Politija je ekskluzivni deo najbogatije grčke opštine Kifisija. Ako žitelji Kifisije blazirano troše bogu dane na 300 metara nadmorske visine, onda oni koji su pobedili u tržišnim kvalifikacijama i dokopali se Politije udišu vazduh dodatno obogaćen ozonom na čitavih 400 metara visoko od mora.

U praktičnom smislu, osim mirisa borovine, beneficija na ovakvim visinama je makar 5-7 stepeni niža temperatura tokom letnjih sparina. A, to je u ovim krajevima ozbiljna životna privilegija.

Za obične stanovnike primorske Atine, u kakve spadam već 22 godine, kojima je teško isterati miris i boju mora, više iz glave nego iz očiju i nosa, ovdašnje nepregledno pretapanje zelenog u još zelenije, do najzelenijeg, i zaglušujuča tišina, deluju kao otvorena agresija na većinu čula.

Vozeći lagano ka ugovorenom mestu sastanka sa novopečenim stanovnikom Politije zapitao sam se kako bi bilo živeti u ovako „sterilnim“ životnim uslovima. Crni asfalt, bela linija po sredini, okolo 750 nijansi zelenog, nigde papirića pored puta, u susret ti dolaze samo kaeni,lexusi, prošvercuje se po neki bmw i mercedes s klase. Nigde tojotice,pola,ili, da izvinete, fijata, da me razgali svojom nesavršenošću.

Nije ni čudo da ovde svi navijaju za Panatinaikos. Severno, bogato, zeleno… Tako daleko od juga, crvenog, radničkog…

Prirodno je bilo da menadžemnt iz Panatinaikosa ovu destinaciju ponudi kao privremeno mesto boravka svom novom treneru Aleksandru Saletu Đorđeviću.

Na platou Politija kafe-restoran „Best friends“ je centar društvenog života. Široko, luksuzno, nije se štedelo na opremi. Veliki stolovi, ogromni šank od punog drveta, trosedi u G tapacirani kožom tamnih nijansi, napadno ljubazni konobari sa keceljama do ispod kolena. Baš onako svetski.

Sale ulazi i kao budilnik razbije tihu, jednoličnu, atmosferu.

Iz različitih uglova se čuju pozdravi „jasu, kouch“, „bravo, Sasa“, „pame, omadara“… Ovde je jedan od glavnih gostiju!

Konobar bez narudžbine donosi kraći espreso.

Raspoložen, srdačan, ignoriše „goruće“ probleme sa sinusima.

Otišao je iz fashion Milana, ali se šmek Milana prepoznaje u svakom segmentu garderobe, povremenom melodičnom akcentu, gestu, tempu razgovora, nekim tipičnim reakcijama.

Sale je sugestivan. Ubedljivo demonstrira „razumevanje teme“. Hteo, ne hteo, vrlo brzo ti postaje jasno da taj čovek tačno zna šta hoće. Vidi iza brda, iako se njegova grupa tek probija kroz šipražje u podnožju. Trenutno se pomeraju granice, rešavaju se testovi za komandose koji će biti u stanju da krenu uzbrdo. Paralelno, edukuje se frustrirana javnost, navučena na šampionsko pogonsko gorivo.

Triler pobeda protiv Unikahe u drugoj utakmici Top 16 faze Evrolige nije razlog za slavlje, a još manje za neku posebnu brigu. Proces traje i povremena posrtanja su ukalkulisana.

Zato mnogima deluje nadrealno ledena mirnoća koju Saša forsira tokom utakmice. To ne može da se odglumi. A, miran je onaj koji je čitao scenario, pa zna zaplete, izazove, koji glumci ginu, a ko se na kraju pokloni pred spuštanje zavese. Nekad i reditelj pogreši, glavni glumac „zariba“, duvači u orkestru odsviraju pogrešnu notu… ali, obično se ozbiljni planovi i predan rad izrode u ozbiljne domete.

Radilo se o sekundama, PAO je već izgubio, posle serije bezveznih šuteva i „izumiteljskih“ poteza glavnih igrača, ali kouču se nije ni pomerila besprekorna zelena kravata. Uporno je emitovao  umirujuće talase – „u redu je, dobićemo“. Tražio je da se šare sa table dogode na parketu. Kao Đepeto, čekao je da drveni Pinokio oživi.

Na oduševljenje 15 hiljada zelenih pao-fanatika, Pinokio se reinkarnirao u liku Feldina! Prva njegova trojka u poslednjim sekundama utakmice. Taman za 68-66!

Sale nije pravio predstavu za navijače i edukovao pred publikom Papasa, Jankovića, Feldina, Kuzmića, Focisa… A razloga je bilo napretek.

Ta vaspitna epizoda dogodila se sutradan u OAKA areni. Dok su se istezali u praznoj dvorani, poređani kao sardine na plastičnim dušecima, Đorđević je prilazio svakom igraču i tiho evocirao uspomene od sinoć. Kalates je klimao glavom. Raduljica iz svoje bas lage bio saglasan da treba da izbegne „tuču“ pod košem, a naročito „revanš“ akcije. Dijamantidis i Lazme su sa odobravanjem primili analizu. Jedino Focis bludi svoju „labudovu pesmu“.

Kada se oseti takav protok vibracija, deluje da se kockice samo kreću ka projektovanom mozaiku. Razumevanje sa većinom igrača gotovo da može rukom da se dotakne. Ostali će kao listopadni završiti u herbarujumu.

A pritisak se u tonama sliva sa onih silnih pobedničkih zastava pod svodovima OAKE. Šest evropskih titula, više desetina nacionalnih… Ogroman brend u evropskim razmerama. Najuspešnji košarkaški klub u novom milenijumu!

Žoc je postavio nedostižne standarde, pa se preselio na Bosfor. Bogata kočija, bez glavnog fijakeriste, krenula sa Olimpa direktno u plavi Egej.

Nije Saša slučajno odabran da brani teško zasluženi status i imidž košarkaškog giganta iz Atine. Nisu ga doveli i platili zato što vuče sa sobom pun džak titula i trofeja. Pre će biti da su se gabariti, budžet i ambicije Panatinaikosa uklopili u Saletovo shvatanje i filozofiju današnje košarke.

Nekadašnja „akademska igra“ pretvorila se u lavirint armiranih uslovnosti, sofisticiranih metoda u analizi, pripremi tima, lokalnih i globalnih zakonitosti, definisanih i podrazumevanih pravila, sve to dodatno usložnjeno tržišno-marketinškim aspektima, nezajažljivom medijskom esklopatacijom…

Zato se tu i vrte milijarde. Ništa se ne prepušta slučaju. Mnogo je umešanih, ali malo je donosilaca odluka. Svi sve znaju. Dovoljno je bilo da samo nekoliko njih čuje kako razmišlja Saša, pa da shvate da je baš takav neophodan toj moćnoj basket mašineriji. Nema mnogo onih koji imaju dovoljno autoriteta i znanja da prokrče put kroz prašumu interesa, sujeta, mendžerskih kombinacija, neznanja, medijskih cunamija, muzejskih eksponata koji bi još da se pitaju….

Moćnim mašinama pilotiraju samo vrhunski piloti.

Oni koji, recimo, znaju da su highlights ozbiljna pošast, a da se plemeniti košarkaški element naziva „zidar“.

Svakog jutra čitav košarkaški svet kroz milijarde klikova sleće na NBA highlights i fascinirano zuri u čuda koja se pakuju u HD formatu. Što kraće, to impresivnije. Obavezan „slow“! Da vidimo „in“. Ostalo, a ima ga u izobilju, se ne prikazuje.

Klinci raspopamljeni maštaju o danu kada će oni biti deo tih video uradaka.

Prosto im je mrsko da se pojave na treningu i slušaju nekog provincijskog luzera kako traži da se ponavljaju dosadne košarkaške osnove. Gadi im se priča o tome da je za svaki let najbitniji zalet. A biti „zidar“, koji skuplja šoder, meša malter, gine u odbrani, skuplja otpatke pod oba koša, hrani zvezde, predstavlja najveću trenersku sreću. Zidar je epizodista koji predstavlja kičmu i podrazumevajući kontinuitet strategije svakog dobrog trenera.

Oni koji su dugo boravili u highlights-ima nepogrešivo prepoznaju platinasti karakter „zidara“.

Saša upravo sklapa „zidarski“ faktor. Protagonisti „highlights“ formata će doći uz pomoć dovoljnog broja nula!

Photo: Euroleague, YouTube