Sani Bećirović: košarkaški velemajstor i medicinsko čudo

 

Kolega iz Slovenije, sportski novinar Miha Penko, poslao je svoj prvi tekst specijalno za Koš magazin. Želimo mu dobrodošlicu u našu košarkašku porodicu, kao i njegovim slovenačkim kolegama, i verujemo da ćemo u Mihinim rubrikama često uživati. Ispod srpskog prevoda nalazi se originalni tekst o velikom igraču i isto tako velikom čoveku Saniju Bećiroviću.

 

 

 

Kad košarkaši uđu u tridesete godine, polako počninju da razmišljaju i o kraju igračke karijere. Čini se da se na to več neko vreme pripremao najveći talenat kojeg je ikada imala slovenačka košarka – Sani Bećirović (34).

Njegov mladalački izgled nije odavao znake sportskog umora. Ambicije za svakodnevno dokazivanje nije mu ponestalo. Ali nedavno je Sani Bečirović ipak doneo tu važnu odluku. Karijeru košarkarša je završio gotovo preko noči, iako je pokušao da, za kraj, odigra barem još jednu “normalnu” sezonu.

Evropskoj košarkaškoj javnosti se prvi put predstavio još 1998, na kontinentalnom prvenstvu za omladince u Bugarskoj, gde je osvojio titulu MVP. Bio je najbolji strelac i asistent šampionata. Pored evropske titule 2007. godine sa Panatinaikosom, to je nesumnjivo Sanijev najveći uspeh. Kao i povratak posle ozbiljne povrede kolena.
Karijeru je započeo u rodnom gradu Slovenska Bistrica. Zatim se preko Maribora, kao kadetski reprezentativac, preselio u Pivovarnu Laško. Kad mu je bilo 16 godina trener Aleš Pipan, kojeg Sani izuzetno ceni, dao mu je solidnu minutažu u Evrokupu, a protiv Tofaša dokazao se sa 13 poena. Napredak je bio više nego očigledan, a prava eksplozija je usledila tokom leta na Evropskom U18 prvenstvu u Bugarskoj, gde je domaču selekciju razbio sa 42 poena. Bio je MVP, najbolji strelac sa 28 poena u proseku, a sa četiri asistencije najbolji dodavač na turniru. Sanija Bećirovića su mnogi od tada uporedivali sa legendarnim Draženom Petrovičem, a on sam se za naredni skok u karijeri odlučio godinu dana kasnije, kad je 1999, prešao u največi slovenački klub Olimpiju iz Ljubljane.

U Olimpiji su tada na mestu bekova več bili Jure Zdovc i Šarunas Jasikevičijus, ali novajlija iz Bistrice se nije uplašio izazova. Zapravo, imao je sreću, koju današnji omladinci nemaju. Učio je od najboljih, iako je u prvoj sezoni bio njihova rezerva. Želja da napravi proboj u prvu peterku ostvario je u drugoj sezoni, i tada je kao 19-godišnjak prosto “poludeo” na utakmicama Evrolige. Hapoelu je ubacio 27 koševa, a sezonu završio sa prosekom od 21 poen. U Sagadinovoj eri (Zmago Sagadin, najtrofejniji slovenački trener svih vremena, vodio Olimpiju 1996-2002.) treninzi su bili neverovatno naporni, ali oni koji bi ih preživeli obično su uspevali da se kasnije dokopaju vrlo dobrih klubova u Europi, ili čak u NBA. Vunderkid Sani Bećirović je 2000. slovenačku selekciju U20 predvodio do naslova evropskih prvaka u makedonskom Ohridu, i postao MVP turnira u konkurenciji sa jednim Pauom Gasolom, Felipeom Rejesom, Hoseom Kalderonom, Zoranom Planinićem, Vladimirom Radmanovićem, Dimitrisom Dijamantidisom, Borisom Dijaom i ostalimi vrhunskim igračima. Sanijev entuzijazam jasno se video na svakoj utakmici i svakom treningu, ali on tada još nije mogao znati da če koleno uskoro biti problem.

Evropa je talentovanog Slovenca nastojala da “izvuče” iz Sagadinovih ruku, i na kraju to je 2001. uspeo Etore Mesina. Divna Bolonja je bila savršena destinacija za Sanija, čijoj porodici je trebalo samo oko četiri sata da kolima dođe u posetu. Virtus je sa Markom Jaričem, Manuom Đinobilijem, Antoanom Rigodoom i Sanijevim reprezentativnim saigračem Matjažom Smodišem osvojio 2002. “tripletto” (prvenstvo Italije, domaći kup i Kup Rajmonda Saporte, ekvivalent sadašnjoj Evroligi). Međutim, Bećirović nije uspeo da uspostavi pravi ljudski odnos sa Mesinom, jer je stigao kao mlad igrač u usponu u ekipu u kojoj su već igrale istinski velike zvezde. Na to su se nadovezali problemi sa zdravljem, jer je ozbiljna povreda kolena ugrozila i umalo prekinula njegovu karijeru.

Stalni bol je znak da sa kolenom nešto nije u redu, a to se Saniju dogodilo. Imao je samo 20 godina kad su mu lekari u Bolonji najavili kraj košarkaške karijere! Bili su uvereni da nikad neče moći normalno da hoda, a kamoli da trči u slalomu na košarkaških terenima. Lekarski izveštaj je bio jasan: artritis kolena (nije više imao hrskavicu), koji je prerastao u artrozu. U Sanijevoj glavi je zazvonio alarm, jer takvo stanje kolena obično se viđa kod ljudi starosti 50 ili 60 godina. I najčešće od toga oboljevaju majstori koji postavljaju pločice ili cigle na krovovima. Bećirovićevo koleno u to vreme nije bilo više u stanju da izdrži napor svakodnevnog treniranja.

Posle operacije dani provedeni u bolnici su prerasli u nedelje prepune bola i depresije, koje su inače čest pratilac tokom perioda rehabilitacije. Ovoga se Sani nerado seća i želi da zaboravi, jer je to bilo mučenje koje retko ko može izdržati. Največi talenat generacije je u dvadesetoj godini morao ponovo da uči da hoda – i to sa štakama!

Kasnije kontrole su potvrdile prve procene zdravstvenih stručnjaka, ali – sa jednom greškom. Niko nije računao na Sanijevu jaku volju, njegovu želju, upornost i bezgraničnu nadu da odigra samo još jednu košarkašku utakmicu. U to vreme, ne misleći da če se vratiti na najviši nivo, on se jedino nadao da će se jednog dana vratiti na teren, i ništa više.

Nesreća nikad ne dolazi sama. Ponestao je novca u Bolonji, pa je Sani bio prvi košarkaš koji je tužio Virtus, koji mu je platio samo osminu od ukupnog iznosa ugovora. Ali kad je izmirio sve sudske troškove, kao i agenta, od ugovora vrednog pet miliona evra ostalo mu je manje od 10.000! Ljubavi sa tadašnjim predsednikom Virtusa Markom Madrigalijem nije više bilo, i Bećirović je odlučio da se vrati kući u Sloveniju, u Krku iz Novog Mesta.

Iako se činilo, da je povreda sanirana i več prošlost, komplikacije su tek počinjale. Nakon operacije u Bolonji ostao je bol u kolenu, ono je oteklo, i noga mu je bila šira nego duža. U bolnici u Ljubljani je ležao 36 dana i morao da preživi još jednu operaciju. Utvrđeno je da ima dvadeset polomljenih delova hrskavice (frakcija) u levom, i dvadesetčetiri u desnom kolenu. To se dogodilo zato jer je posle pogrešnog tretmana u Italiji koleno trpelo trenje na treninzima, a kost je čak počela da truli. Bilo je neophodno novo operativno čišćenje kosti od bakterija, i novih šest meseci terapije antibioticima. Sani je morao ponovo da se sastavi i stavi na svoje noge, tačnije kolena. Pre povrede je izgledalo da če biti izabran u prvom krugu NBA drafta 2003, ali informacije o njegovom zdravstvenom stanju brzo su stigle u SAD. Ipak, bio je izabran sa strane Denver Nagetsa u drugom krugu drafta kao 46. pik (taj draft obeležili su Lebron Džejms, Darko Miličič, Entoni, Boš, Vejd…).

Posle godinu dana provedenih u Krki sledi sezona u Klimamiju (Fortitudo), klubu iz Bolonje, koja je Sanija Bećirovića vratila na evropsku košarkašku mapu. Sledio je poziv Željka Obradovića iz grčke prestonice. U dresu Panatinaikosa su tada več igrali Alvertis, Batist, Carcaris, Tomašević, Šiškauskas i veliki Dijamantidis. Sani nije počinjao u prvoj petorci, ali ipak je bio na parketu kad su se utakmice odlučale u finišu. Nagrada za sve što je dao košarki stigla je konačno u maju 2007. Bečirovič je bio sa 15 poena najbolji strelac polufinalne utakmice Evrolige između njegovog Panatinaikosa i Taukeramike (67:53). Posle toga Pao, sa Bećirovićem, pobedio je u finalu Mesinin CSKA, i Sani je stavio na glavu evroligašku krunu. Definitivno je to bio rezultatski vrhunac njegove karijere, ali on sam uvek kaže da je njegova največa pobeda ipak povratak na košarkaški teren posle povrede. “U toj magičnoj noći proslave titule u Atini mogao sam da završim karijeru, i niko ne bi imao šta da mi kaže” – rekao je Bećirović.

Osečao se odlično i sveže, kolena su uspevala da prate njegove ambicije, pa je posle Atine igrao u Rimu (Lotomatika, trener Jasmin Repeša), Milanu (Armani Jeans), Ankari (Turk Telekom), Moskvi (CSKA, trener Jonas Kazlauskas), Trevizu (Beneton, trener Aleksandar Đorđević), u Iranu i na Sardiniji (Dinamo Sasari). Poslednje trofeje osvojio je u Sloveniji sa Krkom iz Novog Mesta (slovenački Kup i prvenstvo 2014.). Potom se seli u italijansku Drugu diviziju, najpre u Forli (2014-15) a zatim u Pjaćentinu.

U mladosti su mu govorili da je suviše nizak i spor, ali ipak je u njega uvek verovao otac i trener Memi Bečirovič, koji mu je bio najveća podrška u košarkaškoj karijeri. Zanimljivo, kad je Memi bio selektor reprezentacije Slovenije nije mu dao odgovarajuću minutažu (da ne bi podsećao na Romea Saketija, koji forsira svog sina Brajana u Dinamu iz Sasarija). I, kad smo več kod reprezentacije, izvanrednoj Sanijevoj karijeri nedostaje samo uspeh sa nacionalnim timom. To bi bilo kao šlag na torti, medalja sa grbom Slovenije na grudima. Igrao je u zlatnoj generaciji slovenačke košarke (Brezec, Nesterović, Nahbar, Laković, Milić, Gorenc, Lorbek, Udrih …) i – ostao bez medalje. Selektor Boža Maljković ga je (nepravedno) otpisao pred Eurobasket 2013 gde je Slovenija na domaćem terenu osvojila “samo” 5. mesto.

Ovog juna Sani Bećirović se vratio u Atinu, gde če biti prvi pomočnik Saleta Đorđevića na klupi Panatinaikosa. Dogovor o toj saradnji pao je još u vreme kad je Sani igrao u Benetonu. Sale Nacionale mu je tada nadenuo nadimak “mister X”, a sada je u njemu dobio odličnog pomočnika na klupi.

Fizički, Bećirović nikada nije bio među najjačima, nije imao ni neki skok. Ali problema sa nedostatkom košarkaške inteligencije nikad nije imao. Košarku je igrao glavom, savršeno je razumeo igru, a sada če u duetu sa Đorđevićem to pokušati da prenese na ostale igrače. Kao nekad njegov otac Memi.

Sani je generacija Huana Karlosa Navara, Andreja Kirilenka, Paua Gasola i Tonija Parkera. Izgledalo je da će sve njih ga dostigne, a možda i prestigne. Sudbina je imala drugčije planove sa njim, i več mu bila poslala telegram sa najavom kraja karijere. Ali Sani Bečirovič je ustao iz invalidskimh kolica, i postao prvak Evrope. Potom vođa omladinske košarkaške škole u Sloveniji i sada pomoćni trener u čuvenom Panatinaikosu.

Skidam kapu, majstore!

 

 

 

 

MEDICINSKI ČUDEŽ IN VELEMOJSTER KOŠARKE

 

Ko košarkarji zaplavajo v trideseta leta, začnejo počasi že razmišljati tudi o koncu igralske kariere. Zdi se, da se je na to že dlje časa pripravljal tudi največji talent, ki jih je kdajkoli imela slovenska košarka – Sani Bečirovič.

Njegov mladostniški videz ni kazal znakov športne utrujenosti. Ambicij po vsakodnevnem dokazovanju mu tudi ni zmanjkalo. A nedolgo tega je Sani Bečirovič vseeno sprejel pomembno in drastično odločitev. Kariero košarkarja je zaključil skorajda preko noči, čeprav si je močno prizadeval, da bi za konec odigral vsaj še eno »normalno« sezono. V zadnjih letih je bil namreč vpet med Iranom, Slovenijo in Italijo. Evropski košarkarski javnosti se je predstavil na Evropskem prvenstvu za mladince leta 1998 v Bolgariji, ko je nazivu MVP turnirja dodal še najboljši strelski in podajalski dosežek v celotni konkurenci. Poleg evropske zmage leta 2007 s Panathinaikosom, pa je nedvomno njegov največji dosežek povratek po hudi poškodbi kolena nazaj na košarkarska igrišča.

Danes 34. letnik je kariero košarkarja začel v domačem kraju v Slovenski Bistrici. Nato pa preko Maribora kot kadetski reprezentant prestopil, da bi dve sezoni igral za Pivovarno Laško. S 16. leti mu je trener Aleš Pipan, ki ga Sani izjemno ceni, že ponudil solidno minutažo v Eurocupu in proti Tofašu se je izkazal s 13. točkami. Vsakodnevno napredovanje je bilo več kot očitno. A prava eksplozija je sledila na poletnem Evropskem prvenstvu v Bolgariji U18, ko je domačo selekcijo razbil z 42. točkami. Postal je MVP (najkoristnejši košarkar), najboljši strelec z 28. točkami in s 4. podajami najboljši podajalec turnirja. Sanija Bečiroviča so odtlej mnogi primerjali z legendarnim Draženom Petrovičem, sam pa je za skok v karieri poskrbel leto kasneje s prestopom v največji slovenski klub Olimpijo.

V Ljubljani sta na branilskem položaju takrat že bila Jure Zdovc in Šarunas Jasikevičius, toda golobradi Bistričan se izziva ni ustrašil. Pravzaprav je imel srečo, ki je današnji najstniki z redkimi izjemami, nimajo. Učil se je od najboljših, pa čeprav je bil v prvi sezoni le njuna rezerva. Željo po preboju v prvo peterko se mu je uresničila v drugi sezoni in takrat je kot 19-letnik podivjal tudi na evroligaških igriščih. Hapoelu je nasul 27 točk, sezono pa zaključil s povprečjem 21ih na tekmo. V Sagadinovem (Zmago Sagadin, najtrofejnejši slovenski trener) obdobju so bili treningi živalsko naporni, toda tisti, ki so jih preživeli so praviloma uspeli priti tudi do zelo dobrih klubov v Evropi ali celo NBA ligi. Čudežni deček je slovensko mlado reprezentanco U20 vodil do naslova Evropskih prvakov v makedonskem Ohridu in postal MVP turnirja u konkurenciji sa Gasolom, Reyesom, Calderonom, Planiničom, Radmanoviće,, Diamantidisom, Fotsisom, Diawom, Macijauskasom in ostalimi igralci. Sanijevo zagnanost je bilo videti na vsaki tekmi in treningu, sam pa takrat še ni slutil, da mu bodo kolena kmalu močno nagajala.

Evropa je talentiranega Slovenca morala izpuliti iz rok Sagadina, naposled je to uspelo Ettoreju Messini. Krasna Bologna je bila odlična destinacija, saj ga je družina z avtomobilom lahko obiskala že po štirih urah vožnje. Virtus (tedaj Kinder) pa je takrat z Jaričem, Ginobillijem, Rigaudeaujem, Griffithom in Sanijevim reprezentančnim sogiralcem Smodišem ravno osvojil »tripletto« (DP,PP, Saporta-Euroleague). Pravega človeškega odnosa z Messino ni uspel vzpostaviti, saj je bil kot mladi zvezdnik pripeljan v že sestavljeno zvezdniško moštvo. Trdega odnosa pa še zdaleč ni izboljšalo njegovo zdravstveno stanje, saj ga je huda poškodba kolena skorajda stala kariere. Pardon, teka. Pardon, hoje!

Redne bolečine so dale slutiti, da se z njegovim kolenom ne dogaja nič dobrega, nato pa so mu zdravniki v Bologni, pri zgolj 20. letih, napovedali konec košarkarske kariere. Prepričani so bili, da bo s težavo normalno hodil, kaj šele vrhunsko slalomiral po košarkarskih igriščih. Zdravniško poročilo je bilo jasno: artritis kolena (brez hrustanca pod pogačico), ki je prerastel v artrozo. V Sanijevi glavi je zasvetil alarm, saj takšno obrabo kolena navadno ugotovijo pri ljudeh starih 50 ali 60 let. Pa še to pogosto pri tistih, ki v službi polagajo keramične ploščice ali opeke na strehi. Koleno tisti hip ni bilo več zmožno vsakodnevnih naporov, amortizacija je bila občutno zmanjšana. Dnevi preživeti v bolnišnicah so se premenili v tedne, bolečina in depresija pa sta bila sestavna člena rehabilitacijskega obdobja. Tega se Sani nerad spominja, želi pozabiti, saj so bile muke nehumane. Največji telent svoje generacije se je pri dvajstih letih znova učil hoditi – z berglami! Tudi kasnejši pregledi so potrdili prve ocene zdravstvenih specialistov, toda z eno napako. Nihče, prav nihče ni razmišljal o Sanijevi trdni volji, želji, vztrajnosti in neizmernemu upanju, da odigra le še eno košarkarsko tekmo. Takrat ni razmišljal, da se bo vrnil na najvišjo raven, imel je le upanje, da se znova pojavi na parketu.

Za povrh vsega je denarja v Bologni zmanjkalo, zato je kot prvi košarkar tožil Kinder. Izplačano je dobil samo 1/8 celotnega zneska, ko pa je poravnal vse sodne obveznosti, stroške agenta in bivanja mu je od pogodbe vredne 5 milijonov evrov ostalo manj kot 10.000 evrov. Ljubezni s takratnim predsednikom kluba Marcom Madrigalijem ni bilo več, čas je bil za selitev v Krko.

Čeprav se je zdelo, da je poškodba že preteklost, pa se je prav tu pravzaprav začelo šele dobro zapletati. Po operaciji kolena v Bologni je dobil vnetje in koleno se mu je izlilo, da je imel nogo skorajda širšo kot daljšo. V polikliniki v Ljubljani je preživel 36 dni in moral na dodatno operacijo. Ugotovili so, da ima dvajset v levem in štiriindvajset delcev v desnem kolenu. Ti so se zaradi trenja na treningih odlomili in napačno zacelili, zato je kost začela trohneti. Potrebno je bilo operativno čiščenje kosti, ki jo je pojedla bakterija in 6 mesecev terapij z antibiotiki. Sani se je moral še enkrat pobrati in postaviti, kako ironično, ravno na svoja kolena. Pred poškodbo je kazalo, da bo izbran v prvem krogu nabora NBA lige, a so informacije o zdravstvenem stanju hitro pripotovale v ZDA. Kljub temu ga je Denver Nuggets izbral v drugem krogu nabora kot 46. košarkarja na draftu leta 2003 (James, Miličić, Anthony, Bosh, Wade…).

S sezono v Climamiu (Fortitudo) Bologni se je znova postavil na Evroligaški zemljevid, nato pa ga je v svoje vrste poklical Željko Obradović. V dresu Panathinaikosa, kjer so takrat že igrali Alvertis, Batiste, Tsartsaris, Tomašević, Šiškauskas in Veliki Diamantidis, navadno ni začenjal v prvi peterki, je bil pa na parketu takrat, ko so se tekme odločale in v finiših obračunov. Nagrada za vse kar je Sani dal košarki je prišla maja 2007. Bečirovič je bil s 15. točkami najboljši strelec polfinalne tekme Panathinaikos – Tau Ceramica (67:53), po zmagi nad Messinijevim CSKAjem pa si je lahko nadel evroligaško krono! Rezultatski uspeh kariere, čeprav sam vselej povdarja, da je njegova največja zmaga vrnitev na košarkarska igrišča. V tisti čarobni in s slavjem prežeti noči v Atenah bi lahko zaključil kariero, pa mu nihče ne bi nič zameril. Sam pa se je počutil odlično in sveže, kolena so skušala slediti njegovim ambicijam, zato je po Atenah zaigral še v Rimu (Lottomatica – Jasmin Repeša), Milanu (Armani Jeans), Ankari (Turk Telekom), Moskvi (CSKA – Jonas Kazlauskas), Treviso (Benetton – Aleksandar Đorđević ga je predstavil kot gospoda »X« v moštvu), v Iranu in Sassariju (Dinamo Sassari), zadnji naslov je pobral v Sloveniji s Krko iz Novega Mesta. Zadnjo sezono se je po razpadu Forlija preselil v Piacenco (Italija).

V mladih letih so mu očitali, da je premajhen in prepočasen, vedno pa je vanj verjel oče Memi Bečirovič, ki ga je močno spodbujal v košarkarski karieri. A kot reprezentančni selektor mu je raje namenil minuto manj, kot minuto več igranja, da ne bi izpadel kot Romeo Sachetti v Dinamu Sassariju. In ko smo že pri reprezentanci; izjemni karieri manjka prav to. Pika na i v dresu z državnim grbom na prsih. Igral je v zlati generaciji slovenske košarke (Brezec, Nesterovič, Nachbar, Lakovič, Milič, Gorenc, Lorbek, Udrih …) a ostal brez kolajne. Selektor Boža Maljković ga je (nepošteno) odrezal in arogantno označil za manjvrednega, za invalida, ter brez njega na domačem Eurobasketu 2013 zasedel »le« 5. mesto.

V teh dneh se s piščalko že podi po igriščih v Atenah, kjer bo odslej pomočnik Saletu Đorđeviću pri Panathinaikosu. Nekakšen dogovor o sodelovanju, ki je zdaj postalo realnost, sta sklenila še za čas Sanijevega igranja za Benetton. Sale Nacionale mu je takrat nadel vzdevek »mister X« v Trevisu, s tem pa pridobil ne le izjemnega košarkarja, temveč tudi odličnega asistenta na trenerski klopi. Fizično nikoli ni bil dominanten in tudi ne tako zelo skočen, toda težav s pomanjkanjem košarkarske inteligence prav gotovo ni imel. Košarko je igral z glavo, saj jo je odlično razumel, jo razume in zdaj bo znanje pod vodstvom Đorđevića prenašal dalje. Tako kot njegov oče.

Bil je v rangu generacije Juan Carlosa Navarra, Andreja Kirilenka, Paua Gasola in Tonyja Parkerja. Kazalo je, da bo vse naštete vsaj dosegel, če ne celo presegel. Usoda mu je prekrižala načrte in proti njemu že pošiljala telegram z novico o koncu kariere. Toda Sani Bečirovič, ki je bil tik pred tem, da sede na invalidski voziček, je postal prvak Evrope, vodja mladinske košarkarske šole v Sloveniji in pomočnik trenerja v slovitem Panathinaikosu.

Klobuk dol majstore!

 

Photo: MN press