao prvak. Zadar je slavio 80-75, uz 37 poena Josipa Đerđe i 4 golobradog Ćosića. Veliki tandem počeo je da funkcioniše. Tvorac tog moćnog Zadra bio je Enco Soviti, trener koji će ljubav prema košarci platiti životom jer je 1969. na parketu umro od infarkta, za vreme utakmice.  Prema statistici Dragana Martinovića, Đerđa je na 19 utakmica te sezone dao 478 poena (25,2), ekipu su još činili Troskot, Bruno Marcelić, Valčić, Mile Marcelić, Stipčević, Jelić, Ćosić, Marko Ostarčević, Čubrić, Košta, Komazec (otac Arijana), Brajković, Anić, Žanki i Kresoja.

Zadar je titulu ponovio 1967, ali prvi strelac više nije bio Đerđa, već Krešo Ćosić sa 467 poena. Pino je dao 380, ali zajedno su bili “pola Zadra”. U 22 kola Zadar je izgubio samo 3 utakmice, dve manje od Olimpije, 4 od manje Crvene zvezde, 6 od OKK Beograda…

Bora Stanković je 1967. napustio klupu OKK Beograda i otišao u Kantu. Poželeo je da na pleju ima – Pina Đerđu. Imajući u vidu da je Zadranin rođen „u Italiji“, Bora je imao ideju da ga nacionalizuje kako bi igrao kao domaći igrač jer su ondašnja pravila dozvoljavala samo jednog stranca, a Kantu je već imao Amerikanca Boba Bardžesa. Pino je zimu proveo u Kantuu jer se jugoslovenska liga igrala preko leta, ali nije prihvatio ideju o nacionalizaciji jer bi morao da se odrekne jugoslovenskog državljanstva, što u tom trenutku nije želeo. Stanković ga opisuje kao „neverovatnog igrača koji je bio briljatno oličenje individualca u funkciji tima“. I bez Đerđe Orasonda je postala prvak, a Stanković prvi strani trener koji je osvojio šampionat Italije. Pino će, ipak, zaigrati u Italiji, u Gorici, od 1968. do 1970, ali se vratio u svoj Zadar i doprineo osvjanju još dve titule.

Odlazak Ćosića na studije u SAD i Đerđe u Italiju omogućio je drugim klubovima da dođu do titule, koja se vratila u Zadar kada su se vratili prvo Pino, a posle i Krešo. U sezoni 1973/74 Zadar je bio prvi sa bilansom 22-4, Ćosić je bio prvi strelac sa 601 poenom, Pino je dao 492. Pojavile su se i nove snage: Skroče, Perinčić, Matulović, Jerak… ali duša tima i dalje su bili nenadmašni Krešo i Pino. Titula je ostala u Zadru i naredne sezone 1974/75, još ubedljivije nego prethodne godine. Zadar je izgubio samo jednu od 25 utakmica! Ćosić je dao 628 poena, Perinčić je bio drugi strelac (336), Ostarčević treći (319) a 38-godišnji Đerđa četvrti sa 285  (14,3 u proseku).

Karijeru je završio kao apsolutni rekorder Zadra. Od 1958. do 1976. odigrao je 315 prvenstvenih utakmica i dao 6.640 poena (21,1 po meču). Dres reprezentacije Jugoslavije nosio je 103 puta i dao 611 poena. Brojke svedoče i dokazuju mnogo toga, ali vizuelni utisak je i mnogo jači. Đerđu ste mogli da ne volite jer je trpao koš tima za koji ste navijali, mogao je da vas nervira protestima ili sitnim provokacijama, ali niste mogli a da ne poštujete njegov talenat, njegovu genijalnost, lidersko-fajtersko-šampionski  karakter.

Bilo je logično da ostane u košarci. Postao je trener, prvo u Zadru, posle je bio selektor Jugoslavije (1983. na EP u Nantu), kasnije i Hrvatske (bronza na SP u Torontu 1994.), radio je u Grčkoj (PAOK) i Italiji (Livorno), ali nije bio uspešan kao igrač. To, jednostavno, nije bilo moguće jer da bi nadmašio Đerđu-igračkog genija, morao je da bude Đerđa trenerski super-genije. A to, ipak, nije bio.

I danas sa, sa skoro 80, može da “dubi na glavi” 10-15 minuta, gibak je, pokretan, aktivan.

Photo: Privatna arhiva