Kao što se na muzičkoj sceni početkom 80-ih pojavio „novi talas“, tako se i sredinom iste decenije na košarkaškoj pozornici pojavila plejada mladih igrača, što je bila najava svetlijih dana za jugoslovensku košarku. Posle dva uzastopna posrtanja na evropskim prvenstvima, na SP u Madridu u leto 1986. se jasno videlo „svetlo na kraju tunela“. Osvojena je bronzana medalja posle osam pobeda i dva poraza – od košarkaških velesila SAD i SSSR. Posebno bolan je bio poraz u polufinalu od Sovjeta u onom, sad već mitskom duelu, kada je Jugoslavija uspela da prokocka vođstvo od 9 poena samo 41 sekund pre kraja utakmice. Ostali su “plavi” bez finala, ali su zato dobijeni Divca i nešto stariji Dražen Petrović, Vranković i Cvjetičanin, koji će sledećih godina biti nosioci igre reprezentacije. Pridružiće im se osvajači zlata sa juniorskog prvenstva u Austriji gde su se Đorđević, Ilić, Rađa i Kukoč, uz već pomenutog Divca, prosto prošetali do finala, a onda tamo deklasirali selekciju SSSR sa 111:87. Bilo je jasno da se na velikoj sceni pojavljuje nova generacija „zlatnih dečaka“ koja će ostvariti nezapamćenu dominaciju u evropskoj košarci.

Zato se 43. prvenstvo Jugoslavije iščekivalo s nestrpljenjem. Posle senzacionalnog završetka prethodnog, kada je Zadar potpuno neočekivano pobedio Cibonu, prognoze su bile suzdržane. Naravno da je dvostruki uzastopni prvak Evrope Cibona bila prvi favorit. Povratkom iskusnih asova- Knege iz Španije i Ace Petrovića iz vojske – činili su se još jačim nego što su bili prethodne sezone. Iz potaje su vrebali Partizan, Crvena zvezda i branilac trofeja Zadar. U prelaznom roku najbolji posao je napravio Partizan. Dovođenjem Divca iz Kraljeva, Paspalja iz Titograda i Ive Nakića iz Zagreba formirana je mlada ekipa neslućenog potencijala. Zvezda je sačuvala tim, ali je promenila trenera. Ekipu je posle sedam godina napustio trenerski velikan Ranko Žeravica ne uspevši ni sa Zvezdom, kao prethodno ni sa Partizanom, da osvoji šampionsku titulu. Svom nasledniku Vladi Đuroviću je ostavio već formiranu ekipu sastavljenu od iskusnih igrača i talenata kao što su Ilić, Trifunović i Prelević. Zadar je izmenio ekipu jer su u JNA otišle dve glavne zvezde – Popović i Petranović, ali su tu bili povratnici Sunara i Skroče, pa je bilo prilično nejasno koliki su im krajnji dometi .

Uvertira u prvenstvo je bila više nego zanimljiva. Odigrani su četvrtfinalni turniri u Kupu Jugoslavije, a najzanimljivije je bilo u Vrbasu gde je bitka vođena između Cibone i Partizana. S jedne strane prekaljeni veterani Knego, Mihovil Nakić, Aca Petrović, a sa druge „Partizanove bebe“ Divac, Paspalj, Đorđević, Ivo Nakić… I desilo se čudo. Partizan je slavio sa 99:95. Bio je to razlog za neopisivo slavlje Beograđana, ali i prvo zrnce sumnje u mogućnosti „cibosa“. Kakva greška.

Ovaj poraz je toliko naljutio Zagrepčane da su se potom u prvenstvu pretvorili u pravu „kaznenu ekspediciju“. Počela je nezapamćena serija pobeda u jugoslovenskoj košarci. Špartali su celom zemljom a da niko nije bio u stanju da im se ozbiljnije suprotstavi. Najbolja ilustracija njihove superiornosti je bila utakmica protiv najvećeg rivala i dužnika iz kupa, Partizana u Beogradu. Činilo se da ako neko može da pobedi Cibonu, onda su to crno-beli na svom terenu. To je dodatno motivisalo aktuelne prvake Evrope koji su prosto ponizili Partizan pobedivši ga sa 111:86. Trojka Dražen Petrović-Aca Petrović-Cvjetičanin se rasporedila na liniji 6,25 i nemilice punila koš domaćina. Bio je to jasan znak da u sezoni 1986-87 „cibosi“ neće dozvoliti nikakvo iznenađenje, i da će titula ponovo biti u njihovim rukama.

Nesreća zbog prošlogodišnjeg poraza u finalu domaćeg plejofa je za Cibonu bila uvećana time što su ostali bez mogućnosti da brane trofej u Kupu šampiona. Zadar se, kao jugoslovenski predstavnik, junački borio, ali se više od četvrtog mesta u Ligi 6 nije moglo. Najblistavija pobeda je bila protiv slavnog Reala u Jazinama sa 107:83, uz odličnu partiju Petra Popoviča, koji je dobio „slobodan vikend“ u JNA, pa je sa 32 poena bio najzapaženija figura na terenu.

U nemogućnosti da brani trofej Kupa šampiona, Cibona je morala da se zadovolji učešćem u Kupu pobednika kupova. Osvojili su ga na jedan neverovatno superioran način u konkurenciji koja im nije bila dorasla. Odigrali su devet utakmica i ostvarili devet ubedljivih pobeda. Posebno dominantni su bili na domaćem terenu, gde su postizali 123, 130, 125 i 109 poena! Finale protiv Skavolinija je odigrano u Novom Sadu, u velikoj dvorani SPENS-a pred 10.000 navijača od kojih je bar pola bilo iz Zagreba. Cibona je opet pokazala da ima problem igranja sa bremenom favorita tako da je loše ušla u meč, i gubila u 17. minutu 27:39. Mogla je biti zadovoljna što se poluvreme završilo sa minusom “samo” od šest poena. Ipak, u drugom poluvremenu su dodali gas i stvari su za nekoliko minuta došle na svoje. Na kraju je izvojevana čak i ubedljiva pobeda 89:74. Odlični su bili braća Petrović, Dražen sa 28 poena i Aca sa 18, kao i Mihovil Nakić sa 17 poena i 9 skokova. Znači, kad se saberu pobede iz prvenstva i Kupa kupova, zaključujemo da su Zagrepčani odigrali 31 utakmicu i ostvarili 31 pobedu. Zaista šteta što ih nije bilo u Kupu šampiona.

Domaći kup je te godine zaista bio senzacionalan. Pošto je Partizan izbacio Cibonu, u polufinalu novo iznenađenje. Tadašnji član 1b lige IMT neočekivano pobeđuje Partizan 86:80 i odlazi u finale. Tamo puleni trenera Dragana Šakote trijumfuju nad Olimpijom sa 76:73 i ulaze u istoriju kao jedina drugoligaška ekipa koja je osvojila Kup Jugoslavije. Nazaslužniji za osvajanje trofeja su bili povratnik Milan Mlađan i Zoran Krečković.

Kako se i očekivalo, ligu su napustili Rabotnički i Sloboda (Tuzla). Celim tokom prvenstva su bili na samom dnu i potpuno zasluženo su ispali u niži rang takmičenja. Najbolji strelac šampionata Jugoslavije te sezone je, po treći put uzastopno, bio legendarni Dražen Petrović sa 781 poenom, odnosno 37,2 po utakmici. Daleko iza njega je bio Duško Ivanović, kapiten Budućnosti, sa 561 poenom i prosekom od 27,7.

Prijatno je iznenadio debitant u ligi, skopski MZT. Posle dugogodišnje dominacije Rabotničkog, primat u makedonskoj košarci je preuzela ekipa MZT-a i zadržala ga do današnjih dana. Interesantno je da ih je sa klupe vodila trenerska legenda gradskog rivala Lazar Lečić. Upravo sa dve pobede u lokalnom derbiju obezbedili su sebi opstanak, a Rabotnički poslali u niži rang. Najistaknutiji pojedinci su bili Vlatko Vladičevski sa prosekom 16,4 poena,Vojislav Zivčević sa 15,6 i Darko Knežević sa 14,5. Treba pomenuti i značajan doprinos bivših igrača Partizana Milana Medića i Crvene zvezde Aleksandra Milivojše.

Plejof je od samog početka nagoveštavao da će biti vrlo zanimljivo i neizvesno. U četvrtfinalu je, po očekivanju, najmanje problema imala Cibona koja je u dva meča lagano izbacila MZT i svoj niz uzastopnih pobeda produžila na 33. Prvak Zadar se od daljeg takmičenja oprostio već u ovoj fazi. Mladi tim Partizana je bio nepremostiva prepreka i sa dve sigurne pobede na svom terenu plasirali su se u polufinale. U trećem, odlučujućem meču, briljantnu partiju je pružio Vlade Divac postigavši 30 poena. Duel starih znanaca Jugoplastie i Bosne doneo je najviše uzbuđenja i neizvesnosti. S jedne strane su bili Boža Maljković i njegovi “mladi lavovi” Kukoč, Rađa, Perasović… A sa druge, Svetislav Pešić i iskusni Vučević, Primorac, Bilalović. U prva dva meča domačini su ostvarili sigurne pobede. Odlučivala je majstorica u Splitu. Domaćini nisu mogli da se izbore sa pritiskom koji je nosio značaj utakmice, i neočekivano gube u tesnoj završnici 82:84. Nerešiva enigma za “žute” u tom trećem meču bilo je levoruko krilo Bosne Boro Vučević (inače otac sadašnjeg NBA asa Nikole Vučevića), koji je postigao 33 poena. Jugoplastici je ostalo da čeka neku novu šansu, a ona će doći vrlo brzo. Neočekivano uzbudljiv i neizvestan bio je duel između Crvene zvezde i Šibenke. Iako su crveno-beli važili za velikog favorita malo je nedostajalo da se sapletu već na prvom stepeniku. U prvom meču u Beogradu Šibenčani su bili na pragu pobede, i da nije proradio Zvezdin džoker Ivo Petović pitanje je kako bi meč bio okončan. Ovako, stasiti đetić je postigao 19 poena “sa klupe” i Zvezda je pobedila 91:90. U Šibeniku je simultanku sa Zvezdinom odbranom igrao Predrag Šarić (otac aktuelnog igrača Efes Pilsena Darija), postigavši lični rekord sezone od 37 poena. No, to nije bilo dovoljno za pobedu jer mu je sa druge strane uspešno parirao Zufer Avdija ubacivši 32 poena i Zvezda je pobedom 106:101 prošla dalje.

U polufinalu ekipa Bosne nije imala snage za još jedan podvig. Protiv još jednog “večitog rivala” Partizana ostvarili su pobedu na domaćem terenu zahvaljujući odličnoj partiji Marija Primorca, koji je sa 29 poena vodio Sarajlije do trijumfa. I to je sve što su uspeli da urade. Crno–beli su obe utakmice na svom terenu dobili. Posebno impresivni su bili u trećem meču kada su slavili rezultatom 107:96, a predvodio ih je trojac: Divac 34 poena, Grbović25 i Savović 21.

Drugi par nije trebao da bude previše neizvestan. Nezadrživa Cibona, koja ruši sve pred sobom, naspram Crvene zvezde koja se mučila već u četvrtfinalu. Jedino što je davalo nadu zvezdašima je činjenica da su u oba meče koja su izgubili u regularnom delu poprilično namučili Cibonu. Ako je Zvezda mislila da iznenadi to je eventualno mogla da pokuša u prvoj utakmici. Ali, nije bilo nikakvog iznenađenja. Prvi meč u Zagrebu završen je pobedom domaćih 92:74. Bila je to igra mačke i miša. Po običaju, Dražen je bio prvi strelac sa 31 poenom.

Svi su očekivali da će Cibona seriju okončati novom pobedom u Beogradu. Ne zna se kakav bi to mađioničar trebao da bude Vlade Đurović, i kakvog bi to zeca iz šešira morao da izvuče kako bi nečim iznenadio Zagrepčane. Ali, kao u nekom holivudskom filmu, zaista se pojavio taj “zec iz šešira” u liku – Branislava Prelevića. Bane nije bio nepoznato ime košarkaškim poznavacioma. Bio je, recimo, deo kadetske reprezentacije koja je 1983. osvojila zlatnu medalju. No, konkurancija u Zvezdi je bila prejaka na bekovskim pozicija i on je dobijao šansu na kašičicu. Do ove utakmice se upisao tek na pet mečeva, postigavši ukupno 26 poena. Na ovoj utakmici je prosto eksplodirao i maksimalno iskoristio ukazanu šansu, ubacivši za jedno poluvreme 21 poen. A presudio je u poslednjoj sekundi drugi Zvezdin poletarac, Nebojša Ilić. Crveno-beli su slavili sa 94:92 i tako prekinuli niz Cibonih pobeda posle 34 utakmice.

Činilo se da je to sve što se moglo očekivati od Zvezde. Pobedili su Cibonu, malo li je? Niko se nije nadao da bi Prelević mogao da pruži sličnu partiju u Zagrebu. I nije. Bio je još bolji! Uzalud je Dražen pružio sve najbolje iz svog repertoara, i ubacivao iz svih mogućih i nemogućih pozicija. Njegovih 48 poena nije bilo dovoljno za Zvazdu, čiji su igrači igrali kao u transu. Od Prelevića, koji je opet bio najefikasniji sa 32 poena, pa do Nebojše Ilića koji je postigao možda i presudnu trojku. Pravi revolveraški obračun završen je pobedom gostiju 104:103. Crvena zvezda je napravila neverovatan podvig, a Cibona je ponovo ostala bez domaće titule. Sigurno je ovo bila jedna od najvećih senzacija u istoriji prvenstava Jugoslavije.

Sasvim neočekivano, po prvi put od kada se igra plej of, u finalu se sastaju Partizan i Crvena zvezda. Do tog trenutka su igrali tri puta u finalima protiv drugih protivnika, i sva tri puta su izgubili (Zvezda dva puta, a Partizan jedanput).

Bio je to pravi praznik košarke. U oba meča vođena je velika borba do samog kraja. Crno–beli su bolje iskoristili ukazanu šansu. Zvezda kao da se potrošila u onim mečevima sa Cibonom, pa nije imala snage za konačan trijumf. Prelević je potpuno zaustavljen. U prvom meču je postigao 4 poena, a u drugom se čak nije ni upisao. S druge strane, u Partizanu glavnu reč su vodili oni najiskusniji – Grbović, Savović i Obradović. Prvi meč je završen pobedom crno–belih sa 78:73, u jednoj vrlo tvrdoj i nervoznoj utakmici. Najbolji meč sezone u nejvažnijem trenutku odigrao je kapiten Partizana Milenko Savović, ubacivši 25 poena. U drugoj utakmici, posle dosta preokreta, ušlo se u neizvesnu završnicu. Ključnu trojku postiže Goran Grbović, kome je to bila šesta trojka na meču za 28 poena. Šansu za izjednačenje i produžetak imao je Zoran Radović pet sekundi pre kraja. Ali, ruka mu je zadrhtala prilikom drugog slobodnog bacanja i Partizan je trijumfovao sa 89:88. Usledilo je veliko slavlje navijača, igrača i mladog trenera Duška Vujoševića koji je u svojoj prvoj sezoni na klupi Partizana osvojio titulu. Posle pet godina osvojena je četvrta titula šampiona Jugoslavije.

U tom trenutku činilo se da je došao kraj dominacije Cibone i da počinje vladavina Partizana. Niko nije mogao prepostaviti da Divac, Paspalj i društvo više neće osvojiti nijednu titulu prvaka SFRJ. Jer, na drugom kraju Jugoslavije Boža Maljković je vredno radio spremajući jednu ekipu da zagospodari ne samo Jugoslavijom, već i Evropom.

Photo: MN press