Povodom sjajne partije Srbije, koja je na Evropskom prvenstvu pobedila Tursku i plasirala se u polufinale, uz čestitke svim devojkama ponavljamo tekst o njihovoj selektorki Marini Maljković. Zaslužila je i mnogo više!

Kada sam u novembru 1991.došao u Barselonu da tražim stan na početku moje španske avanture koja, evo, i danas traje, desetak dana bio sam gost u stanu Bože Maljkovića. Nekako baš tih dana prestao je da bude trener „Barse“, ali baza mu je do kraja sezone godine , zbog dece koja su išla u školu, bila Barselona. Između obilska stanova za iznajmljivanje svakodnevno sam na mojoj staroj „biserici“ pisao neke „španske priče“, uglavnom za „Borbu“ i „Koš“ koji sam u „amanet“ ostavio Bojanu i Aci sa kojima, više od četvrt veka kasnije, krećem u novu avanturu zvanu „Koš basket magazin“ na internetu, mnogo manje rizičnu od pravljenja „prave“ revije koju smo tada radili.
Kad bi došla iz škole Marina Maljković, tada desetogodišnja radoznala devojčica, obavezno me je zapitkivala „šta to kucam“, „za koga pišem“, „o kome pišem“, može li i ona da „napiše nešto“, može li „da bude novinar“. Njena majka Goca šalila se kako imam pomoćnicu. Ne bih mogao da se zakunem da li je pitala „hoću li jednog dana pisati i o njoj“, ali ne mogu i da nije…
O njenom slavnom ocu, sa kojim drugujem od vremena kada je sa 26 godina bio najmlađi prvoligaški trener u Radničkom sa beogradskog Crvenog krsta , napisao sam na stotine tekstova, od vesti do velikih intervjua. Sećam se kad sam 1990. posle finala plej-ofa Jugoplastika-Zvezda okrenuo broj „Mundo Deportiva“ i rekao da je Boža Maljković novi trener Barselone bili su šokirani. Pitali su da li sam siguran. Rekao sam: “Naravno da jesam, rekao mi je on sam, potpisao je još u februaru“. Kad sam kasnije listao komplet “Mundo Deportiva” iz tog aprila 1990. naišao sam na vest koju sam poslao: velika najava na prvoj strani, unutra dve ili možda čak tri cele strane. Ko je Boža, šta je osvojio, kakvu košarku voli, kakav tim zatiče…I sve pod mojim imenom! Bila je to, što bi se novinarski reklo, čista ekluziva. Tako se to radi na zapadu. Najvažnija je informacija, cela basket-sekcija bila je tog dana, kao i uvek u sličnim situacijama, tim koji je tu vest obradio kako je zasluživala.
Ovaj detalj (iz moje karijere) nema direktne veze sa Marinom Maljković, ali ima sa ambijentom u kome je rasla. Košarka je, uz tata Božu, mama Gocu i brata Nebojšu, bila peti član familije. Od Ušća u kome je Boža završio kratku igračku karijeru i počeo mnogo blistaviju trenersku, preko Splita, Limoža, Atine, Pariza, Malage, Madrida do povratka u Beograd, košarka je uvek bila prisutna. Boža je trenirao i stvarao velike timove, uzimao titule, lansirao igrače, a Marina je i nesvesno upijala košarkaška znanja. Bilo je prirodno da u takvom okruženju i sama zaigra košarku, ali da li je bilo očekivano da pokaže i trenerski dar? Ne baš, ali na sreću desilo se upravo to. Sa 16 godina postala je „assitent coach“ u klubu „Abeilles de Rueil“ u Parizu u kome je bila i najbolji strelac. U to vreme je planirala da studira psihologiju, ali košarka je sve više bujala u basket-genima nasleđenim od oca. Marina je „isti Boža“, i fizički i karakterno. Isti maniri, ista odlučnost, čvrst karakter, ponekad „tvrda glava“ jer najviše veruje sebi i svojim kriterijumima. Zapanjila je roditelje kada je 1999, sa 18 godina, u vreme bombardovanja Srbije, rekla:
-Ja odoh za Beograd…
Koja bi devojka njenih godina napustila sunčanu Malagu, gde je Boža bio trener Unikahe, sigurnost roditeljskog doma i poznato okruženje da ode u Srbiju pod bombama? Marina, očito, nije (bila) obična devojka. U Beogradu je, umesto psihologije, upisala , bez znanja roditelja, trenersku školu. Na sreću srpske košarke, umesto novinara ili psihoiloga, kojih svakako ima dovoljno, odabrala je deficitarno zanimanje -postala je trener. Doduše, ima mnogoi trenera, ali malo je velikih. A ona je izrasla u vrhunskog stručnjaka. Počela je, gde bi drugo, nego tamo gde i njen otac – u novobeogradskom Ušću. Ekipa je preskakakala kategorije iz sezone u sezonu, čak je 6 meseci radila i sa muškim timom, a onda su usledili veći izazovi: Hemofarm, Partizan, mlađe kategorije reprezentacije Srbije pa A selekcija, poslednje dve godine i francuski Lion. Iza nje ostaju rezultati: 6 titula prvaka Srbije sa Hemofarfmom (2) i Partizanom, plus 4 kupa, plus regionalna liga, plus dobar rezultat u evro-kupu…Pa onda sa reprezentacijom polufinale na EP u Francuskoj, pa četvrtfinale na SP u Turskoj, pa Lion u evro-kupu…

U početku je bila „Božina kćerka“, to je naravno i danas, ali posle svega što je uradila zaslužila je da se kaže kako je „Marinin tata Boža“. Nikada nije poricila da je najviše naučila od oca, ali Boža joj nikada nije bio na treningu, nikada na utakmici nije sedeo iza klupe da bi „šaputao“ kakve poteze treba da vuče. Naprotiv, uglavnom je, bar na početku njene karijere, dok je njen tim igrao provodio vreme ispred dvorane i ulazio pet minuta pre kraja kada bi mu javili da Marinin tim vodi 20 razlike…
Marina je često morala da odgovara pitanje o ulozi oca u njenoj karijeri. Kada sam je pre dve godine , posle Evroipskog prvenstva u Francuskoj, intervjusao za NIN na tu temu, rekla mi je :
„Svako od nas dvoje ima svoj put i svoj čvrsti karakter. Rekla bih da i on i ja nemamo idole u poslu kojim se bavimo Ja ne glumim, to kakvom me vidite na klupi ili pored aut-linije – to sam ja“.
Boža, za razliku od mnogih roditelja, nije pao u zamku da od svog deteta pravi sopstvenu kopiju po svaku cenu. Geni su bili sasvim dovoljni, za ostalo se pobrinula sama Marina uz roditeljsku podršku „na distanci“. Marina vodi utakmice kao Boža: deluje mirno, retko pokazuje nervozu, ne viče na igrače, ne protestuje zbog suđenja, ne pamtim kada je dobila tehničku grešku. Dobar je taktičar i motivator, igračice joj veruju jer se nametnula na jedini pravi način – autoritetom znanja. Koristi 12 igrača što joj omogućava da drži visok ritam utakmice, ne libi se da teoretski najbolju igračicu preseli na klupu ako oceni da će neka druga devojka u datoj situaciji pružiti više. Drugim rečima, ona je trener. Pokazala je i diplomatsku sposobnost kad je nedavno Sonju Petrović, posle šest godina, vratila u reprezentaciju, i kad je Amerikanku Danijelu Pejdž privolela da igra za Srbiju i da peva srpsku himnu – iako su ti stihovi verovatno jedine srpske reči koje je naučila…
Ne znam dokle će devojke stići na Evropskom prvenstvu, ali – iako je rezultat uvek važan – ponekad je za zadovoljstvo dovoljno videti i perspektivu. Imamo tim, imamo selektora, imamo ambijent koji favorizuje žensku košarku i to sa bazom od samo 1.200 registrovanih igračica, imamo, na kraju krajeva, i rezultate. Samo se čekaju još veći.
Marina je, na sreću, postala trener.

Photo: MN press i privatna arhiva