Kruna košarkaškog poglavlja sopstvene mi životne biblije bila je sezona 1991-92. Rat u bivšoj državi. Mašinerija ludila. Partizanov naslov prvaka Evrope. Saletova trojka iskupljenja… Konac jedne nevjerojatne baksuz serije… Esencija egzistencije KK Partizan… Kako sam ja to doživija drugovi? Ufff…

Jeste da su Kićo i Prajo najjači, jest da je generacija prvaka iz ’87, sa galantnom i neodoljivom “budalinom” Grbovićem, bila najboljom u istoriji kluba i odnijela mi nerava kao nijedna druga, ali sezona 91-92 za mene ostaje upamćena po neverovatnom kolopletu događaja u mom životu koji nema nikakve veze sa košarkom i Partizanom, da bi se na kraju sve svršilo čudom u Istanbulu i uopšte čudom mog o(p)stanka na životu.

Kako već rekoh u jednom od ranijih postova, slučaj htede da ja moradoh u JNA u septembru 1990. godine, tamo odsanjah onaj sportski pregled s Prajom i još njih par, pa da ne opisujem strahote i divotu koje proživjeh u tih 359 dana, nekako Bosna Expressom (iako bi bolje pristajalo Pužem) završih u Begešu, a kako sam, kad odlazih u armiju, ostavio pasoš u zagrebačkom SUP-u (tad se to tako zvalo), u kamionu, ispod gomile povrća završih preko Horgoša u Mađarskoj. Pa u Austriji, Njemačkoj, zatim u Belgiji (gde sam 12 sati dnevno sadio cvijeće mesec dana), Amsterdamu (varioc u luci, perač sudova, šetač bogatih džukela, još bogatijih vlasnika), di upoznah supstance koje otvaraju neka vrata nekih percepcija koja se nikad ne zatvore (Haksli za upućenije). A u proljeće ’92 završih u Bremenu (sjever Njemačke). Celo to vreme proveo sam kao azilant po logorima i policijama za strance (nisan se moga vratit u HR, a u Srbiji mi se takođe nije previše sviđalo) jer nisam im’o nikakve papire, izmenjao desetak opskurnih poslova, a košarka, niti išta iz Jugoslavije, mi nije bila ni na kraj pameti – moramo prvenstveno da jedemo i karamo. Biću iskren braćo – nisam pogledao niti jednu tekmu te sezone 1991-92 iz prostog razloga što uopšte nisam imao vremena, ni uslova za to; da bih preživeo jeo sam svakakva govna, TV aparat mi je bio san, a ni ljubio dragane nisam dobrih 7 meseci – ako lažem tu me seci…

No, eto, to proljeće ’92 uvalih se kod nekih bogatih Švaba kao vrtlar – nikad to nisam delao, ali sam im rek’o da sam to po struci, papiri izgoreli u ratu (kakav lažov, ha?), oni se sažališe, ja dobro radio i život me nagradio…

Jedne nedelje veli meni Klaus (gazda kuće de sam i spavao kad su me zagotivili) – mi idemo loma na Majorku, a ti ostani, ošišaj čemprese i pazi kuću. Jao drugovi, TV aparat, a bogami i frižider pun, još pokoja butelja vina u podrumu… Njemački jezik tek učim, nemam pojma šta je na programu, palim TV, bogtejeb’o finale Kupa šampiona, a u njemu moj Partizan… Šta se desilo, sanjam li? Da li je to smrt došla da me izbavi od nedostatka dostojanstva, pa mi maže oči medom u poslednjem trenu? Svih tih 7-8 meseci batrganja zapadnom duševnom pustarom odma’ zaboravljam, šokiran padam u fotelju i tupo blejim u nevjerici, nema veze, tekma počinje. Ništa o timu ne znam, vidim da su tu Sale i Saša, Nakić, Rebrača? WTF?, Koprivica, Šilobad, Dragutinović, Stevanović… Jao, rekoh, kako je ovo moguće? – kako su momci u finalu sa ovom, neću da kažem prosječnom, ali nezrelom momčadi. Ipak (potpuna novost za mene), vidim Želimira da je trener, vidim Profesora iza klupe… Malo mi je jasnije… Znao sam da su Sale i PSD dobri, ali dotad im još nisam verovao, uostalom, nisam ih ni gledao te sezone…

Utakmica počinje, utakmica teče, ostaci mojih azilantskih nerava polagano kmeče i bliže se kraju, vidim, nije ovaj Huventud neki bauk, više je finansijski, novokomponovani pauk – kako su i oni u finalu? – u toku utakmice saznajem da je Evroliga (KEŠ) promijenio format takmičenja, da se natjecalo više timova iz Juge (jer po starom bi samo Jugoplastika kao prvak države mogla) i tako cili svemir novih informacija iskrsnu, ka da sam proveo cijelu deceniju u komi. No, ide to sve tako dalje, niko se ne odvaja, padam još 2 kilograma težine do zadnjeg minuta, onda PSD izlazi sa 5 faulova, a mene hvata film – ne opet, gledao sam ovo kasnih sedamdesetih i osamdesetih, nemoj srećo, nemoj danas, jer onaj mali, nikakvi Đofreza, nekako ubacuje krompir nakon koturaljke obručem, ima još par sekundi do kraja, život pesimizmu me naučio, suze već mi tope lice, mislim si – ej živote, pa jel’ moguće ni Partizan, ni ja da uspemo – lopta je kod Saleta, ali ja njemu ne verujem, Sale puca, a ja ne vidim, gušim se u suzama, kapiram kako nema šanse, kako on ne valja kao igrač, a ja ne valjam kao čovik, ne vidim je da je ušla jer sam indisponiran pesimizmom, onda tu je i Nikita, bogtemaza, pa nisan ni primetio da on komentariše, đe je bija dosad? – i tako je, on ne komentira, TV kanal je germanski – čujem ga ustvari kako se ludački dernja preko njemačkog komentatora koji, pak, prenosi finiš finala kao da čita nekrolog na sahrani vlastite majke, čujem Nikitu i dalje, onako potmulo  – “tri poena, tri poena, vreme je isteklo…”, progledavam, ne virujen onome šta vidim, čuka mi ludački preskače, još uvijek ne verujem, kakvo bunilo, gledam ceremoniju proglašenja, strusim pola flaše vina gutljajem, nakon toga konzumiram i vesti na švapskom, za svaki slučaj, sutra i prekosutra takođe. Poslije nedelju dana ja siguran sam da smo prvaci Evrope, da je Sale Đorđević velika faca i da neću da se obesim koliko god kontemplirao o tome proteklih meseci, jer ako je Partizan preživeo tolike brodolome da bi isplivao, možda ću i ja…

I’m still alive…

Photo: YouTube