Izgubismo. Nije moralo, ali se desilo. Znam, sad će dežurni kritičari krenuti u “stručne analize” koje će se svesti na pljuvanje igrača i selektora koje smo do juče veličali. Nisam od tih. Tužan sam kao i svi iskreni ljubitelji košarke, ali nisam ljut. Mi smo u polufinalu EPO, još uvek se borimo za bronzu, ali to će mnogima biti malo. Kao da smo u svemu drugom medju prva četiri u Evroipi. Na primer po obrazovanju, zdravstvu, privrednom rastu, standardu…

Momcima i Saletu je najteže. Bili su blizu cilja, finale i Rio, a u stvari daleko. Ceo meč sa Litvanijom “kaskali” su za rivalom koji nije bolji, ali je igrao bolje. Razlika u diferenciji. Igra reči, ali suštinski tačna. Mi smo dali 24 poena manje od proseka na turniru, imali smo 13 asistencija, tačno toliko manje od proseka, oni su nas nadskočili za 11 lopti iako smo do večeras mi bili bolji skakači… Dodje takvo veče, ruka se stegne, srce hoće ali telo ne može.

Za tradicionalno šutersku naciju kakva smo mi nerazumljivo je da onako slabo pogadjamo trojke (6/28, 21%). Doduše, Litvanci su bili još gori (2/14, 14%) ali su zato bolje skakali, bolje izvodili penale, bili mirniji.

Kažu da nema goreg jutra od onog posle poraza u važnoj utakmici. Treba sakupiti fizičku i mentalnu snagu i pokušati da se osvoji bronza. Neće biti lako, ni zbog okolnosti ni zbog rivala, ali Francuzima je možda još teže. Oni su izgubili pred svojom publikom. Treba pokušati, medalja bi bila velika nagrada za uloženi trud ali i ako je ne bude verujmo o ove momke i Saleta.

Rio je daleko, ići ćemo zaobiolaznim putem,  ali još uvek možemo da stignemo do njega. Tri preolimpijska turnira biće veliko čistilište, ali šansa postoji dok se igra.

Idemo, orlovi. Krila gore!