Košarkaški savez Srbije obeležiće 20. oktobra komemorativnom sednicom 15 godina od smrti Nebojše Popovića, jednog od  pionira naše košarke. Bio je igrač, trener, selektor, funkcioner, novinar, neumorni propagator košarke. Ovaj tekst napisao sam jula 2005. za knjigu  „Uvek prvi“ koju je potpisao kolega Slavo Stojković, a kojoj je veliki doprinmos dala Nebojšina kćerka Zvezdana Popović. Prenosimo taj tekst bez ikakvih izmena jer sve što sam napisao tada i dalje je aktuelno.

***

Vizionar realnosti

Mnogi ljudi imaju lepe ideje, ali uspešne od neuspešnih razlikuje realizacija. Nebojša Popović je kvalitetima  svojstvenim izrazito sposobnim ljudima,  znao da snove pretvara u realnost, da uvek donese pravu odluku i da se izbori za njenu realizaciju

Pokušavam da se setim, ali ne uspevam, kada sam upoznao Nebojšu Popovića. Kao neko koga je sport interesovao od najranije mladosti, čuo sam za njega još kao osnovac i kasnije gimnazijalac u Zaječaru, a prvi susreti i prvi kontakti datiraju iz mojih novinarskih početaka s kraja 60-tih i početka 70-tih.

Pamtim Nebojšu iz stare Hale sportova na Novom Beogradu, najčešće je dolazio u pratnji uvek elegantne supruge Mace koja je od prvog dana njihovog poznastva znala da će u u njihovoj kući, pa makar i “ilegalno”, stanovati i košarka. Upoznali smo se, verovatno, na nekoj sednici Predsedništva KSJ ili KŠ, jer je Nebojša bio više nego aktivan u košarkaškim forumima, a ono što me je od prve impresioniralo bio je njegov odnos prema meni kao novinaru-početniku. Možda je iskusnim okom trenera, vaspitača, pedagoga i urednika, jer je i sam bio novinar i na to na važnim funkcijama u RTS-u i ondašnjem JRT, procenio da bi , u novinarskom smislu, “od ovog malog moglo nešto biti”. Dosta godina kasnije, čini mi se 1985, Nebojša je postao predsednik KSJ i odmah me uključio u tročlanu Informativnu komisiju Saveza. Bio sam već 6 godina urednik sportske rubrike “Borbe” pošto sam prvu radnu deceniju proveo kao dopisnik “Vjesnika” iz Beograda. Kako sam bio jedini iz Beograda, sav operativni posao pao je na mene. Nije to bilo ništa naročito, ali Nebojša je tražio da, kad god mogu, skoknem oko 14,30-15,00 do Saveza, u to vreme, smeštenog u onom sramotnom ćumezu u jednom dvorištu u Cetinjskoj ulici. On je tada bio tamo, malo bismo porazgovarali, dao bi mi nekoliko pisama na koje je trebalo odgovoriti ili nekome poslati neku informaciju… Ništa posebno, ali sasvim dovoljno da iz bliza upoznam Nebojšu. Bio je pedantan, savestan, vredan i – zahtevan. Mislim da mi je jednog tih dana rekao jednu definiciju koju pamtim i poštujem dan-danas:

– Saradnici ne treba da vole svog urednika, treba da ga poštuju.

On je savršeno znao da ga nisu svi voleli, ali teško je naći nekoga ko ga nije poštovao. Moglo mu se prigovoriti da je strog, ponekad i krut, da voli da izdaje naređenja, da, zaboga, “tera ljude da rade svoj posao”, ali ko god je mogao da makar približno vidi njegov tempo rada, ostajao je bez teksta. Priča o uredniku koji ne mora da se voli ali mora da se poštuje savršeno je primenljiva na trenera, direktora, šefa, bilo koga čoveka koji, po svojoj ili tuđoj volji, mora da rukovodi ljudima.

Kada sam 1989. pokrenuo reviju “Koš”, Nebojša je bio jedan od najrevnosnijih čitalaca i kritičara. Bio je srećan  što je naša košarka, posle svega što je postigla, dobila i prvu specijalizovanu reviju. Bilo je to nešto kao zaokruženje velikog puta, od ničega do svetskih i evropskih titula, od dva reda u novinama do sopstvene revije. Sećam se da smo se zajedno čudili sami sebi kako nikome nije palo na pamet ranije da krene sa izdavanjem  košarkaške revije… Posebno je bio emotivno vezan za seriju “Kalemegdanske priče”  koju je maestralno radio  Pera Stanišić, jedan odbojkaš ali pre svega vrstan novinar. U tu seriju, uz masu crno-belih fotografija, stala je cela jedna istorija čiji je Nebojša bio ne samo učesnik i svedok već i stvaralac.

Kada sam krajem 1991. otišao u Španiju, kontakti sa Nebojšom postali su ređi, ali rekao bih intenzivniji i prisniji. Kad god sam bio u Beogradu nisam propuštao priliku da subotom prepodne odem u Čika Ljubinu ulicu gde je Toša Marković, nekadašnji glavni urednik (danas, nažalost, pokojnog)  “Tempa” iz njegovih zlatnih vremena sa blizu 300.000 tiraža nedeljno  a tada, u jednom teškom vremenu izdavač revije “Supersport”, okupljao svoju generaciju: Vasa Stojkovic, Nebojša Popovic, doktor Vlada (ne sećam se prezimena, imao je veze sa FK Crvena zvezda)… Bio sam mlađi  i 20-tak godina, ali voleo sam da se družim sa njima, da čujem poneku zanimljivu priču iz vremena kada se “pisala istorija” našeg sporta.

Sretali smo se i na velikim takmičenjima, Nebojša je kao dugogodišnji istaknuti funkcioner FIBA bio na gotovo svim velikim košarkaškim događajima na koje sam ja dolazio kao novinar. Posebno mi je bilo drago kada sam 1997, za vreme Evropskog prvenstva u Barseloni tokom koga je primio najviše odlikovanje FIBA, mogao da ga ugostim u mom barselonskom domu.

Nekoliko puta smo  dugo razgovarali, poslednji put u avgustu 2001, nekoliko meseci pred njegovu smrt. Pričao mi je nadugačko i naširoko o košarci koja se u Beogradu igrala još pre Drugog svetskog rata, o takmičenju za vreme okupacije, o nastanku Crvene zvezde i Partizana među kalemegdanskim zidinama, o nastajanju KSJ, razvoju Lige… Kao da je znao da mu vreme ističe i da nije na odmet ponoviti neke stvari, sačuvati ih od zaborava. Ono što me je najviše iznenadilo bio je odgovor na moje pitanje kada je video da će se želje i vizije koje su zajednički gradili on, Bora Stanković, Raša Šaper, Aca Nikolić, Mija Stefanovic, Milorad Sokolović, Vasa Stojković – da pomenem samo neke od pionira, pre svega one koja sam lično poznavao i sarađivao sa njima – postati stvarnost:

-Još kada smo počeli znali smo da možemo stići daleko, do evropskih i svetskih visina, do medalja i titula. Kada to kažem danas, malo ko mi veruje jer izgleda nestvarno da smo tamo neke 1945. sanjali o medaljama i trofejima, ali bilo je zaista tako. Imali smo cilj, ideju, ambicije, videli smo da imamo talenat i da nam treba samo vreme, strpljenje i bolji uslovi…

Vreme je radilo samo za sebe, za ostalo su se pobrinuli  Nebojša i prijatelji. Krenule su prve školske turneje, dovedeni prvi strani treneri iz Mađarske i Bugarske, prevedeni prvi skromni udzbenici za obuku trenera…. Bora, Raša, Aca i Nebojša su bili Beograđani, ako ne svi po rođenju onda po vokaciji, ali njihova vizija bila je apsolutno jugoslovenska. Njihove veze, prvo u Zagrebu i Ljubljani, kasnije u Sarajevu, Skoplju ili Podgorici, bile su sjajne, tamošnji funkcioneri bili su na istoj, pre svega košarkaškoj liniji, i otuda se košarka u nekadašnjoj SFRJ razvijala  ravnomerno. Pogledajmo listu prvaka iz tog vremena: OKK Beograd, Olimpija, Zadar, nešto kasnije Jugoplastika, pa Bosna, pa tek kasnije Partizan i Cibona…

Bora Stanković i Nebojša Popović

Pišući o košarci od 1969. bio sam svedok mnogih velikih utakmica, ali isto tako i mnogih velikih odluka mudrih ljudi koji su rukovodili organizacijom. U tom poslednjem, dugom razgovoru sa Nebojšom proveravao sam sopstvene zaključke o ključnim momentima u razvoju naše košarke i naveo ulazak u sale, uvođenje TV kamera “subotom u pet” i uvođenje plejofa. Nebojša se odmah složio dodavši još jedan momenat: uvođenje ligaškog sistema takmičenja.

U sve te četiri tačke Nebojšin je uticaj bio ogroman. Ako je prelazak sa turnirskog na ligaško takmičenje bio logičan sled primera iz drugih sportova, tri ostale odluke bile su tipično košarkaške. Prelazak u hale i  sistem igranja jesen-proleće, umesto proleće-jesen, bio je više od revolucije. U to vreme u celoj državi postojale su dve-tri dvorane, jedna od njih u Zrenjaninu koji krajem 60-tih godina nije imao prvoligaša… Sećam se kad su se u velikoj hali Beogradskog sajma igrali dupli programi jer nije bilo druge dvorane u Beogradu, ali sam ubrzo sa prozora mog stana na Novom Beogradu počeo da pratim svakodnevni rast  Hale sportova, koja će od te 1968. pa do izgradnje “Pionira” 1973. biti jedini košarkaški hram u Beogradu. Slično je bilo u Zagrebu, Splitu, Čačku, Karlovcu, Sarajevu, Skoplju… Dvorane su se gradile na sve strane a igrači nicali kao pečurke posle kiše.

Drugi ključni momenat bio je ulazak TV kamera u dvorane. Nebojša je kao novinar i televizijski čovek imao nepogrešiv osećaj za propagandno-marketinški značaj  direktnih TV prenosa. Niko me neće ubediti da malo nije (zlo)upotrebio svoj položaj u ondašnjoj RTB i JRT da nametne “subotu u pet” kao obavezni termin za prenos derbija kola, ali ako je tako bilo – svi mu duguju zahvalnost, od klubova do gledalaca i same TV. Televizija je dobila  relativno jeftin a vrhunski program, uz to i veoma gledan, klubovi su dobijali neki dinar koji je za njihove siromašne budžete bio od značaja, a gledaoci su uživali. Najviše je profitirala košarka jer su majstorije asova nagnale na hiljade klinaca da se opredele baš za taj sport. A kada su počev od 1970. počele da stižu svetske, evropske i olimpijske medalje, bum košarke bio je nezaustavljiv….

Nebojša i njegovi drugovi-saborci mogli su već 80-ih u košarkašku penziju, ali nisu. Njihova misija trajala je i trajaće dokle god je makar i jedan od njih živ. Uvek je bilo i biće stvari koje treba uraditi, doraditi, popraviti, dati savet ili mišljenje.

Koliko je Nebojša bio vizionar i čovek ispred svog vremena, svedoči i sećanje na našu zajedničku borbu za uvođenje plejofa. Svojim šestim čulom za pravu stvar, Nebojša je odmah stao u odbranu novog sistema takmičenja dok su neki novinari-veterani, veoma ugledni i uticajni, osulji drvlje i kamenje po toj novotariji koja je “neprimerena našem sistemu”. Njihov glavni argument bio je – kako može neko da ne bude prvak ako je vodio 22 kola…. Pa lepo, može, govorio je Nebojša, ako ne potvrdi  svoju superiornost u plejofu. Bio mi je zahvalan što sam u “Borbi” forisrao opciju plejofa jer su prednosti bile evidentne. Naravno, ni on ni ja nismo bili sami u toj borbi, bilo je još ljudi koji su videli malo dalje od svog nosa, ali je Nebojša bio jedan od retkih iz, da tako kažem, “stare garde” koji je od prve shvatio o čemu se radi.

Nebojša Popović na utakmici protiv SSSR na EP u Pragu 1947.

Jedna od retkih tema oko koje se nisam složio sa Nebojšom, mada razlika nije bila suštinske prirode, bilo je pitanje stranaca u našoj košarci. On je, kao i uvek, bio na čelu kolone  promena, žustro se zalagao za dozvolu da strani igrači nastupaju u našim klubovima tvrdeći da će njihovo prisustvo uvesti red na tržištu igrača, smanjiti (u to vreme) zaista nenormalno visoke cene naših igrača i uopšte poboljšati kvalitet. Ja sam se slagao sa svim argumentima koje je zastupao, ali sam bio protiv verujući da će naši siromašni klubovi kupovati  jeftine bofl-igrače koji će samo zauzimati mesta našoj talentovanoj deci. Ispostavilo se, još jednom, da je Nebojša bio u pravu. Nije došlo do masovne poplave stranaca sumnjivih kvalitetata, a među onima koji su poslednjih sezona igrali u našim vodećim timovima bilo je vrlo kvalitetnih igrača koji su nesumnjivo podigli nivo takmičenja. Nebojša je još jednom bio u pravu.

Posebno poglavlje svake priče o Nebojši Popoviću zaslužuje njegov odnos sa “Gazettom dello Sport”. Skoro 40 godina bio je dopisnik najtiražnijeg i najuticajnijeg sportskog lista u Evropi. Pošto sam i sam, pre odlaska u Španiju, bio dopisnik jednog španskog sportskog lista, od Nebojše sam u više navrata učio zanat. Najmanji problem bio je naći vest, najčešće  pitanje bilo je kako poslati vest, odakle se javiti. Govorimo o vremenu pre mobilnih telefona, o vremenu  u kojima je i fax bio veliki tehnološki napredak. Nebojša je uvek bio na oprezu. U svojoj čuvenoj kožnoj torbi, uz ostale stvari, uvek je nosio i tranzistor. Ko zna gde će on biti kad se budu emitovale vesti, a možda bude nešto zanimljivo… Pedantan kao i uvek, do tančina je isplanirao da ga baš ja zamenim na poslu dopisnika “Gazete” kad je otišao u Sremsku Kamenicu na komplikovanu operaciju srca. Dao mi je precizne instrukcije, objasnio šta u principu interesuje redakciju, dao telefone urednika sektora i steno-daktilo biroa i ohrabrio:

– Potrudi se samo da te stenograf razume, sve ostalo je njihova stvar, to su dovoljno iskusni ljudi da uobliče svaku rubriku i dostave je uredniku na perfektnom italijanskom….

Sećam se straha i “mucanja” kod slanja prvih priloga, ali je kasnije sve išlo besprekorno. Kada se oporavio i ponovo preuzeo posao, rekao mi je da su u redakciji bili vrlo zadovoljni mojim radom i da ću ja “jednog dana biti njegov naslednik kao dopisnik iz Beograda”. Put me je, međutim, odveo u Španiju, ali je moj odnos sa “Gazetom”, pre svega zahvaljujući Nebojši, bio i ostao  sjajan. Bio je istinski profesionalac koga ništa nije moglo da spreči da pošalje vest. Nije krio da su honorari “Gazete” bili  veći od njegove skromne penzije, i da su doprinosili stabilizaciji porodičnog budžeta, ali nije radio zbog para. Bio je  profesionalac, reč odgovornost verovatno bi se našla na vrhu njegove top-liste važnih termina.

Tako sam video i doživeo Nebojšu Popovića, izuzetnu ličnost u istoriji naše košarke i našeg sporta.Može da zvuči patetično, ali uveravam da je namera najčistija: srećan sam i ponosan što sam ga poznavao, što me je on prihvatio, pomagao mi, verovao u mene. Ovaj tekst i ova knjiga najmanje su što se može učiniti da sećanje na jednog vizionara realnosti bude sačuvano. Niko bolje od njega ne staje u ram jedne divne fraze: “Budimo realni, tražimo nemoguće”. Valjda zato što reč “nemoguće” nije postojala u njegovom rečniku.

———————

Nebojša Popović nikada nije krio svoje ”zvezdaško” srce. Njegova kćerka  Zvezdana  napisala je za naš sajt  priču o očevoj članskoj karti br. 1 koji možete ponovo pročitati ovde:

http://kosmagazin.com/zvezdana-popovic-prica-o-tatinoj-clanskoj-karti-br-1/

Photo: Privatna arhiva