Sačekao sam, lukavo, da se stiša euforija oko mladog košarkaša čačanskog Borca, Alekse Avramovića (rođen 25. oktobra 1994, visok 192 centimetra, levoruk, igra pleja), pa da i ja dodam koje slovo iz svog iščašenog, kažu neki previše kritičkog ugla. Dečko je najbolji strelac Košarkaške lige Srbije, a u žižu javnosti definitivno je dospeo kada je Mladosti u Zemunu dao 47 koševa, sa izvanrednim procentima šuta za jedan, dva i tri poena. Naravno, tek ovakvi poenterski podvizi uključuju medije, što i nije čudno, ali je zanimljivo gledanje na taj meč. Broj poena, procenti i indeks uspešnosti prevagnuli su nad podatkom da je momak ostvario i šest asistencija, kao i da je imao dvanaest skokova, što dopunjuje njegov igrački, pre svega napadački mega talenat.

O srpskom rijaliti mentalitetu, pomerenom poprilično iz centra, govori i saznanje da je trener domaćeg, poraženog tima – pošto je Avramović dao još jednu trojku u samoj završnici rešenog meča – podigao do neba galamu kako je to nekorektno itd, umesto da prvi čestita dečku na partiji koja je već ušla u anale našeg basketa…

Dalje, otvara se pitanje skauta, raznoraznih menadžerčića i trenerčića, posebno Crvene zvezde i Partizana – kako nisu reagovali blagovremeno i u svoje redove doveli dečka, tim pre jer je prošle sezone igrao za OKK Beograd, dakle bio im je pod nosom, takoreći u avliji igrao klikere sa ostalom musavom dečurlijom. Kad već pominjem procenu talenta igrača, voleo bih da mi neko iz crno-belog tabora odgovori na prostoprošireno pitanje: kako je Nikola Jokić, recimo, svojevremeno talentovani debeljuca a danas NBA zvezda u nastajanju, prešao iz Novog Sada u Megu u momentu kada je Partizan bio među nekoliko najboljih timova Evrope, kada su u njega hrlili talenti iz Francuske, Grčke, Letonije? Da li samo zbog sposobnosti ljudi iz Mege (Miško Ražnatović i, u ovom slučaju posebno, Bane Tadić), ili samo zbog nesposobnosti pojedinaca iz Humske? Da ne širim tematiku, važno je naglasiti da Aleksa igra za čačanski Borac, ali da je kompletnu basket školu izučio u drugom gradskom klubu – Mladosti, pa bi koja lepa reč (možda i neke parice, niko nije gadljiv, danas posebno) kad igrački krene van Srbije trebala da ode na adresu Dobrila Jojića i trenera koji su strpljivo radili sa Aleksom…

Blogeri pronicljiviji i obrazovaniji od mene mogli bi temu ”Aleksa Avramović” razrađivati i analizirati u nedogled, mene je njegova šuterska sposobnost podsetila na neke druge igrače koji su kraj Morave stasali, a imali nepogrešivu ruku, moguće na Radmila Mišovića, Dragana Kićanovića ili Mireta Radoševića, da maksimalno suzim krug u koji mora stati minimum pedesetak rasnih strelaca. Recimo, podatak da mlađani Aleksa šutira levom rukom,vraća me u halu Borca kraj Morave u osamdesete godine prošlog veka, kad je Dragan Arsić, današnjim fanovima anonimus, igrajući se košarke, ubacivao (splitskoj Jugoplastici, na primer) više od pedeset poena po utakmici. Taj i sijaset košarkaša diljem Balkana ostali su u senci mega zvezda, ali su oni bili baza igre, koju je svojevremeno – ako već pominjem Borac – posmatralo više od pet hijada ljudi, kada su na konstrukcijama visila (i drmala ih pri slobodnim bacanjima gostiju) neka deca upijajući svaki potez najlepše igre sa loptom…

Postavlja se nekoliko pitanja, na koja nemam nameru da dam konačni odgovor, više želim da zagolicam, iziritiram ostale znalce da se uključe u analizu i sintezu, ili sećanja, možda i ”priče iz dedine lule”. Elem, zašto se sve ređe rađaju košgeteri i kreativci, a sve više snagatori i defanzivci? Gde su strelci, jer košarka se igra da kožna lopta prođe odozgo na dole kroz metalni obruč, a ne zato što svi trče, što su nabildovani i jaki u kontaktu, što se guraju po reketu… Nabaciću samo nekoliko ideja za dumanje. Prvo, nekada je bilo manje klubova, tako da su sva talentovana deca morala proći vrhunsku školu. Danas ima sijaset (recimo u Čačku) klubova i škola košarke, tako da se kvalitet rasplinuo, može se desiti da najtalentovanije dete dođe u grupu sa debeljucama koje tate-biznismeni daju u sport jer nemaju vremena da ih vaspitavaju; može doći kod trenera koji ne može (ili nije zaineresovan) da prati njegov talenat; može otići na neki drugi sport (odbojku, rukomet) ukoliko su mu roditelji slabijeg imovinskog stanja, pa ne mogu da plate članarinu; može trenirati četiri puta nedeljno po sat vremena u nekoj salici-buvari, umesto deset puta po dva sata u hali; može se takmičiti u lokalu umesto na nivou Srbije i tako dalje…

Drugo, nekada su treneri, uslovno rečeno, teoretski manje bili potkovani, ali su zato šutu i igri na dva koša posvećivali mnogo pažnje. Danas je teretana u basketu (kao i kondicioni treneri, skauti) stavljena ispred tehnike i taktike, što je neprimereno, danas se i mladi kouči ubijaju od nekih seta akcija, pikova i nadgradnje, umesto da uče decu fundamentalnoj tehnici u pokretu, gde i razmišljanje, ideja dolazi do izražaja. Nekada je nedostatak termina u sali nadoknađivan samoinicijativnim basketom na betonu, danas su svi svileni, ne bi da treniraju napolju, a i – ruku na srce – nema ni koševa ni konstrukcija. Nekada se roditelji nisu mešali u karijere sinova, danas laju na trenere, vide u sinu hodajući milion evra, barem. Nekada su igrači ubacivali po hiljadu lopti dnevno, danas odrađuju i osnovni, kolektivni trening. Nekada je bilo ljudi čiji je entuzijazam prevazilazio okvire posla i plate, danas je svima – i igračima i trenerima – malo para a mnogo obaveza…

Dakle, Aleksa Avramović je uzleteo, mnogo talentovane dece pre njega i iz njegove generacije nije. Greška je u nama, samo treba priznati, ceo mehanizam ponovo staviti u pogon, na nivou države. A to nije uvek lako, jer je basket, u ovom slučaju, kao visoka peć u čeličani Smederevo – ne smeš dozvoliti da se ugasi, jer je ponovno paljenje skupo, dugotrajno i neizvesno…

Photo: KLS