Najjači utisak finalnog turnira Kupa Radivoja Koraća je – RTS. Koji sebe ume da naziva javnim servisom svih građana Srbije, i da od svih građana ubira taksu, a baš bi bilo dobro pitati građane ove zemlje šta misle o televiziji koja tako brutalno ignoriše naš daleko najtrofejniji sport. U vreme kad su se igrale prve četvrtfinalne utakmice u Nišu, RTS je prenosio fudbalsku utakmicu Augsburg-Liverpul. Za petak uveče, kad su na programu drugi četvrfinalni mečevi, na RTS će građani Srbije moći da gledaju emisiju o ribolovu u Švajcarskoj. Poslastica je ostavljena za kraj. U nedelju, kad će se igrati finale za Žućkovu levicu, na RTS će biti emisija o nekom leku protiv alkoholizma. Sudeći po odnosu prema košarci – to čelnici javnog servisa propagiraju lek koji i sami koriste. Ništa drugo mi ne pada na pamet.

Ovakav odnos prema košarci, i to za pare svih građana ove zemlje, nije nov. Traje to dugo, pa – kad ste poslednji put gledali utakmicu Evrolige ili Evrokupa na RTS? Ili utakmicu ABA lige? Možda grešim, ali mislim da je poslednji direktan prenos utakmice dva domaća tima bio u junu prošle godine, kad se igrao plejof Superlige.

Prenose Kupa Radivoja Koraća, baš kao i ABA lige, kupila je kablovska mreža Arena Sport. A prenose Evrolige i Evrokupa takođe kablovske mreže Eurosport i Sport klub. Međutim, nemaju svi građani Srbije kabl. Zapravo, samo mali broj njih ga ima, a većina gleda TV programe preko antena. Zato i postoji mreža releja i odašiljača širom Srbije, država je to napravila i održava da bi ljudi mogli da prate televiziju. Sve to dato je na upravljanje RTS, i njihova je obaveza da zadovoljavaju interes većine građana ove zemlje. Neko na RTS je procenio da je interes većine da gleda emisiju o ribolovu u Švajcarskoj, ili o novim lekovima protiv alkoholizma. Zanimljivo.

Da je ovo neko drugo vreme, i da je direktor Televizije Nebojša Popović, kao što je nekad bio, znalo bi se: subotom u pet popodne bio bi direktan prenos najzanimljivije košarkaške utakmice – u ovom slučaju ABA lige. Pitanje prenosa domaćeg kupa, ili međunarodnih utakmica koje igraju naši klubovi, uopšte se nije postavljalo. Podrazumevalo se da svako ko ima antenu i ispravan televizor to može da gleda.

Nažalost, vremena su se promenila i ljudi drugačijeg senzibiliteta sada su u prilici da određuju šta treba, a šta ne treba da gledamo. Nije dovoljno čak ni imati pare i platiti. Na primer, svako od nas treba da izda 150 dinara za RTS, ali košarke tamo nema. Pa onda doplatimo desetak evra u proseku za kablovskog operatera, kad tamo – imaju ili jednu, ili drugu košarku. Arena ili Eurosport. Zajedno – nikako. Bar ne za te pare. Prosečan ljubitelj košarke upita se: pa, koliko treba da platim, i kome, da bih mogao da gledam ono što volim?

Ja koristim internet, pa sam u situaciji da saznam rezultate što se kaže “online”. Ali, zamislite čoveka u Srbiji koji nema internet, ne zato jer ne ume da ga koristi nego zbog toga jer nema novca da kupi kompjuter – kako se on informiše? Kad je košarka u pitanju, i RTS – očigledno nikako. Ostaje mu jedino da sutradan posle utakmice ode na kiosk i, ako ima para, kupi novine i vidi rezultate. Ako nema para – pitaće prodavača novina kako je prošao tim za koji navija. Otprilike, kao u vreme kad se događala radnja romana Vladimira Stankovića “Montevideo, bog te video”.