Nedavno je neko postavio na jednom internet portalu snimke duela jedan na jedan Predraga Saše Danilovića i Majkla Džordana. Radi se o tri utakmice plej ofa NBA lige u sezoni 1995-96 između Čikago Bulsa i Majami Hita. Taj što je postavio ove snimke učinio mi je jedan dan u životu divnim.
Pre svega, osetio sam se silno ponosan što sam Srbin, i što je Saša Danilović takođe Srbin, što je taj rođeni Sarajlija dospeo tako visoko u svojoj sportskoj karijeri da je igrao basket sa Bogom lično. Time je sve nas učinio ponosnim.
Eh, kako je taj Saša igrao! A kakav je tek drkadžija bio! To su tvrdili mnogi. Tačnije – svi koji ga nisu upoznali.
Imao sam sreću da sa njim radim intervjue i pre nego što je otišao u NBA ligu, i mogu posvedočiti da nije bio drkadžija. Ni tad, ni kasnije. Mada je umeo da vrati novinara u redakciju da se bolje pripremi za razgovor sa njim. Mene nije.
U jesen 1995. smatralo se za vrhunski novinarski podvig dobiti intervju od Saše Danilovića. Ne zbog njegovog karaktera, već iz jednostavnog razloga što je otišao u Ameriku, u Majami. Mi smo u to vreme bili uveliko pod sankcijama, nismo mogli otići ni do Temišvara, a kamo li do Majamija. Internet još nije postojao u formi u kojoj ga danas poznajemo, a mobilni telefon je valjda imao stotinak ljudi na celom svetu.
Ali ja sam intervju sa njim morao imati.
Nekako sam došao do rasporeda utakmica NBA lige u toj sezoni. Video sam da drugi meč igraju 10. novembra u Nju Džersiju protiv Netsa. Imao sam telefon centrale Majami Hita odranije, nazvao sam klub i zamolio da me nekako spoje sa Sašom. Odgovor je bio da je ekipa već otputovala u Njujork, ali su mi rekli u kom hotelu su odseli, i dali mi broj recepcije. Nazvao sam, objasnio nekako recepcioneru da sam “zemljak” NBA ruki zvezde, i on je bojažljivo prebacio liniju u neku hotelsku sobu. Javio mi se Saša!
Po glasu stekao sam utisak da mu je čak bilo drago da ga zove novinar iz Beograda, bez ustručavanja mi je ispričao o svojim prvim NBA danima, razgovarali smo petnaestak minuta i ja sam imao ekskluzivu. A Saša je to veče ubacio Netsima devet poena za 25 minuta koliko je proveo na parketu.
U finišu te sezone, krajem aprila i početkom maja, odigrao je tri utakmice protiv Majkla Džordana. Čuvali su jedan drugog, Saša je u drugoj utakmici dao 15 poena.
Nažalost, današnji klinci nemaju pojma kakav je hodajući Bog bio taj Majkl Džordan. A bogami i Saša Danilović.
Na sreću, klinci danas imaju priliku da gledaju jednog drugog božanski talentovanog Sašu. Reč je, naravno, o Saši Pavloviću. Slučaj je hteo da se Saša i Saša nađu več drugu godinu u istom klubu, Partizanu. Zanimljivo je da se ni jedan ni drugi zapravo ne zovu Saša – stariji je Predrag a mlađi Aleksandar. Mada je to i najmanje važno u priči o njima.
Neka mi niko ne zameri ni da sam partizanovac, ni da sam zvezdaš, ali ja jednostavno obožavam da gledam Sašu Pavlovića dok igra košarku. Razlog je krajnje prost: volim da gledam majstore, a on to jeste. Baš kao i Danilović.
Majstori se poznaju po tome što od trenutka kad oni kroče na parket to više nije ista igra kao ranije. Nešto novo počne da se događa, nemoguće postaje moguće i lako ostvarljivo, Saša Pavlović je jak kao bik, ali ne “vata” na atletiku. Zna sve sa loptom, ali se ne nameće. Ima tu “zečiju šapicu”, može sa lakoćom da pogodi i dvojku i trojku, ali kad pogledate statistiku na kraju on ne troši previše lopti. A da je nepredvidiv – jeste, i to kao nijedan drugi igrač u ABA ligi. Zapravo, Saša Pavlović je najveća zvezda koja je igrala u ABA ligi u celoj njenoj istoriji.
Evo i zašto: taj momak je za deset godina, koliko je proveo na parketima Amerike, odigrao 567 NBA utakmica. Pet stotina i šezdesetsedam! Alo!
Mrzelo me da računam i gledam u staistiku, ali verujem da toliko NBA utakmica nisu zajedno odigrali svi igrači koji su dosad igrali u ABA ligi. Na primer, Markus Vilijams, takođe majstor, ima u svom saldu 203 NBA meča. Omar Kuk je stigao do brojke 22, Džoš Akojon – 3. Ostali ovogodišnji asovi sa Jadrana ni toliko.
Jedno ne mogu da prežalim: Saša Pavlović je stigao u NBA ligu u jesen 2003, a u proleće te godine Majkl Džordan je okončao karijeru. Tako da mladi Baranin nije stigao da odigra jedan na jedan sa Bogom, kao predsednik njegovog sadašnjeg kluba. Ali je zato bio klupski kolega sa Lebronom Džejmsom, i igrao protiv svih najvećih asova današnjice: Vejda, Durenta, Kobija Brajanta, Novickog… Zanimljivo, u toj prvoj NBA sezoni, kad je nastupao za Jutu, Pavlović je bio u timu sa nekim od najvećih sadašnjih asova Evrolige – Karlosom Arojom i Andrejem Kirilenkom.
Pored toga što se divim njegovom majstorstvu, moram priznati da mi se neke stvari u igri Saše Pavlovića i ne dopadaju previše. Naime, nervira me što, imam takav utisak, često napravi potez više. Toliko je dugo igrao u Americi da valjda on i sada misli da u ABA ligi protiv sebe ima Dvajta Hauarda, Tajsona Čendlera, Marka Gasola ili Žoakina Nou – da pomenem samo neke od najboljih NBA defanzivaca. A nema potrebe da se toliko lomi, može mnogo jednostavnije i lakše da postiže koševe jer Luka Babić, Branko Lazić, Ivan Paunić i drugi zaista nisu toliko moćni u odbrani kao NBA asovi. Mada, možda se baš u tome ogleda filozofija igre Saše Pavlovića, tačnije njegovo poštenje u igri: protiv svakog isto. Tako to rade majstori.
A ko bi pobedio u imaginarnom duelu jedan na jedan Saša Danilović protiv Saše Pavlovića?

Ako mene pitate, a ja sam poznat kao nostalgičar, onda odgovor nije teško naslutiti…

Photo: NBA i MN press