Ovako dokon, razmišljam nešto ovih dana o pleju Crvene zvezde, nadam se ponovo i reprezentacije Srbije, Stefanu Joviću. Prvi put sam ga sreo na terenu negde krajem 2010, vodeći FMP protiv kraljevačke Sloge, mada mislim da se taj meč odigrao u Vrnjačkoj Banji, uz produžetak, veliki broj poena, neku našu pobedu u drami. Golim okom video se Jovićev talenat, čitanje igre pre svega, prepoznavanje dešavanja na terenu. Za ovih pet sezona napredovao je do neslućenih visina, tako da sam siguran da mu u naredne dve-tri godine zasluženo sleduje neki od pet-šest najboljih evropskih timova…

U Nišu sam se raspitao o basket stazama i bogazama ovog momka, jer mi je čudno da je nešto kasnije izbio u prvi plan, a evidentno da spada u red igrača, jako retkih, koji na nekoliko bitnih segmenata košarke mogu da prođu i najstrože kriterijume. Počeo je kao kvalitetan igrač odbrane, gradeći svoje telo, a iskustvom je postao jedan od najboljih defanzivaca na spoljnim pozicijama u Evroligi. Taj talenat (vidan i kod Branka Lazića, recimo) mora da prati jak voljni momenat, ali i upornost do inaćenja, dakle i fizička i mentalna snaga. Kasnije (u početku karijere više je igrao na poziciji ”dva”) treneri u njemu prepoznaju raskošan smisao za igru, kreaciju, što ga dovodi na najzahtevnije mesto u basketu – pleja, ”kouča na parketu”, za šta je – osim znanja – potreban i minimum liderskog kvaliteta. Dakle ”vođe” u pozitivnom smislu, što Stefan poseduje, a polako izbija u prvi plan i u Crvenoj zvezdi u ove dve sezone, pored toga što su na to mesto ”atakovali” Vilijams, Dženkins, Mekel, Rebić i neki drugi. Da bi zaokružio ovu igračku priču, Stefan je puno radio na šutu sa distance i delovima napadačkog poentiranja, jer bez toga deo njegovih asistencija (devetnaest realizovanih u Minhenu, protiv Bajerna, na primer) otišao bi u vetar, jer bi ga protivnici čuvali dalje, u jedan na jedan, bez udvajanja, kao ”bezopasnog” ofanzivca…

Ova skaska je poučna, pogotovo za decu koja počinju u manjim košarkaškim sredinama, kao priča o upornosti sa lepim završetkom, kao ideja da ”svi imaju šansu”. Stefan (rođen 1990. godine) je najveći deo osnova košarke naučio u niškom Nibaku, kod Milana Josića, sada kouča najboljih srpskih kadeta. Donedavno jednog od trenera koji po Srbiji vredno rade, da bi neko drugi – poglavito po beogradskim klubovima – ubrao plodove njihovog znanja i muke. Ta generacija osvojila je juniorsko prvenstvo Srbije, a pravo prvenstva na domaćem ”draftu” imao je FMP, kao jedan od sponzora, klubova u saradnji, tako nešto. Tada se dešava neobično, što ne govori samo o trenerima, već i o načinu skautiranja, koje ne bi trebalo da se svede na visinu i broj datih poena, odnosno pogubni ”indeks uspešnosti”. Naime, u pogon FMP-a prešla su najmanje petorica junoša, ne sećam se tačno broja, ali sam siguran da za Stefana Jovića nije bilo mesta u beogradskom predgrađu…

Da se dublje išlo u genezu  ličnosti, života – Stefan bi bio izabran, barem na osnovu tri detalja za koja sam čuo. Kao mlad pohađao je muzičku školu, dakle – ima osećaj za ritam, tajming, praktično prostor i vreme. O tome mi je davno govorio pokojni Slobodan Piva Ivković, kouč koji je najbolje osećao tokove i lepotu ove igre, rečima – ”komšija, svaki veliki igrač oseća ritam, bio bi odličan i u drugim igrama sa loptom, folkloru, muzici uopšte”… Drugi detalj, koji se uklapa u prvi, jeste da je Jović u to vreme odlično igrao šah, što je blisko ideji da je basket – ”igra intelektualaca”. Treći pazl u mozaiku za koji sam saznao, takođe je iz njegove mladosti – kada je slomio ruku, dolazio je sa gipsom na treninge (utakmice) i u svakoj pauzi šutirao na koš, driblao, igrao se sa loptom. Ako se bolje razmisli – zar ove tri dečačke epizode ne govore više od statistike i antropometrije?

Na kraju, treba pomenuti i trenere koji su na njegovom životnom putu, pogotovo davnih godina, pronašli u Stefanu zametak nebrušenog dijamanta. Osim pomenutog Milana Josića, to je svakako Bojan Kusmuk, koji ga je doveo (ili preporučio) u kraljevačku Slogu, naravno i Miroslav Nikolić kod koga je ”proigrao” u (sada ugašenom) kragujevačkom Radničkom, a koji ga je i ”preporučio” selektoru seniora Aleksandru Đorđeviću. Kasnije se priča odmotavala prirodnim tokom – kvalitetne igre u reprezentaciji i medalja na Svetskom kupu u Španiji, pa Crvena zvezda i Evroliga… Na pitanje zašto su Kusmuk, Nikolić i Đorđević prepoznali talenat u moru prosečnosti, odgovor je jednostavan – i sami su bili odlični (ili genijalni) igrači, bliski poziciji pleja, koja zahteva svestrano znanje ove, najlepše igre na svetu…

Da li je ovo bajka, poučna priča, ili usputni zapis – neka svaki čitalac odluči sam. Ja čekam nastavak karijere Stefana Jovića, pa da ovaj tekst, za koju godinu, dopunim lepim i privedem kraju…

Photo: MN press