U hiljadama kafića, uz hektolitre ledenog grčkog mitosa, “zlatne tečnosti sa ukusom dimljenog Egeja”, kako navijači s neskrivenim obožavanjem marketinški obrađuju najpopularnije grčko pivo, pobeda nad Slovenijom je dočekana sa olakšanjem.

“Nikad ne znaš sa Zdovićem”, maše glavom levo-desno Kirjos Akilas, bivši košarkaš lokalnog Milonasa iz atinskog kvarta Nea Smirni.

Naravno, u pitanju je Jure Zdovc, ali se ovde “ić” dodaje po navici o kome god da se radi sa prostora bivše Juge.

“On je igrao odbranu ko besni pas, a karakter se ne menja. Ratuju u odbrani kao da su na nekim jačim pilulama, baš sam se plašio”, poteže K. Akilas dobar gutljaj iz zamagljene krigle i okreće se budućnosti.

A budućnost je, posle pobede nad Slovenijom 83:72, neposredno pred utakmicu sa Holandijom, koja se tretira kao formalnost i jači trening, više nego obećavajuća.

Tih nekoliko miliona selektora u senci, koji po kafićima na gradskim platijama sve bolje vide, a i mnogo su stručniji od seletora Kacikarisa, daju visoku ocenu upravo završenom pohodu na Zagreb.

“Bili i 11 odličnih” predstavljaju glavnu preokupaciju u ovim predizbornim danima, a mučeni politički analitičari se hvataju za glavu pitajući se šta će biti ako Omada nastavi da delje i u Lilu?

Koga će zanimati izbori 20. septembra ako kojim slučajem “palikarja” (momčine) stignu do same završnice. I, ko će najviše profitirati od masovne nacionalne histerije ako se kojim slučajem Grčka nađe u finalu?

Prema nekim procenama to bi moglo da ide na ruku Aleksisu Ciprasu, ali to je još u sferi fantazije.

Na čemu se temelji sve veći optimizam?

Za razliku od prethodnih velikih takmičenja, na kojima je Grčka takođe harala u grupi, a onda se zavlačila u mišju rupu, sada se konačno veruje da ovi momci nemaju taj kompleks straha od “velikih” utakmica.

Argumentacija deluje logično i vidljiva je golim okom. U dva navrata su Grci (Gruzija i Slovenija) od gotovog privili veresiju, pa su onda kada je “tvrdo” demonstrirali snagu, ozbiljnost i širok asortiman mogućih rešenja. Kako u odbrani, tako u napadu.

Iako nikom ne pada na pamet da čak i nenamerno okrnji status neprikosnovenog “Kill Bill”-a, primećuje se da bi sve, uprkos njegovoj genijalnosti, bilo mnogo neizvesnije da jedan Slukas ne pogodi iz kornera, da Kufos nema tih 10 skokova po utakmici, Burusis na čisto iskustvo i košarkašku inteligenciju ne proda po neku foru, Atetokumbo leti po reketu, Manzaris uđe i pogodi sve što treba….

Ipak, krunski dokaz idealne atmosfere u timu je NBA krilo Denvera Kostas Papanikolau. Momak je važio za jednog od ozbiljnijih aduta, ali ga u rotaciji baš i nema.To mu ne smeta da, iako je protiv Slovenije u igri proveo 14 sekundi, “gine” pored aut linije, skače na svaki dobar potez, hvali igrače, deli savete… bude deo tima sa klupe.

Ogromna razlika u odnosu na nekadašnje reprezentacije. Nema više sujeta i nadurenih zvezda. Svi momci su ostvareni i dobro situirani ljudi, pa im nastupi u nacionalnom timu dođu kao pitanje zadovoljstva i časti. Deluje kao da je hijerarhija i lista prioriteta svima dobro poznata i, što je mnogo važnije, prihvaćena – igramo u dresovima sa grbom i zastavom, ima nas 12 i svi smo ravnopravni, osim Bilija, koji je malo ravnopravniji.

Ah, da! Umalo da zaboravim! Trener Kostas Kacikaris. Retko se pominje. Tako je uvek sa trenerima koji su tek na putu da postanu sami po sebi brend. Njih se retko ko seća dok se pobeđuje. Oni stupaju na scenu kada počne da se gubi.

Kostas to zna. Možda se u tome i krije njegova veličina.