U Humskoj 1 reći će da im najviše nedostaje novac. U Srbiji će to svako reći, to je najkraća definicija sadašnjeg trenutka, ali ove sezone Partizanu nedostaje još mnogo toga.

Pre svega snaga i fizička pripremljenost. To je bilo posebno očigledno u duelima sa atletski dominantnom Crvenom zvezdom, pa i timovima u Evrokupu i ABA ligi. Da li je to greška kondicionog trenera Radomana Šćekića, ili spleta okolnosti tokom letošnjih priprema i za vreme sezone – nisam toliko upućen u situaciju u klubu da bih mogao dati odgovor na to pitanje. Činjenica je da su Milenko Tepić, Boris Dalo, Vanja Marinković, Mihajlo Andrić pa i Nikola Milutinov nikakve atlete. Posebno su inferiorni u poređenju sa Dženkinsom, Lazićem, Jovićem, Kalinićem ili Cirbesom. Primer kako igrač treba biti fizički pripremljen je Milan Mačvan. On nije majstor basketa, ima prilično “nezgodnu” visinu, ali svojim atletizmom i smislom za igru sve nadoknađuje.
Bez dovoljno snage nema ni agresivne igre u odbrani. Partizan je ove sezone primer za to. Njegova statična odbrana prečesto je delovala kao da je tim iz ranih sedamdesetih godina prošlog veka zalutao na današnje parkete. Odbrana na granici fanatizma – baš nju su nedavno na Fajnal fouru Evrolige demonstrirali Olimpijakos, Real i CSKA. Ali za tako nešto mora se imati desetak besprekorno fizički pripremljenih igrača.
Snažna igra u odbrani sa mnogo osvojenih lopti, dobrim zagrađivanjima i čitanjima protivničkih akcija, igra koja protivniku ne dozvoljava nijedan lak poen, osnov je svakog dobrog napada. A Partizan prima suviše mnogo lakih i jeftinih koševa, posle čega treba da to sve nadoknađuje u napadu. Retko uspeva u tome, pogotovo protiv bolje fizički pripremljenih timova.A kako i da uspeju u tome kad igrači nemaju dovoljno samopouzdanja, i to je očigledno i gledaocima na najudaljenijim tribinama. Milenko Tepić, Boris Dalo, Edo Murić, Mihajlo Andrić – plaše se svakog promašaja, a upravo taj strah ih tera na nove promašaje.
Za razliku od mnogih, ja ne mislim da ovim igračima samopouzdanje ubija trener Duško Vujošević time što ih menja posle nekoliko grešaka. Jednostavno, oni su takav mentalni sklop, nijedan od njih nije životinja (u pozitivnom smislu) pod koševima, nijedan nije spreman da pokušava i pokušava ne razmišljajući o prethodnom promašaju. A i nema kredit za tako nešto.
Partizanu nedostaje i šut sa distance. Sa tridesetak odsto uspešnosti šuta za dva, i desetak odsto ubačenih trojki ne može se pobediti nijedan ozbiljniji tim u Evropi. Uključujući i region. Šut je decenijama zaštitni znak naše košarke, sve medalje u istoriji reprezentacija je osvojila na šut, a ne na dominantne centre ili brzinu i skok. Samo na šut. E – Partizan nema šut, što je tesno povezano sa nedostatkom samopouzdanja, a sve vuče korene iz loše odbrane.
Tačno je da crno-belima nedostaje i klasični plejmejker. I to od decembra 2013. kad se u Moskvi teško povredio Leo Vesterman. Milenko Tepić nije plej, on igra leđima i napada protivnički koš dupetom, pa samim tim nema dobar pregled igre i ne može razigrati centre i krila. Prošle godine ovu rupu uspešno je popunjavao “lažni plej” Bogdan Bogdanović, ali taj momak ima takav fantastičan košarkaški talenat i personalitet da može biti i “lažni centar” sa podjednakim uspehom.
I još nešto, a u vezi sa nedostatkom novca: Partizan ima mnogo skuplji tim od budžeta kojim raspolaže! Milosavljević, Mačvan, Milutinov i Murić mogli bi igrati u većini evroligaških klubova. O spremnom Saši Pavloviću i da ne govorimo. Zato sumnjam da bi sa duplo većim budžetom Partizan imao bitno jači sastav od ovoga. Dokaz za to je Džoš Akojon, američki plej čije dovođenje se pokazalo kao totalni promašaj.
Ima Partizan i mnogo skupljeg trenera nego što bi mogao da plati sa budžetom kojim raspolaže. Međutim, izgleda da nešto škripi u klupskoj logistici. Jer, ako imate tako cenjenog i skupog trenera i igrače koje objektivno ne možete da platite a oni ipak nose crno-beli dres, i oni “treniraju u šest ujutro” a na utakmicama ne mogu da pogode ne koš, nego bazen – onda tu mnogo toga ne štima.
Nije sve u novcu, ima nešto i u radnim navikama.
Photo: MN press