Znam da istoriju ne čine događaji već posledice istih. Možda da Bizmark ne beše nervozan i “malko nabaren”  kad je sazivao Berlinski kongres ne bi sada  isti kongres bio događaj, stavka u istorijskom štivu, a posledice i sranja nas prate još i danas. Uz stotine miliona mrtvih svedoka. Vremenom će i ovaj događaj ostati na nivou  papira, kao što navede Vlada Stanković u svom tekstu. I sve upakovano po  datumima, sve se “pakuje” u svim institucijama.

A žaba žabi oči ne vadi ili, još bolje – tukle se jetrve preko svekr(i)ve, i ko je najebao.  E to je dramaturgija koja, očigledno, nije kod nas izmišljena. Mislim u našem tužilaštvu i sudstvu. Sada je to u trendu, ali mi izgleda kasnimo. Dajte da konačno neko od doturača hrane našem Riku, koji još  uvek intezivno radi na izborima iz 1968, dojavi da je Bregxit prošao, i da su 30 miliona glasova izbrojali za dva sata. A i neka im šapnu i da je Kolumbo pronašao  Ameriku. E Kolumbo, Kolumbo, …bem te radoznalog! Ili, ko je napisao kako izbi Drugi svetski? Da ne beše da je Hitler obukao u uniforme Vermahta veću grupu okorelih kriminalaca i poslao ih da, tobož, brane granicu od
“stašne Poljske”, obećavši im ko zna šta (što mi je to nešto poznato). I oni najebaše od jedne grupe stvarno strašnih Poljaka. Izostavljena je rečenica da su u poljskim uniformama bili najškolovaniji esesovci. Nema veze, igranka je bila počela!
Tako će ostati zapisano, zvanično, da se neko izvinio posle nekog vremena jer je poštarova svastika dobila dijareju pa poštar nije stigao da na vreme dostavi “odluku o odluci da se odluči”, a da smo mi saznali tek za tri dana. E pa nije baš tako bilo.  “Neće da može”, kako je govorio pokojni Manda.

Istina je da smo odmah posle utakmice sa Portorikom znali za sve, i da smo odmah imali sastanak.m Mslim na igrače. Sastanak koji je, po mom sećanju, inicirao i veoma energično vodio Rato Tvrdić. Jednoglasno i prilično ratoborno smo rekli  
da nećemo da igramo dalje ako se utakmica ne poništi. U isto vreme i Italijani su, kako su slučajno, ničim navedeni, upali u kombinaciju za medalju ako dobiju my  puerto rico sa 17 razlike, održali sastanak na kome energično i ratobornije od nas, kako samo oni znaju, odlučili da napuštaju takmičenje ako se naša utakmica sa my  puerto ricom poništi. A sutradan ujutru upad Palestinaca i masakr. E, sad mi pade na pamet da možda nisu sve to namestili… Rekoh ja da smo u teoriji, pa sad i u praksi zavere prvaci sveta. Pu, pu. Daleko bilo.

Tek bilo je dva, tri dana za ubeđivanja, procene dogovore i razvodnjavanje. Igrači su polako reterirali. Neki od glavnih rekoše da moraju da igraju iz nekih razloga za koje su saznali tek kad im je na ondašnji način šapnuto, verovatno preko “klubova” ili ako nikog nije bilo u klubu preko “porodica.”

Od ostalih aktera Ranko Žeravica se zdušno zalagao da se podrže igrači dok, izgleda, i njemu nije” šapnuto”. Elem, zaboravih da ovo elem upotrebljam, kad se smirila situacija na OI, smirila se i Jugoslavija. A istine radi, treba reći da smo bili nespremni, bar ne kao što je to uvek Ranko pripremao reprezentaciju. Ubeđen sam da nam je predolimpijska turneja po Kini političkim zahtevom nametnuta, i da je izgubljeno dragoceno vreme za pripreme.

Ovo je moje mišljenje, i o tome kao i o svemu drugom moraju svi akteri da se izjasne. Što bi moglo da bude posebno svedočanstvo organizma zvanog  košarkaška reprezentacija Jugoslavije na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. Najviše me zanima u kojoj meri će to izgledati kao Kurosavin “Rašomon”. Uporan sam i moram da saznam to, pre svega zbog sebe. Mora samo da prođe još malo vremena da potpuno utihnu bes i gorčina do kraja, a ostane dobronamernost zrelog doba. Još mi zvoni u ušima komentar jednog mog prijatelja, člana najboljeg rukometnog tima na svetu u to vreme – Jugoslavije. “Baš ste ispali pizde, sa velikim P”, rekao je. Kasnije je tu primedbu “plagirao” Goran Marković u “Varioli veri”.

Brojgelov Vavilon beše šamar. kritika i svedočanstvo jednom vremenu, kako neko reče simbol zla i patnje. A možda i nije – kako ko shvati. Imao sam nekoliko izložbi svojih slika pod naslovom  “Moj Vavilon”, i to je izgleda lajtmotiv ovih mojih sumanutih slikarija koje ostavljam za sobom.

Doći će, mora doći vreme i za “Moj Minhen”, ali grupe autora.
A zbog svoje sramote, i one karakterne osobine koju nam prilepi moj prijatelj rukometaš, voleo bih da ih večeras naši oderu sa 50 razlike – da budem skroman.

Mada i oni onda ne bejahu krivi, samo su bili moneta za pokusurivanje. Uvek su bili simpatični, i kad su u grupi primetni su po pesmi i, malo, po mirisu – jer izgleda da nisu imali puno opreme na raspolaganju!

Photo: KSS