Naš vredni saradnik iz Njujorka Darko Dželetović u priči o odlasku Vlade Divca sa mesta generalnog menadžera Sakramenta pomenuo je, kao eventalnu mogućnost, dolazak Željka Obradovića na mesto glavnog trenera kluba iz glavnog grada Kalifornije.

Odmah da kažem – sumnjam da će se to dogoditi. I to ne zbog toga što Kingsi neće zvati, ili ne bi zvali, Željka Obradovića. Takođe odmah želim da napomenem da redovi koji slede nisu nikakva insajderska informacija već plod mojih ranijih, čestih, susreta i razgovora sa Željkom Obradovićem. Možda je grubo i suviše ogoljeno reći da naš proslavljeni trener ne voli NBA, ali tvrdnja i nije daleko od istine. Naravno, poštuje najjaču ligu sveta, ali ne vidi sebe u njoj.

Mislim da mu je razmišljanje ispravno. On zna sebe, zna kako je postigao sve što je postigao i zna, takođe, da onako kako je radio u Evropi ne bi mogao da radi u NBA. Jedan naš iskusni trener rekao mi je, pola u šali pola u zbilji, da je u NBA glavni zadatak trenera da u tajmautu ogrne peškirom najboljeg igrača kako ne bi nazebao. Bilo je to, naravno, karikirano ali je tačno odslikavalo podelu uloga u NBA. Zvezde su igrači, treneri su tu “pomoćna radna snaga”, neophodni šrafovi da bi mehanizam funkcionisao, ali retko ko će kupiti neki suvenir sa imenom trenera, ako se takvi uopšte prave. Zvezde su igrači, prodaja njihovih dresova širom sveta donosi organizaciji milionske prihode. Jasno, nisu svi treneri isti, ako se neko zove Pat Rajli, Fil Džekson ili Greg Popović – da pomenem samo neke – u povoljnijem je položaju jer su rezultati pomogli da se stvore ime, prestiž i autoritet.

Željko Obradović je temperamentan trener koji obožava svoje igrače i retko kad je rekao nešto protiv njih, ali ih isto tako “muštra” na treninzima i utakmicama bez pardona. Takav je bio od početka karijere. Sećam se jedne utakmice u prepunoj Olimpijskoj sali u Badaloni u njegovoj prvoj sezoni u inostranstvu, 1992/93. Pošto Huventud nije najbolje počeo meč, Obradović je uzeo tajmaut i propisno se izvikao na igrače, posebno na jednog mladog centra, čini mi se da se zvao Alfonso. Publika je u prvi mah bila u šoku, a onda su se sa tribina začuli zvižduci. Nije ih bilo mnogo, ali bila je to poruka treneru-strancu koji je, mislili su navijači, valjda došao da našu decu uči košarci a ne da se dere na njih… Druga zemlja, druga kultura, drugi običaji.

Tokom briljatne karijere Obradović se nije promenio. Kad se iznervira, kad mu krv “udari u glavu” i onako crven u licu zove tajmaut jasno je da će igrači dobiti žestoku kritiku. Ponekad njegov rečnik nije primeren, ponekad je neki postupak prelazio granice dobrog ukusa, ali je isti taj Obradović najveći zaštitnik svojih igrača. Uprave klubova u kojima je radio bile su svesne da angažuju znalca koji je zahtevan, strog, autoritativan, ali isto tako veliki radnik, pošten i pravedan. Rezultati su mu davali za pravo.

Može li neko da zamisli popularnog Žoca kako u NBA tokom tajmauta lupa nogom o pod, viče na zvezde tima ili šalje na klupu najboljeg igrača zato što ne radi ono što mu je rečeno? Ja mogu, jer se on ne bi promenio ni u NBA, ali to se neće dogoditi. Moja je pretpostavka da nikada neće otići u NBA, a i ako se desi suprotno on tamo ne bi dugo potrajao ni na jednoj klupi. Posle prvog ili drugog vikanja na igrače bio bi otpušten jer bi mu gazda kluba rekao da publika dolazi na utakmice zbog igrača, a ne zbog njega.

Sva je prilika da će Željko Obradović narednu sezou provesti u odmoru. To je već jednom uradio, kada je posle 13 godina napustio Panatinaikos a pre nego što je preuzeo Fenerbahče. Nije se on umorio, mada mi je jednom priznao da mu ne pada na pamet da radi do nekih poznijih trenerskih godina. Verujem da će odraditi još jedan ili dva ugovora od po nekoliko godina, i onda uživati u rodnom Čačku, Beogradu, Atini ili Alelji pored Badalone gde ima kuću. Jednom sam mu (pro)rekao da će međunarodnu karijeru završiti tamo gde ju je i počeo – u Badaloni. Sa tim klubom ima odlične odnose, predsednik je Huan Morales jedan je od njegovih bivših igrača, kao što je bio i Đordi Viljakampa, takođe dugogodišnji predsednik. Ako se moja teorija jednog dana pokaže kao tačna, to će biti neka vrsta moralnog duga, nikako zbog para. Iz istih, sentimentalnih, razloga mogao bi da se jednog dana vrati na klupu Partizana koji mu je prvi dao šansu, ali pre toga valjalo bi da odradi još neki ugovor.

Trenutno ne vidim klub u kome bi Obradović mogao da radi ove sezone. On nije u situaciji da  mora da radi, da prihvati bilo kakvu ponudu, ne samo zbog para. Kao rođeni borac i pobednik tražiće tim sa ambicijom da se bori za titule, domaće i međunarodne. U onima koji ispunjavaju taj uslov nema slobodnih klupa. Svi najveći evropski klubovi imaju trenere, u nekima ne bi mogao da radi jer je bio u taboru lokalnog rivala, neki ne bi mogli da ispune njegove zahteve u pogledu stvaranja kvalitetnog tima, a on, naravno, neće dozvoliti da svoj ugled krčmi sa osrednjom ekipom koja će više gubiti negó pobeđivati.

Ako nastavim da prepostavljam, bez čvrstih činjenica, eventualni povratak Željka Obradovića na klupu nekog evroligaša vidim u sezoni 2021/22. Pod uslovom da se slože uslovi koje sam pomenuo.

A NBA ? Možda ode do Amerike da pogleda neku utakmicu, ali sumnjam da će ikada sesti na klupu neke NBA ekipe.

Ne zato što ne bi mogao, nego zato što neće.

Photo: Euroleague