Dakle, Hrvatska u četvrtfinalu. Mnogi će reći da „bolje nije moglo“. Ne slažem se, mada prihvatam da smo favoriti. Zašto – malo opširnije u nastavku teksta. Prvo malo o dugoj noći u kojoj smo čekali rivala. Pošto je Brazil, očekivano, dobio Nigeriju, Španiji je sve bilo jasno: morala je da pobedi Argentinu da bi bila druga jer je poraz vodio – kući. I pobedila je. Ubedljivo, sigurno, kako dolikuije prvaku Evrope. I drago mi je što ne igramo sa njima. Pokazalo se da Španija nije samo Pau Gasol, iako je Noćioni rekao da „nam je nedostajao jedan centar od 2,16“. Rudi Fernandez je dao 23 poena, pogodio 4 od 5 šuteva za 3 poena, uhvatio 7 lopti. Gasol je bio na standardnom nivou, što će reći sjajan – 19 poena, 13 skokova. Pošto je postao treći najbolji strelac u istoriji olimpijskih turnira, sada je stigao i do 4. mesta na listi najboljih skakača. Španci su šutirali trojke 40,9% (9/22) a Argentina nikako nije mogla da dobije sa samo 6 poena Noćonija, 7 Skole, 10 Kampasa i jedan Delfina. Moja teorija o njihovim godinama i zamoru došla je do izražaja. Noćioni i Kampaso su Brazilcima ubacili 70 poena zajedno (37+33) a Špancima jedva 16.

Ostalo je da u zoru saznamo ko nam je rival, Litvanija ili Hrvatska. RTS je, iako je najavio prenos, izabrao atletiku tako da sam stalno vođstvo Hrvata pratio na teletekstu a onda se Šarenac uključio dva minuta pre kraja, na 14 razlike za susede. Video sam osam uzastopnih poena Litvanaca, ali bilo je to kasno buđenje, pobeda Hrvata bila je osigurana a njome i prvo mesto.

Aca Petrović je, dakle, odabrao Srbe jer mu alternativa i nije bila neka. Da je Hrvatska izgubila bila bi 4. i igrala sa – Amerikancima. Razumljiv izbor. Posle je u svom stilu rekao da je siguran kako su „Srbi navijali za Litvaniju“. Kao, Hrvatska je mnogo ozbiljniji protivnik. Pa dobro, neka mu bude, njegovo je da „bocka“ rivala a svoje hrabri. Hrvatski mediji okreću „pilu naopako“ pa svoje motivišu navodnim izjavama iz Srbije – koje ja nisam video, a nadam se i da neću jer ne bi trebalo da ih bude – da ta utakmica i nije neki derbi jer „smo mi, Srbi, mnogo jača košarkaška velesila“. Da smo jači – jesmo. Da smo ih pobeđivali i u prošlosti i nedavno u Kordobi – jeste. Da ćemo u meč ući kao favorit – hoćemo. Da imamo „dužu klupu“ – imamo. E, sad, da li baš možemo sa sigurnošću reći da ćemo pobediti – ne možemo. Možemo i treba da verujemo, realno je i da se nadamo, očekivano je da dobijemo ali najopasnije su unapred dobijene utakmice.

Hrvatska se ne sme potceniti. Ako je mogla u Torinu da pobedi Grčku i Italiju, a u Riju bude prva u grupi, ima dovoljno razloga da veruje u sebe. Šta nam valja činiti? Prvo mora da se odigra dobra odbrana na Bojanu Bogdanoviću i, nariočito, Krunoslavu Simonu (protiv Litvanije 19 poena, 10 skokova, 6 asistencija). Drugo, visokim ritmom treba da se izmori 6-7 hrvatskih igrača koji nose tim. Treće, moramo da odigramo dobar napad, kao u poslednja dva meča. Ako opet damo preko 90 poena siguran sam da ćemo dobiti. Četvrto, treba maksimalno koristiti naše evidente prednosti, pre svega onu zvanu Miloš Teodosić. Njegova kreativnost, plus šuterska sposobnost, treba da budu glavna prevaga a dominaciju na poziciji pleja pojačavu Marković i Jović, ubedljiviji od Ukića i Stipćevića. Naš Bogdanović, mislim na Bogdana, i te kako može da bude pandan u šutu hrvatskom prezimenjaku, a prednost našem timu, i to izrazitu, dajem na visokim pozicijama. Raduljica je efikasniji od Bilana, Jokić bi mogao da pokaže Šariću šta ga čeka od jeseni u NBA.

To su naše prednosti. Imaju li ih Hrvati ? Manje, ali imaju. Pre svega, uradili su, računajući i Torino, (mnogo) više nego što se od njih očekivalo. I da izgube, niko ih neće pljuvati. Ušli su u pobedničku seriju, imaju definisanu prvu petorku, Aca Petrović po „čačanskom modelu“ šestog i sedmog igrača uvodi „na kašičicu“. Stara škola.

Na klupama su dva šmekara, nekadašnji saigrači (EP, Atina 1987) u dresu reprezentacije Jugoslavije. I Sale Đorđević i Aca Petrović su treneri po definiciji, znalo se da će to biti još kad su bili igrači. Aca se posle izvesne pauze , u kojoj je bio predsednik Cibone, vratio onome što ipak najbolje zna da radi. Vidim u hrvatskoj štampi bojazan da će posle Rija napustiti Cibonu jer već ima zanimljive ponude za povratak na klupsku klupu.

Hrvatska štampa je pobedu nad Litvanijom nazvala „velikom vešću, ali u četvrtfinalu preti opasnost zvana Srbija“. Šarić hrabri sebe i sve ostale tvrdnjom da je „došlo vreme da pobedimo i tu Srbiju“, Bojan Bogdanović priznaje da će utakmica imati „poseban naboj“. Da će biti naboja – biće. Ko ga bolje podnese biće u polufinalu. Verujem da Srbija ima više argumenata za to, ali (još) nije pobedila. U dva uvodna teksta, posle prve pobede (nad Venecuelom) i prvog poraza (od Australije) izabrao sam naslove „Bez euforije, molim“ i „Bez panike, molim“. Sad bih rekao:

Oprez, molim.

Photo: FIBA