Marina Maljković, Tamara Radočaj, Sonja Petrović, Saša Čađo, Sara Krnjić, Nevena Jovanović, Jelena Milovanović, Dajana Butulija, Tijana Ajduković, Milica Dabović, Ana Dabović, Danijel Pejdž. Ovo su naše zlatne košarkašice predvođene selektorkom. Ispisale su istoriju u Budimpešti 28. juna (baš na Vidovdan), pobedile u finalu Francusku koja ima više ženskih košarkaških klubova nego Srbija registrovanih košarkašica.

Bio sam 1991. u Tel Avivu na Prvenstvu Evrope, poslednjem na kome je igrala ona velika Jugoslavija. Bila je to strašna ekipa: Razija Mujanović, Danira Nakić, Anđa Arbutina… Stigle su do finala, ali su poklekle pred Ruskinjama. Verovalo se da se taj uspeh, srebrna medalja, nikad više neće ponoviti jer se umesto jedne pojavilo čak šest (neki kažu i sedam) novih država. Par sati posle ludog finala u kome je Srbija pobedila Francusku znam da je moguće sve, ama baš sve – samo ako dovoljno jako veruješ u to. Naših dvanaest sjajnih devojaka i njihova selektorka su najbolji dokaz za to.

Čini se kao da su samo one verovale u čudo. Čak je i predsednik Košarkaškog saveza Dragan Đilas napravio simpatičan gest kad je svakoj igračici stavio na glavu krunu, ali učinio je to posle polufinala. On je sigurno želeo pobedu u finalu, ali nije baš bio ubeđen da je to moguće. Kao ni francuska selektorka Valeri Garnije, koja je, umesto da pruži ruku Marini Maljković sasula gomilu uvreda na njen račun. Čak ni domaći organizatori nisu bili spremni za srpsko čudo, pa su na ceremoniji dodele medalja okačili našu zastavu bez grba. Iz kog depoa su je izvadili nije ni važno, u tu neidentifikovanu trobojku na jarbolu malo ko je gledao jer su se svi divili našim devojkama koje znaju da igraju, ali bogami znaju i da se raduju.

Kakav ludi mesec jun! Mladi fudbaleri pobedili Brazil i postali prvaci sveta, košarkašice se popele na krov Evrope izborivši i direktan plasman na Olimpijske igre, pa vaterpolisti, odbojkaši, a Novak Đoković je tek počeo da deli lekcije u Vimbldonu…