Slučajnost ili ne, a ništa nije slučajno, kao ni dugo čekani istorijski uspeh naše ženske košarke, ali ovih dana u Budimpešti uporno pevušim stihove stare dobre pesme “Prljavog kazališta”. Pogađate … “Niko nije znao sakrit` suze k`o Marina, imala je oči boje vene, boje Dunava…”

I upravo u gradu sa najlepšim mostovima na Dunavu, devojka sa plavim očima i dečijom plavom, razbarušenom kosom u trenucima dugo čekanog slavlja reče kako ne voli javno da pokazuje osećanja.

– Otkriću vam nešto lično. Nisam pristalica javnih izliva emocija, ja sam ista i u porazu i u pobedi – izjavila je Marina Maljković, selektorka srpske ženske košarkaške reprezentacije, koji minut posle epohalnog trijumfa nad Turkinjama u četvrtfinalu aktuelnog EP u Budimpešti.

Eh, sada… Dvoumim se da li da ekskluzivno otkrijem jednu Marininu emotivnu scenu, i to ne bilo koju… Ipak, moram, to je jače od mene, a verujem da se u ovoj situaciji neće naljutiti.

Rana jesenja noć, 2014. godine, u istanbulskoj “Ulker areni” kucam opor izveštaj za moj “Sport”, o porazu naših devojaka u četvrtfinalu SP od istih ovih Turkinja, o sjajnoj igri Srpkinja, ali i o pristrasnom suđenju… O već decenijskom usudu, što prati našu žensku košarku, a koju sve to vreme tako verno pratim ja…

Pod stresom sam dvostrukim, em poraz, em mi vreme curi za tamo neko izdanje i ne stižem do miks zone po izjave aktera. Žurno šaljem tekst i trčim kroz hodnik dvorane, ne bih li možda naletela na nekoga iz naše ekipe… Imam sreće što sam visoka, bivša košarkašica, u majici Srbije, pa mogu da prođem sve kontrolne punktove bez problema, niko ne zagleda akreditaciju…

I u tom očajničkom trku nailazim na otvorena vrata svlačionice, a unutra sama Marina, slaže elegantnu garderobu, jedan od njenih simpatičnih, firmiranih kompletića za utakmice kači na ofinger. Uzdiše, šmrkće i okreće se ka meni, crvenih, dečijih očiju. Da, dobro vidim, cakle se suze, ali, niko ih ne zna sakrit` k`o Marina… Delić sekunde i već je sasvim pribrana i karakteristično “starmalo” ozbiljna.

Oklevam, trenutak baš nije srećan, ali dobijam mirno, predusretljivo: “Izvoli Nina, izjava? Može za tebe, uvek naravno”…

I nećete mi verovati kada sam se ovog setila. U trenutku kada se desila neka vrsta podudarnosti, a kao što rekoh, ništa nije slučajno i svaki dug stigne na naplatu. Elem, na poluvremenu najnovije utakmice Srpkinja sa Turkinjama, ove istorijske, sada u Mađarskoj. Ulazim u toalet, žurim, po običaju, i rizikujem da se sudarim sa nekom od koleginica, ili volonterki, kad ono tamo Marina, sama ispred ogledala, u svojim mislima.

Naravno, nisam je tu očekivala, uspela sam da joj dobacim “Marinče, samo napred”, a ona je nehajno, odsutno, zaneseno, nešto nerazgovetno, tiho odgovorila, ali se nije pomerila iz svog sveta. Kao veliki slikar kada mu se obratiš dok stvara remek-delo…

Kažu da umetnik tokom celog svog opusa stvara samo jedno jedino delo, tako su i Marinine sve utakmice stale u ovu sudbonosnu, ovog 24.juna 2015.godine.

Nema sumnje, devojka je u svom filmu, ali na sreću, Marinino životno ostvarenje sedme umetnosti zove se “Renesansa srpske ženske košarke”. A koliko sam samo puta odmotavala celu celuloidnu traku svih pohoda naših najboljih košarkašica, čiji prvi kadrovi datiraju iz vremena mojih novinarskih početaka, dok je još srebro sa EP iz Izraela 1991. (poslednje osvojeno odličje ženske reprezntacije) bilo, maltene, vruće… Procene, analize, košarkaške, psihološke, ljudske, finansijske, ma svakojake! Uglavnom, sve bi se svelo na to da nam je nedostajalo malo, pa sledi dilema da li je to malo, ipak, mnogo, ali i uvek isti zaključak – fali nam “nešto”.

To nešto, kao “klik”, što će ratnice otvorena srca i urođene veštine da učini velikim timom, jer to našem podneblju, pod balkanskim oblacima i obručima jednostavno, pripada.

I to “nešto” – kliknulo je upravo njenim dolaskom.

Naravno i dodelom čelnih funkcija u KSS Draganu Đilasu i Ani Joković, ali njih dvoje zavređuju posebne kolumne za nemerljiv, specifičan doprinos, kakav nije viđen u našoj ženskoj košarci.

Elem, Marina nam je pomogla u rešavanju nedoumice, to “nešto” je, svakako – ona! Da, ona, bivša košarkašica, kao i srećom, nesuđena naša koleginica. Da, Marina, Božina kćerka, iako to poreklo uporno drži po strani, valjda da se ne bi mešale zasluge. Ne, nema potrebe za tim. Kud ćeš veće sreće, nego da budeš naslednica legendarnog oca. Umesto da leškari, lenčari i na Bahamima i Maldivima troškari tatine zarađene pare, odlučila je da bude trener košarkašica!

Naravno, niko joj ne može oduzeti znanje i kvalitet, ali ni činjenicu da je mnogo toga (ne)svesno upijala kod kuće, gde je na tacni imala kućne trenerske “seminare”, na kojima su diskutovali Boža, Boša Tanjević i mnogi svetski stručnjaci. A ona je htela, ma šta htela, upijala, usvajala, a kasnije,stopostotnom posvećenošću se usavršavala.

I još nešto, našu žensku košarku posle čuvenih sankcija ne oporaviše ni trofejni Vasojević i Vesković, ni mnogi drugi odlični stručnjaci. Bilo je u priči, i naših vrsnih žena trenera, ali nisu bile brend!

Da, upravo ta reč, mada, istina, nije srpski izraz… Ali Marina je brend – Maljković.Sva su joj vrata otvorena jer nosi neverovatne košarkaške, trenerske, čudesne gene u sebi. I to je to “nešto”. Uspela je da animira sve, bukvalno sve. I mlade i stare i to neretko, one duplo starije. I igračice, i funkcionere i kolege, nametnula je od početka, sa 20 i kusur godina retko viđen autoritet… Do te mere da nisu mogli da joj odole i neki doskorašnji mrzitelji ženske košarke u klubovima i savezima, koji jedva da su bili obavešteni da i žene, odnosno devojke, igraju košarku.

Animirala je i novinare, viđam po fantastično posećenim njenim pres konferencijama kolege, koji su se, maltene, gadili ženske košarke, “hemingveje” i “šekspire”, kojima je bilo ispod časti da “ubodu slovo” o damama pod obručima.

I eto, to je suština. Marini niko nije mogao da odoli. A ko bi iole normalan to učinio?

Reći će sada ona, igračice su glavne, njima pripada slava, ali sve je ona uklopila i postrojila. I ekipu i fenomenalan stručni štab. Da, tu je tajna. To je odgovor, rešenje svih dilema.

A ovako glasi: Marina je neko i “nešto”.

Photo: MN press