Odgledah pre neko veče na SOS kanalu snimak utakmice finala Evropskog prvenstva 1973. u Barseloni Španija-Jugoslavija (67-78), i uhvatih sebe kako se, po ko zna po koji put, divim mojoj omiljenoj generaciji (valjda zbog sličnih godina) jugoslovenskih košarkaša. Naravno, gledao sam svojevremeno prenos tog finala i radovao se prvoj tituli prvaka Evrope, dobro se sećam dominacije naših igrača i sigurne pobede, ali snimak tog meča viđen posle 43 godine dao mi je drugu dimenziju i još jednom uverio da su tada dres Jugoslavije nosili košarkaški genijalci.

Naša reprezentacija je tada, iako prilično renovirana jer je selektor Mirko Novosel uveo Kićanovića, Slavnića, Dalipagića i Jerkova, igrala super-modernu košarku koje se ni danas niko ne bi postideo. Odbrana je bila perfektna a kontre – javni čas kako se to radi. Bar 7-8 puta neko od naših igrača stuštio se sam ka košu protivnika i lako poentirao posle pasa preko celog terena. Često mislimo da je igra sa dva pleja novija taktička varijanta, ali ova utakmica pokazala je kako su Moka Slavnić i Rato Tvrdić bar desetak minuta proveli zajedno na terenu dirigujući igrom i još pogađajući, Rato je dao šest poena, Moka 12. Onda izađu i jedan i drugi a mesto organizatora preuzme Nikola Plećaš koji je više bio „dvojka“ i Španci ne mogu da mu oduzmu loptu. A tek Krešo Čosić! Igračina, majstor nad majstorima. U napadu 23 poena, u odbrani skokovi, rampe, začetnik kontri, asistent. Imali smo krila za let do najvećih visina, debitant Praja Dalipagić (9 poena), iskusniji Damir Šolman (7), pa sa Čosićem komplementrani centri Jelovac (8), pokojni Milun-Mek Marović (5), plus Žare Knežević i Željko Jerkov. Dragan Kićanović je u finalu ostao bez poena ali je na turniru, kao deebitant, dao 40 koševa i nagovestio sjajnu budućnost.

Na kraju utakmice neobična slika: opšta radost oba tima. Navijači su provalili na teren da čestitaju svojim ljubimcima jer je Španija posle srebra sa prvog šampionata Evrope 1935. ponovo došla do medalje i svi su bili prezadovoljni. Naši su „ludovali“ od sreće, Tvigi“ Ivković se „istako“ tako što je na ramenima nosio Moku Slavnića.

Velike zasluge za  tu modernu košarku pripadaju i selektoru Mirku Novoselu koji je majstorski ukomponovao tim, zadržao kostur sa već prekaljenim asovima  (Ćosić, Šolman, Plećaš, Jelovac, Rato Tvrdić…) koji su pregurali meksičku Olimpijadu 1968, srebra sa evropskih prvenstava 1969. i 1971 i ljubljansko svetsko zlato 1970. a uveo  svoje zlatne kadete i juniore (Kićanović, Jerkov), vratio Slavnića, verovao u sposobnosti Dalipagića…

Trijumf u Barseloni bio je  nastavak Ljubljane u najzlatanijoj deceniji nekadašnje jugoslovenske košarke. Godinu dana kasnije bili smo vicešampioni sveta u Portoriku, 1975. u Beogradu ponovo evropski prvaci, 1976. osvojena je srebrna medalja na Olimpiadi u Montrealu, 1977. je kompletiran evropski het-trik novom zlatnom medaljom u Liježu, potom je stiglo svetsko zlato u Manili 1978. pa posle bronze u Torinu 1979. na EP kruna je stigla na Olimpijadi u Moskvi 1980. Nisu uvek bili isti igrači, ali osnova tima jeste: Kića i Moka, Praja, Ćosa i Jerkov, plus Mirza Delibašić, pa Vilfan, Nakić, Žižić, Radovanović, Varajić…

I sve to uz košarku koja je bila atraktivna, puna mašte, improvizacije, duha… Mogla je takva biti jer jer su je igrali istinski majstori, sposobni da primene sve što trener smisli i još da dodaju ponešto iz svog repertoara. Veliki mag naše košarke profesor Aca Nikolić jednom mi je priznao da „stalno uči od igrača“. Na moje čuđenje objasnio je da su vrhunski igrači sposobni da nađu rešenja koja trener nije predvideo u svojim šemama.

Avangardni trend zadržali smo i u drugom zlatnom periodu, onom od 1989. do 1997 sa jednom takođe briljatnom generacijom (Divac, Kukoč, Dražen Petrović, Paspalj, Rađa, Zdovc, Danilović, Đorđević), lepo je bilo i sa generacijom koja je 2001. bila evropski a 2002. svetski prvak, takođe sa igračima koji su igrali atraktivnu košarku (Bodiroga, Stojaković, Jarić, Rakoćević, Gurović, Tarlać, Rakočević, Saša Obradović…).

Onda su došle sušne godine, bez trofeja, bez novih asova svetskog kalibra, ali kako nijedna kriza ne traje večno, Srbija se vratila u evropski i svetski vrh i to će, nadam se, potvrditi i na Olimpijadi u Rio de Žaneiru, sa starim i novim talentima poput Teodosića, Bogdanovića, Bjelice, Jokića, Marjanovića…

Photo: YouTube