Kad manje pišem, onda više čitam. Valjda mora tako. Sjajan tip je ovaj Danilo Šotra. Možda je malo preoptimističan za moj nivo, ali ubo je čo’ek tri komentara dosad, a to je nasušnim snom svakog današnjeg, takozvanog blogera, ali lik je mnogo više od toga. I mnogi to znaju. Dugo već. Neću ja sad da pljujem po situaciji u srpskoj košarici nalik na njega (još gore – bum), ali ću da spomenem kevu onoj košarici u „mojoj“ državi. I to ne u Češkoj, u kojoj boravim više nego u Hrvatskoj. Sa Češkom košaricom sve je u redu. 30 razlike pred kraj treće četvrtine u osmini finala Evropskog prvenstva protiv prve mi domovine, Hrvatske, potvrđuju ovu tezu izdašno. Šteta što Veseli i društvo nisu još malo stisli pa da bude razlika i veća, ali ni to ne bi pomoglo umišljenim veličinama kakvi smo mi austro-ugarski konjušari. Mi, junašne Hrvatine, i dalje mislimo da smo bolji od Čeha za navedenih 30 poena. Možete nas rasturit koliko hoćete, al’ mi imamo spiku. Vidite – budala vidi ća oće da vidi. I tu nema pomoći. Likvidirati budalu je zakonom kažnjivo.

Kako smo uspešno zaključili – sa Češkom košarkom sve je u redu, ona je na približno istom nivou već tridesetak godina. Ima istu školu ka i naš, balkanski basket, samo su im falila muda. Dosad. I faliće im. Možda zato Jugovići najskuplje ribe vode za ručice kad se u Češkoj nađu. Ne bih se štel mešati jer upašću u sukob interesa.

Šta je s hrvatskom košarkom evo ga baš sad? Ne bih da se neki uvrijede il’ naljute sa istočne mi strane Drine ako kažem da je slično kao i u srpskoj košarci, jer srpska reprezentativna košarka ima rezultate čak i danas. Ima dve medalje u zadnjih 13 godin. As ti ćaće… Za razliku od Hrvatske. Kojoj neko uvalija je karinu ’95 kad je natjera skupo plaćene voline da se angažuju politički, jer mrsko im je slušat himnu države agresora, pa napustiše podij sa svojom zadnjom medaljom. U istoriji i povijesti. U biti i nije naša, znači bez ijedne jer ono od ’92 do ’95 su ionako bile jugoslovenske medalje. Glasom razuma –  od hrvatske košarke nikad ništa nije ni bilo, a o Pinu Đerđi mnogima od nas se snilo. I dugo, dugo ništa, a onda – ko Mirko Kamenjašević da kaže – tada – šansa, Emil drugovi i pred golom je gužva. Loži se i mokra sa dna mora nam spužva.

Ali da ne zamere mi đeca Hrvati. Kaki Hrvati? Pa to su… superzvezde čoveče, stani pa plači. One eUropske Hrvatske koja opet ima igračke (po mišljenjima ekstrastručnih likova) superultrakilomegagiga talente kojima bi pozavidio svako. Pa to su igračke. Obične naprave za sne. Asocira me na seksualna pomagala pomalo. Vibratori, umjetne vulve i slično za one koji ne karaju ni nebitno i sitno. Ma – alo, breeee – pržiona ko i sve… Hrvatska umjetna stvarnost. Kriva je Evropa – i onda jope vidi idiota. Ali ne i Češka, kažem ja. Mi Hrvati, (a sad sam pomalo Čeh jer naciji nijednoj ne plaćam ceh) igrača kao što je Veseli nismo proizveli od raspada Juge. Nema veze, Šarić i Hezonja su u medijima i snovima, Tomić je Europa, a ponekad je i to važno kada druge stvarnosti nema. Prikrivena frustracija nemoćnih košarkaških drkadžija koji ni u realnom životu ne stoje bolje. I zato ćune da se ložim (iako jutros ovaj Nole me uverava da je bolji od Kiće) braćo. Nesmim jer ste preko Drine, a Đoković nesme u moje mokre snove jer sam normalan, težak muškarac. U tom što žene volim. A Cedevita? Ženska, ova Cedevita? Dok grandiozni Mr. Tedeski vrti đe burgija neće, biće i loženja. Šta ćete, i ja se ložim… Eh, Nole, Nole, ća mi providnost dade ovaj internet za džabe…

A to što g. drug Šotra kaže „neviđena bruka u Lilu“ potpuno se slažem š njime – duuuugo nisam vidio tako loše odigranu tekmu (treneru srednji prst dole) ka protiv Litve. Ispalo je da nema rješenja, nema pravog igrača – sve neke sise i sisice. Miloše – čuj i počuj – mislim da si genijalan tip, al’ nekako si i sisa… Pa ništa brate da me uveri da si igrač po mojoj strogoj meri. Tona kinte, finala, emocija puni kamioni i avioni, al’ nikako da privrediš… Dokaži mi više da si veći od Dragana K. koji boksačem takođe je bija pa kad te nije na pod fintom složio, lakat je proradio i lik se opružio; dokaži da šut ti od Saletovog lošiji nije i nemoj da mi gađaš trojke više nula-devet, potvrdi da istorija će te pamtiti isto ka i Bodija i dokaži mi da tvoja para vredi i u svemiru mom, demonstriraj MENI da si igrač ka grom… Nemoj sad da pišem da je propast ako ne odvedeš Srbiju na treće Olimpijske igre zaredom (a to bi tek bija dokaz da smo grupno ugasili košaricu – jebeš ovo nebitno), mojne da ti mažem usta medom… Ajde više Miloše, vrime je pri kraju, ajde više pobedu bitnu za nas, prekodrinsku fukaru i raju…

Završil bum, naravno, s hrvatskom košarkom. Dino Rađa, bivši sjajni košarkaš, divan tip, danas politička perjanica nomenklature i visoki funkcioner novostvorene hrvatske košarkaške hijerarhije, veli nedavno – „Košarkaši moraju da su ponosni na zastavu i himnu…“ Jao brate, mnogo krivo Dino. Pa đe si ti osnovnu završija?. Znan da nisi, al’ pada mi na um mnogo igrača basketa koji su osvajali zlata za bivšu Jugu, a himne južnih Slavena nisu znali, nit’ su je tribali… Krivo Dino, ajde sidi zemljače pa se rodi malo kasnije…  I budi ponovo dobar košarkaš…

Košarica u Jugi nije bila vrhunska zbog para ili nekog nacionalnog naboja (on ju je uništio i dalje to dela, a’ko neće da mi veruje- uzdravlje, ja plaćam), već zbog činjenice da je košarka u Jugoslaviji bio intelektualni projekt – samo postojanje nacije/religije na prvom mjestu ljestvice vrijednosti, barem onih košarkaških – briše intelekt kao faktor… Pa sad, ako ćemo baš bez njeg u okrutni svet…

Zdravi mi i veseli bili.

Photo: FIBA