Naslov je mala parafraza čuvenog filma Vilijama Vajlera „Praznik u Rimu“ snimljenog 1953. u kome je debitantkinja Odri Hepbern zaslužila „Oskara“, ali nama je ovog utorka bio „Praznik u Riju“! Kakvo popodne i veče! Davor Štefanek osvojio zlato, košarkašice i vaterpolisti u polufinalu, u ponoć im se pridružile i odbojkašice. Dan srpskog sporta u Riju! Kakav podvig košarkašica! Mala Srbija bolja od jednog celog kontinenta! Od Australije koja je na pet poslednjih olimpijskih igara osvojila pet medalja, Australije koja se smatra drugom svetskom silom u ženskoj košarci!

Nemam reči da opišem sopstveno oduševljenje onim što su uradile košarkašice. Nikome nisam javno rekao, ali u sebi sam mislio da od naše 4 ekipe u 3 ekipna sporta u četvrtfinalu one imaju najmanju šansu. Mislio sam da srce ne može protiv kvaliteta, ali pokazalo se da srce plus kvalitet mogu! Izgubljene i osvojene lopte sve kaztuju: Srbija 9 „prodatih“, Australija 16! Devojke su igrale muški, borbeno, sjajne u odbrani, precizne u napadu, pametne kad je biilo najpotrebnije, viskog morala kad su gubile sa 8 razlike. Ne znam ko je bio veći junak, Ana Dabović i Sonja Petrović koje su probijale, driblale, pogađale, Jelena Milovanović koja je trojkama vraćala naš tim svaki put kad bi malo zastao, Radočaj koja je sjajno vodila igru i pogađala kad se utakmica lomila, Pejdž koja je skakakala i pogađala, mlada Stanković koja je svoje minute pretvorila u „oskara za epizodu“…

Šta tek reći za Marinu Maljković? Kakav strateg sa tako malo godina, tolika mirnoća u završnici za infarkt, tolika hrabrost da gurne u vatru i mladu Draganu Stanković, da ulogu pleja u najvećem delu meča poveri Tamari Radočaj, kakva moć da se devojke ubede da mogu. U Budimpešti prošle godine postale su naše kraljice, sada su i „carice“, naš ponos, dokaza da uspeh gotovo uvek zavisi od pravih ljudi na pravom mestu. To se prvenstveno odnosi na Marinu Maljković, ali i na Dragana Đilasa koji je imao viziju i hrabrost da mladog stručnjaka postavi na mesto selektora, na Anu Joković koja je kao potpredsednik za žensku košarku napravila više nego za prethodne dve decenije ukupno, na Andriju Kleuta i Dejana Tomaševića koji su kao generalni sekretari delovali kao operativci, ljudi iz senke čiji se rad ne vidi mnogo, ali se oseća.

Ima dosta srpskih košarkašica koje su osvajale medalje u Moskvi 1980. i Seulu 1988, ali ovo je prva šansa samostalne Srbije da osvoji olimpijsku medalju. Srbije koja je evropski prvak, Srbije koja ima igračice za WNBA, Srbije koja je žensku košarku digla iz pepela. Ovaj rezultat, čak i ako ne bude medalje, omaž je igračicama koje su prvoj posleratnoj generaciji dizale žensku košarku: Branki Prelević, Cici Kalušević, Gordani Baragi, Ljubici Otašević, Branki Cipruš, Jelki Kalenić, Zagi Simić-Žeravica…Posle su došle virtuozi Marija Veger i Snežana Zorić, asovi Olga Đoković, Zorica Đurković, Anđa Vukmirović, Anđa Arbutina, Sofija Pekić, Bilja Majstorović, Vukica Mitić… Izvinjavam se ako sam neku od sjajnih košarkašica zaboravio, pišem po sećanju, bez gledanja u dokumentaciju. Neke od tih nekada sjajnih igračica došle su nedavno u Knez Mihailovu na otvaranje izložbe o ućešću Jugoslavije na olimpijskim igrama. Bio je to susret generacija, simbolična predaje štafete lepih želja. Sadašnje reprezentativke otišle su u Rio ohrabrene podrškom veteranki.

Ne znam da li će se vratiti sa medaljom, ali za mene one su već šampionke. Po karakteru, moralu, kolektivnoj snazi, individualnim i timskim kvalitetima. Imaju osobinu koja prosečne deli od najboljih: ne boje se pobede, ma s kim igrale!

Srbija do Rija !