Jedna familija, jedna zemlja i jedan klub bez dece nema budućnosti. Koliko imamo dece u klubovima i koliko se klubova bavi decom u svim pogledima. Može li se sve samo kupiti i time napraviti rezultat? Sve što nema bazu nema ni nadgradnju, sve što nema prošlost nema ni budućnost. Iz prošlosti se gradi budućnost, a od klinaca nastaju igrači. Kako reče Lale Lučić: “Nije isto ako igrač igra za klub ili igra u tom klubu.” Da bi igrao za klub mora u klubu da ponikne, a ne da se kupi. Ako se mlad igrač dovede, on mora da se sa klubom srodi i odraste, kako bi igrao za taj klub.

Za ovaj problem, koji preti urušavanju sportskih želja i ambicija, kako klubova, tako i nacije, najmanje su kriva deca. Obzirom da dugo radim u EU, a u SFRJ sam bio u sportu od svoje četrnaeste godine, ovaj problem je kod nas još uvek manjih dimenzija nego li je to u zemljama Evropske zajednice, a preti nam da se i kod nas preseli i bude još jače i više zastupljen.

Zašto je to tako? Prvi i osnovni problem jesu roditelji i familija, jer se premalo pažnje posvećuje deci u tom pravcu, a i oni su sami fzički vrlo pasivni i inertni. Sledeći problem nastaje u školi. Časovi fizičkog vaspitanja su svedeni na minmum, a deca su tako vaspitana, da te časove, kada god je to moguće izbegnu, iz raznoraznih, opravdanih i neopravdanih razloga. A i na časovima fizičkog vaspitanja deci se uglavnom baci lopta i neka se igraju i za njom jure. Sve je manje edukacije u tom pravcu. A klubovi? Šta nude klubovi danas, a da bi to moglo decu da odvoji od X-Boxa? Gde idu deca? Pa, tamo gde im je interesantnije. Nekada im je u klubovima bilo interesenatno, a danas? Klubovi su ostali na organizacionim nivoima iz prošlog veka kada su deca sama od sebe i tadašnjih prestiža, rado odlazila u klubove da se bave sportom. Danas to više tako ne funkcioniše. Postoji ona stara narodna: “Ako neće Muhamed bregu moraće breg Muhamedu”. E, pa to nam je danas slučaj, a BREG neće nikako da krene ka Muhamedu. Klubovi moraju da se malo razmrdaju i krenu da dovode decu, kako bi imali članove i od njih bili u stanju da regrutuju buduće sportiste. Privatne sportske škole, šta je sa njima? Jednostavno je definisati njihove ciljeve i relacije. Te škole to čine da bi od toga bitisale, a njihovi vlasnici od toga živeli, a onaj ko od dece, a ne za decu, živi nema budućnosti ni perspektive.

Nekada se treniralo u klubovima i nije se plaćala članarina, a danas, svi znamo gde smo u tim relacijama, a hoćemo vrhunski sport. Tragedija svega toga je urpavo u tome da su nam najgori sportovi tamo gde i imamo najviše privatnih škola, a to je fudbal. Polako košarka i drugi sprortovi kreću istim putem. Navodno su to – ACADEMIE, HIGH SCHOOL, COLLEGE, a od svega toga nema ni prvo slovo od imena. Ovo mora da se spreči. Kao prvi ko to treba da uradi su roditelji, škole, klubovi, a onda Olimpijski komitet zemlje, zatim raznorazne državne sportske institucije, koje i imaju obavezu da  sve to iskontrolišu i proprate, a ne da se sa njima solidarišu i SAUČESTVUJU. A društvo i sistem misle li o tome gde deca rado odlaze da bi uživali? Tamo gde im je lepo da se zabave i igraju se. A gde je to danas, ne bih o tome jer to svako zna. A šta im je ranije bila igra i zabava? I to znamo. Kada su deca ranije išla u krevet na spavanje i kada su izlazili u “život”, a kada to rade danas? Koja generacija ima više predispozija za bavljenje vrhunskim sportom? Generacija posle pola noći ili ranoranioci?

Šta su posledice? Individualno gledano, deca imaju sve više problema sa formama trupa (bez obzira na morfološki tip) i biomehanikom pokreta, motorika postaje pomerena u drugi plan. Javljaju se veliki mišićni disbalansi, na  sve tri telesne osovine, a najveći su na osovini trupa (kifoza, lordoza, skolioza, pileće grudi…), zatim na osovini nogu (krive noge-X ili O forma, spušteni svodovi stopala u svim obliciama i formama…), dok je osovina ruku ostala, nekako, najaktivnija. Navedeni disbalansi dovode do poremećaja položaja unutrašnjih organa, a time i njihovih funkcionalnosti, kako u grudnom košu, tako i u trbušnoj duplji. Kvantna medicina danas dokazuje koliko je bitan pravilan položaj i raspored unutrašnjih organa u sistemu telesnih magnetnih polja.

Zašto je to loše za sport? Mogu li biti vrhunski sportisti osobe koje imaju određenih telesnih disbalansa? Ne mogu, ili mogu, ali veoma teško. Šta nama, koji nastojimo da stvorimo sportiste, ovo znači? Znači nam da moramo da sa takvim osobama mnogo ranije započnemo u sportskom pravcu, nego li smo inače trebali ili hteli, a i brzo da spoznamo dolazeće disbalnase ili težnju tela ka njima. Zašto? Iz prostog razloga što treba sprečiti navedene razlike i na vreme dete uvesti u svet sporta, a u cilju izgrađivanja vrhunskog takmičara ili zdravog čoveka. Nekada, a ne tako davno, 80-tih godina (tada ne beše kompjutera i mobilnih telefona, a na televiziji je bilo veoma malo kanala, džojstici i raznorazni elevatori su bili nepoznanica) uspevali smo od klinaca koji su imali i po 18 godina da napravimo igrače. Zašto? Iz prostog razloga što su se deca tada mnogo kretala, trčala, pentrala, skakala i igrala se i od takvih nije bilo teško nparaviti sportistu, i uz dodatak određene tehnike krenuti u vrhunske sportske rezultate. A danas? Danas su klinci već sa 12 ili 13 godina motorički zakržljali, nema skakanja, nema trčkaranja i pentranja, a to su osnove svih sportskih kretanja.

Dakle, deca su 80-tih to već imala u sebi, a današnje klince moramo tome da učimo. Na taj način nam se oduzima vreme od njihovih neophodnih sportskih tehničkih aktivnosti. Pored toga, sećam se, odradim kondicioni trening u Slogi iz Kraljeva, na kojem su igrači četvoronoške izlazili iz hale, a oni su posle tog treninga odlazili na po koji basket, jer su imali želju da se međusobno dokažu ko je bolji i još po nešto. Dražen je ustajao i trenirao u 6 sati ujutru, svakoga dana, kako ne bi školu zapostavio. A danas, još u drugoj fazi treninga igrači su umorni, a o basketu posle toga nema ni reči. Pored toga javlja se i još jedan “civilizacijski” problem. Deca ne smeju da se igraju, da lupaju oko zgrade loptom, jer bake i deke moraju da spavaju i imaju popodnevni odmor, a trava u parku je zabranjena za gaženje. Mi smo nekada, po povratku iz škole torbe ubacivali kroz prozor i odlazili na fudbal ili basket, a danas? Danas jedva čekaju da ulete u kuću i dohvate se svojeg X-Boxa i igrica, a želeli bi da budu sportisti. Može li to tako? A roditelji i njihovi sportisti? To je već tema za sebe i o njoj bih nekom drugom prilikom.

Hajde da vidimo kako je to nekada išlo i kako su se pravili šampioni? Kroz igru i zabavu. Danas govorimo da deca u klubovima do određenog uzrasta trebaju tako da treniraju, da im trening bude interesantan i zabavan, a istovremeno i sportski funkcionalan. Koliko to može pitanje je. Ranije je u grupi od 10 klinaca bio jedan ili dva koji su imali problema sa koordinacijom i motorikom ili su imali neki od disbalansa (uglavnom je to bilo na osovini trupa), a danas je slučaj (istraživanja trenerkse akdaemije u Kelnu) da 5 ili 6 dečaka od 10 imaju neki motorički henidikep. Dakle, korekcija tih motoričkih problema oduzima mnogo vremena od onoga koje smo ranije mogli imati na raspolaganju za tehničko školovanje sportiste. Danas jedino, ukoliko dete u sportu krene ranije (za 4-5 godina ranije) negoli nekada, može da dostigne željeni sportski nivo. Nekada su deca u školama igrala odbojku, košarku, fudbal, takmičili se u atletici itd. Često su klinci, pre 20-tak godina međusobno vodili polemiku ko je brži, jači. Pitali su se i sami takmičili, ko je brži, ko će dalje da skoči, a danas, kada se sretnu razgovaraju o igricama i onome što one nude. Naravno da je to trend i da je to ono što je aktuelno i moderno, ali naravno da to ne ide u isti korak i sa sportom.

Danas više ne možemo da čekamo da nam deca sama od sebe dolaze u klubove da bi se bavila sportom. Ne možemo očekivati da će ih i roditelji sami od sebe dovoditi, ili će deca sama doći. To znači da klubovi moraju da sami krenu u potragu i u dovođenje dece na bavljenje sportom. Koji roditelji mogu još da izdrže finansijske obaveze prema novokomponovanim klubovima i trenerima, sa današnjim članarinama?

Pored toga, poznat je slučaj da deca sa motoričkim disbalansima imaju problema sa kompleksima manje vrednosti, posebno zbog redovnog međusobnog “peckanja” klinaca. I to se mora sprečiti u interesu zdravog društva i dobrih sportista, ali na način da tih disbalansa nema.

Prisustvo klubova u školskim programima, obraćanje škole klubovima za pomoć u bavljenju sportom kod dece su veoma smanjeni, pa čak su i prisustva određenih privatnih sportskih škola malo prisutna.