Današnju „istorijsku čitanku“ posvećujem jednom rekordu koji već više od pola veke pripada neponovljivom Radivoju Koraću. Legendarni strelac je 14. januara 1965. u meču Kupa šampiona OKK Beograd-Alvik (155-57) dao ni manje ni više nego 99 poena! To je bio i ostao rekord u Kupu šampiona/Evroligi…

OKK Beograd je te sezone, kao prvak Jugoslavije, bio jedan od 25 timova koji su počeli takmičenje. U prvom kolu je bio slobodan dok je njegov naredni protivnik, Alvik iz Stokholma,  u prvoj rundi eliminisao „Vukove“ (The Wolves)  iz Amsterdama sa 82-84 i 73-65.

Prvi meč igran je u Stokholmu na Badnje veče, 6. januara 1965. OKK Beograd je pobedio 136-90, a Korać je dao 71 poen. Osam dana kasnije Alvik je došao u Beograd sa 8 igrača. Utakmica je odigrana u jednoj od hala beogradskog Sajma, jer glavni grad još uvek nije imao sportsku dvoranu. Prema izveštaju Sporta, prisustvovalo je 3.000 gledalaca, sudili su Mađar Sabo i Bugarin Takev, a utakmica je, prema originalnom zapisniku koji ovde ekskluzivno objavljujemo, počela u 18,30.

Naravno, pitanje pobednika nije se uopšte postavljalo. Gosti su poveli  košem Hansona ali je Korać odmah izjednačio pogodivši oba slobodna bacanja, da bi u nastavku moćni tim OKK Beograda dominirao, do poluvremena je bilo 60-17. Korać je dao 34 koša mada na odmoru niko nije mogao ni da pomisli da će završiti sa 99… A desilo se upravo to. Nezaboravni „Žućko“ zatrpavao je koš švedskih amatera iz svih pozicija, bilo je serija po 12 ili 14 njegovih uzastopnih koševa. OKK Beograd je u drugih 20 minuta ubacio 95 poena, onoliko koliko mnogi timovi teško ostvare i za svih 40. Korać je u drugom poluvremenu dao 65! Publika se zabavljala, isto kao i igrači. Problem je bio što niko nije vodio statistiku i niko nije znao koliko je poena dao Korać. Igrači su mu dodavali loptu kada su i sami mogli da poentiraju jer se znalo da je dao „mnogo koševa“,ali niko nije znao koliko je to „mnogo“. Da se znalo, sigurno bi bio nadmašen rekord Vilta Čemblerlena koji je tri godine ranije za Filadelfiju dao 100 poena. Da Korać, mimo običaja, nije promašio čak 3 od 14 šutiranih slobodnih bacanja stotka bi „pukla“ ali, eto, i njemu se dešavalo da ima „loš dan“.

– Nismo znali da je Korać tako blizu 100 poena, da jesmo svakako bismo učinili da dostigne tu imporesivnu cifru – rekao mi je više puta Bora Stanković, tadašnji trener OKK Beograda.

Za dokumentaciju evo kompletne „glave“ sa te istorijske utakmice:

OKK Beograd: Maroević, Korać 99, Stanković, T. Rajković 14, Bojkić 2, Ivačković 1, Pavelić, B. Rajković, Pazmanj 1, Tošić 6, Nikolić 32.

Alvik: Hakanson 12, Grolund 3, Nigren, Bjorn 2, Lundmark 5, Linelof 12, Sviden 4, Hanson 19.

Egon Hakanson, plej Alvika, koga sam telefonom našao u Stokholmu zahvaljujući Marinu Sedlačeku, nekadašnjem treneru Alvika, izneo je svoja sećanja na taj meč:

– Ono što najviše pamtim jeste put. Išli smo vozom do Beograda! Nije bilo para za avion, mi smo bili mali amaterski klub, i sami smo bili iznenađeni kada smo osvojili titulu prvaka Švedske. Svi smo bili amateri, studenti ili zaposleni. U Beograd smo krenuli sa 8 igrača, neki nisu dobili dozvolu za višednevno odustvo. Drugo čega se sećam je izrazita fizička superiornost igrača OKK Beograda. Bili su viši od nas, snažniji, brži, kvalitetniji… OKK je u to vreme bio jedan od najboljih evropskih timova. Treće što pamtim je, naravno, Korać…

Kako ga se sećate ?

– Nikada do tada nisam video igrača koji je sa takvom lakoćom davao koševe. Bio je mašina, ubacivao je kad je hteo i kako je hteo. Pošto sam igrao pleja nisam bio često u direktnom duelu sa njim, što mi je omogućavalo da neke njegove akcije pratim kao posmatrač i pokušam da „skinem“ neki potez. Bili smo teško poraženi, ali smo u tom meču i dosta naučili. A imao sam zadovoljstvo da igram protiv najboljeg igrača Evrope tog vremena.

Prezime Hakanson je neka vrsta košarkaške dinstije u Švedskoj. Egonov sin Ule bio je takođe igrač Alvika i reprezentatativac, a unuk Ludvig je trenutno u VEF Riga gde igra kao pozajmljeni igrač Barselone, u koju je doveden kao veliki talenat.

Korać je, kao što se vidi iz faksimila izveštaja Sporta, zahvalio drugovima na pomoći da postigne 99 poena. Skroman kao i uvek, nije sebi pripisivao zasluge već je u prvi plan stavljao pobedu tima. Šteta za ona tri promašena penala, to mu se zaista retko dešavalo. Slobodna bacanja je izvodio arhaičnim stilom “iz bunara”: loptu je držao između kolena i bacao je „odozdo“, sa dve ruke. Imao je  ogromnu preciznost. Jednom je u Belgiji, kao igrač Standarda, u TV studiju bio iznenađen pitanjem koliko bi puta pogodio, u odelu, od 100 pokušaja. Rekao je 75 ili 80. Tada se povukla zavesa, u studiju je bio pravi koš. Skinuo je sako i onako u košulji pogodio 100 od 100…

Žućko Korać je bio ne samo veliki igrač već i svestrana ličnost i svestran sportist. Dok je služio vojsku pobedio je na armijskom takmičenju u skoku uvis, prekočlio je 1,99 m. Studirao je elektrotehniku, voleo je pozorište, šah, džempere i muziku. Kažu da je prvi doneo ploču Bitlsa u Beograd, a muzički urednici Radio Beograda često su od njega pozajmljivali vinile. Svake večeri, kada je bio u Beogradu, stajao je na početku Knez Mihajlove sa društvom, to je danas „Koraćevo ćoše“. Poginuo je 2. juna 1969. na povratku iz Sarajeva gde je prethodne večeri odigrao poslednju utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije. Sahranjen je u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju, samo nekoliko metara dalje od Trajka Rajkovića, druga iz kluba i reprezentacije. FIBA je 1972. osnovala Kup Koraća, koji se ugasio 2000. ali je KS Srbije brzo reagovao i našem kupu dao ime Radivoj Korać.

Sećanje na Žućka ne bledi.

Photo: Privatna arhiva, MN press