Da se odmah razumemo, košarkaški kumovski obračun nije okončan u Radovanjskom lugu, već, kako i priliči, u Čairu. A tamo su se, već odavno okumljeni, odmerili kum Džile (neka za ovu priliku bude Karađorđije), i kum Miloje (recimo Miloš). A i nadimci su im pomalo epski!

Zašto ovako poređenje? Nemojte odmah mehanički to da gledate, i da pravite istorijske paralele zasnovane na tragičnim događajima. Gledajmo to sa pozitivne strane. I jedan i drugi, kao i srpski velikani iz naslova, svoje ekipe, klubove, igrače, svoj košarkaški  narod, vode ili ako hoćete vuku – napred. Miloje to radi već koju godinu, Džile koji mesec, ali ishod mu nekako dođe isti. I novi „vlasnik“  Žućkove levice, i pretendent na trofej u finalnom meču, osvežili su srpski basket, koji je od četvrtka do nedelje uveče, ponovo bio najvažniji sport u državi; u prvom planu su neki momci koji, tek ako su završili srednju školu, ili su brucoši. Oni stariji već imaju položen i koji ispit, a uče i slušaju (ponekada baš i ne, ali to je i svojstveno mladosti) od kumova. Verovatno da igrači oba tima iz finala (ali i ostalih učesnika turnira u Nišu), nisu ni svesni koliko su talentovani, i koliko mogu. Zato su tu dvojica trenera da podviknu, a Miloje (u ovoj epizodi Miloš)  i da doda – Eto mene, eto vas, rat Turcima! Daleko bilo da je to bio rat, i da je druga strana ratni neprijatelj. Shvatite to kao poziv na pohod ka trofeju, koji je njegovom timu prethodne dve godine izmicao. Ali sada ga, vala, nije mimoišao!

Pisali smo i pisaćemo o trenerskim velikanima, po kojima sada nazivamo i sportske hale. No u 2016. godini (više od dva veka posle Đorđevog i Mioševog ustanka), košarku igraju novi momci, vode ih novi treneri, Mega je novi klub, i novo ime na spisku osvajača Kupa Radivoja Koraća. I to je košarku uvek vuklo napred. Zablista neki Bogdan (koji eto Feneru donese Kup), koju sezonu uživamo u njegovim, i igrama ostalih Kalinića (mogu ovako do sutra da nabrajam imena naše talentovane dece), i onda kajmak pokupe prebogati, a mi se iz prikrajka radujemo što su uspešni, a naši su. Ali na njihova mesta (u drečavim dresovima) zaigraju još mlađi, hrabri kao i oni, ili hrabriji (što reče Knjaz Miloš – sve crnji od crnog Đorđa), a svakako gladni uspeha. Jer samo se tako mere njihovi sati treninga (koje malo ko od nas gleda) – kada podignu neki trofej, ili pehar, i bude zapisano da su u karijeri bili osvajači, pobednici. A vodili ih kumovi! Košarkaški!

Photo: MN press