Sasvim moguće ja da sam u nekom od prošlih tekstova dotakao određene sestre i braću i to nekim, valjda samo meni razumljivim, kritičkim šaranjem po dokazanim veličinama jednog od naših najtrofejnijih sportova. Sasvim moguće je i to da sam jedan iritantni, okoreli, pomalo i matori luzer, mrzovoljni košarkaški namćor – mada ja ne doživljam se tako. Vidim se još uvek dovoljno mladim i neiskusnim kako bih u narednih nekoliko godina značajno obogatio svoju sopstvenu zbirku poraza. Evo, baš jutros, još jedan poraz u vidu odbijenice mog (sjajnog) grafičkog rešenja za neki natječaj. Poraz vrednosti par soma eurića, ali oguglo sam već – prođe ta rutinska profesionalna bol nakon samo dan ili dva…

Kako vreme nam prolazi – svi bilježimo poraze na poljima raznim. Desi se, naravno, i pokoja draga pobjeda koju onda pamtimo i, kako ide čas, sve nam je draža, iako udaljenija i zamagljenija. A porazi tek, neobično su značajna stvar, iz njih može da se nauči mnogo više nego iz pobjeda prividnih i lakih, samo ako spremni smo punom sviješću primiti taj dar koji svaki poraz automatski sobom nosi. Pobjede i pobjednici također poprilično su varljiva stvar. Svi znate onu da pobednici pišu istoriju. Jeste, jasno da pišu, samo kako? Neću o politici, samo o sportskim temama…

U posljednjih pedesetak godina na ovoj planeti imali smo značajan broj sportista koji su bili sinonimi za uspjeh, za trijumf, nebitno da li u individualnim ili timskim sportovima. Sjeća li se neko Bobija Fišera još? Onog šahiste koji sam je svojim genijem srušio moćnu sovjetsku školu. Kad sretoh ga lično, pred godina podosta, na neuglednoj i prljavoj željezničkoj stanici, u nekom zabačenom indonezijskom gradiću, jedva prepoznah nekadašnjeg vrhovnog komandanta šahovske misli – bio je sav zarastao, oronuo, prljav, vidno bolestan, ludilo već probilo mu na svaku poru… Okrenuo sam se, da on slučajno ne skonta, i zaplakao… Ili možda onaj divni, skoro pa neuhvatljivi, super-pobednik Lens Armstrong ili finski ridikul, najveći u zanatu svom letačkom, Mati Nikenen ili, pak, O.J. Simpson, koji je vrh karijere ostavio za stvari nesportske ? Pa i u našem košarkaškom svijetu – Majkl Džordan – najveći igrač istorije igre, sinonim za trijumf koji nakon košarkaških terena takođe uči iz poraza…

Nego, da ne palamudim preveć, što sam htio da kažem? Samo to da jednaku pažnju i brigu zaslužujemo svi mi poraženi i poniženi, a znate zašto? Zato što – ako se ne oda priznanje poraženima i ako oni pomena vredni nisu – kakvu onda važnost imaju puste pobjede i pobjednici kad im protivnici ne vrede? Ja život vidim kao divnu vožnju kroz poraze, sa večitom šansom da uleti neka luda trojka sa zvukom sirene, tako da, i pored toga što čovik nagomilao je brodoloma ka Sargaško more, može da uniđe u zagrljaj mile smrti kao pobjednik. I obratno.

Sećate se kad sam onomad zercu odškrinuo dušu dok prisjećao sam se Grbovića Gorana i mojih neispunjenih očekivanja? I svojih, samo svojih, možda ne toliko Grbinih poraza. Tada sam te stvari shvatao tragično, danas mi je smešno. Tada bio sam spiritualno vezan sa gomilom domaćih košarkaških imena, u određenim momentima znao sam tačno šta će i kako da odigraju, naprosto osjećao sam da će ovaj da pogodi pet trojki zaredom ili onaj da razočara, praveći triput zaredom korake… Neđe u košarkaškoj sezoni 1985-86 bivše države, gledajući na TV-u subotnji susret košarkaškog kola, odjednom osjetio sam priliv neke neobične, dotad nepoznate mi energije i, kad sam se malo bolje koncentrirao na utakmicu, uočio sam jednog svetlokosog, prilično čupavog i flegmatičnog žutokljunca iz titogradske Budućnosti sa neverovatnim hang-time atributima, u nekim čudnim kontranapadima koji su se, svi do jednog, odvijali pod nekim dotad nepostojećim kutovima, pogonjeni gargantuanskim dvokoracima. Žarko Paspalj ime mu bješe. Čuo sam ja o njem još par godina ranije, ali tek ovo bilo je službeno upoznavanje… Spiritualni iliti duhovni nivo veze sa određenim košarkašem podrazumeva da živim djeliće njegovog, a on živi momente mog života. Paspalj je narednih godina delao baš to. Žarko – Souly, drago mi je…

Već te domaće sezone momčina iz Budućnosti je bio među najboljim igračima prvenstva, ova je završila treća na tabeli domaćeg šampionata i danas čudim se kak ga Krešo nije zval u repku za SP u Španiji (išli recimo Arapović, Petranović, Mutapičić…). Nema veze, Paspalj je već sledeće sezone u Partizanu i odma’ igra ludilo braćo – da ludilo – Partizan je u prvoj sezoni sa Paljom na krilu (i Divcem na centru) prvakom države i pored dinastične Cibone. Postajući miljenikom navijača ekspresno, Žare Paspalj u samo par sezona ponudio je Yu košarici nove, dotad neviđene štoseve, servirao nam je jedan, prividno ležeran, pomalo lenj pristup košarkaškim svečanostima, a onda bi, sasvim iznenada, kad je već izgledalo da je definitivno zaspal na terenu, eksplodirao na ulazu pod koš ili nepogrešivo šutirao svojom ljevačom sa obaveznom zadrškom u zraku, ispuštajući loptu naoko komičnog i blesavog luka koji izvio se do vrha table da bi onda strmoglavio se u koš.

Žare Paspalj bio je najboljim krilom Juge u periodu kasnih osamdesetih, čak ispred Kukoča koji je tek sazrevao. Nakon tog prvenstvenog naslova proljeća ’87, Paljo postaje standardnim stupom državne selekcije, odmah značajno participirajući u bronci Juge na EP u Grčkoj. Slična priča i dogodine, tek medalja bila je vrednija, olimpijska, srebrna. Partizan je tih godina imao svoju najjaču generaciju u istoriji, talentom posve ravnu Jugoplastici, samo što je iz njihovih nezaboravnih sudara kao pobjednik izlazio splitski tim. Izgledalo je da se situacija menja u sezoni ’89 jer su crno-beli, potpomognuti sa prosječno 20-ak poena, 5-6 skokova i nizom ofanzivnih bravura Paspalja, dobili splitske žute čak triput zaredom, odnoseći im domaći Kup u Mariboru. Samo par dana nakon toga, Partizan osvaja i svoj treći trofej u Kupu Radivoja Koraća, dok su svi čekali sudar aktualnog evropskog prvaka (Jugoplastika u međuvremenu) i prvoplasirane Yu ekipe u finalu plejofa.

Kao i uvek protiv Jugoplastike, Partizan je podbacio kad je najvažnije, a Žarko se psiho-fizički uklopio u kontroverzan poraz koji je zapečaćen za zelenim stolom… I pored toga, Paljo je nagrađen titulom MVP regularne sezone 1988-89 u izboru „Sportskih novosti“, iako bih ja nagradu dao Divcu ili Rađi. Nakon jednog od najboljih prvenstava jugoslavenske košarkaške povijesti, sljedila je evropska priredba u Zagrebu, đe sam u Žaretovim majstorijama uživao iz prvih redova. Juga je smlavila sve ća joj je stalo na put, osvajajući prvo međunarodno zlato na velikom takmičenju još nakon Olimpijskih igara u Moskvi 1980. godine, a Paspalj je izabran u prvu petorku ovog šampionata.

Divna vremena šašavosti i zanesenosti bližila su se kraju, a niti Žarko, nit’ ja, a ni mnogi drugi, nismo shvatali da će nam se brzo desi gadan pogrom i razbijanje naših momačkih sanja. Još kad je Paljo potpisao za San Antonio, postajući prvim ex-Yu igračem sa NBA ugovorom… Kapirao sam to ljeto osamdeset i deveto da ću jednom sigurno da kresnem Tanju Torbarinu, ali i da će Žare svojom nepredvidljivošću u NBA da briljira, da učini grejačem klupe mnogo najavljivanog rukija Šona Eliota, kojeg sam gledao već par godina na amaterskoj sceni i nalazio ga znatno lošijim igračem od levoruke crnogorske enigme. Nit’ sam ja uspio kod Tanje, nit’ je Paljo zapalio NBA krugove iako ostade za njim pesmica „Mark of Zarko“ – priča kako i zašto, najbolje zna on sam, divno ju je opisao u jednom podugačkom intervjuu, ono nakon što su Sparsi, proljeća 2014. uzeli svoj peti NBA naslov. A duvan? Dobar lajtmotiv koji nije bio presudnim – znam gomilu pušača domaćih košarkaških terena. I simbolički…

Kako se Žare vrnul u Partizan nakon američke epizode, ja sam morao u vojsku, tako da nam obojici sezona ’91 nije legla najbolje. Iako sjajan u sezoni, Paljo se nije pojavio na terenu u posljednjoj tekmi finala plejofa protiv, naravno, Jugoplastike (pardon, POP-a 84). Nemam pojma zašto, možda je Duletu reka koju rič više… Ko će ga znat. Duhovna veza Paspalja i moje malenkosti nekako je prekinuta iste jeseni, kad sam ja gotovo onda celu godinu sanjario kako da se pošteno najedem, ugledam koji gulden, marku na pločniku ispred sebe ili kako da izbegnem sačekuše njemačkih skinheda, usmerene prema nama, nedostojno poraženim azilantima. Žarko je za to vrime u grčkom Olimpijkosu uživao u ponajboljoj sezoni karijere, kulirajući uz Badija Majlsa na plaži ispod svoje osunčane vile, skidajući s pijedestala najboljih strelaca grčku ikonu, Nikosa Galisa, isporučujući prosečno rekord karijere – 33,7 komada. Te godine ’92, ja uspio sam pogledat svega dve košarkaške utakmice – finale Evrolige i trijumf crno-belih ća i opisah na ovom sajtu, a onda još i olimpijsko finale u Barseloni, đe Žareta i mnogih drugih nije bilo, zbog onih (ne)sportskih sankcija.

Premda je naša telepatsko-spiritualna, košarkaška veza, napukla tih kaotičnih devedesetih (pojavila se razlika staleža između nas dvojice, srećom je smanjih zadnjih godina, hahaha), ja uhvatio sam još par Paspaljevih hajlajta. Ono finale Eurolige ’94 đe je Paljo bio (eto, nezasluženo) MVP, ali i tragičar. Nakon sjajnog prvog poluvremena, i ja, a vala i Žare, znali smo obojica da će on da maši one penale na kraju. Znalo nas je to i više, a iz današnje perspektive, bilo bi potpuno suvišno da je zabio. Pa onda trenutak sreće i za me i mnogo više za te Žare, kad konačno uzeo si pehar Paspalje na onom najkontroverznijem od svih finala košarkaških prvenstava Evrope. Zatim još ono prvo poluvreme finala olimpijskih igara u Atlanti? ‘Ajde, konačno i Amerima pokazao si naznake onog ća si moga da si malo duže, malo istrajnije hteo… Onda, tako nekako, zbrda-zdola, još par sezona i kraj jedne od najneobičnijih, pomalo traumatičnih, no svakako nezaboravnih košarkaških karijera…

Primjetili ste da nisam naveo Žaretove košarkaške statistike, nisam naveo đe je sve igrao i što je sve osvojio. U njegovom slučaju to i nije bitno; on nije igrao košarku zarad lične slave – premda je osvojio impresivan broj trofeja i bio pobjednikom znatno više no gubitnikom, ljudi evropski bolje ga pamte po promašenim penalima, nego po osvojenim titulama – on je bio tu da nas naizmence zadivljuje i razočarava, bio je tu da bi mi, posmatrači njegovih predstava, shvatili prolaznost ljepote, da bismo skontali kako i gubitnici imaju pravo na život, i kako smo mi luzeri bitni jednako kao i pobjednici; konačno, Žarko bio je tu da bi i sam shvatio. I mislim da jeste. A, rekoh već, relativno je to – porazi i pobjede – ako nismo spremni da učimo iz istih. Uostalom, kažu ljudi stari – na kraju je amen – otkud znamo da do kraja svog životnog puta ili možda kad prohuja par vekova, Žarko Paspalj neće biti sinonim za najveću pobjedu, a Majkl Džordan za neviđenu tragediju genija…

Znate sigurno za ovaj moj „stojadin“ đe ja, onako blentavo, ređam naša čuvena basket-imena i zovem ih na vožnjicu koja će da potraje (i onda iznerviram mnoge domaće znalce što je također nešto). Smestilo bi se u moju limuzinu (confort drugarice i drugovi) sigurno dvadeset legendi pre no što bih zva Palju. Znate zašto? Zato što ga pristrano gotivim zvog drugih stvari i zato što baš zaboli Žarka đe ću ja, golemi luzer, š njime. Pustimo sad glupost ka šta je „stojadin“ – jedan od najvećih košarkaša jugoslovenske historije navozao se i boljih kolica – Paljo bio bi mi No 1. pick od svih domaćih košarkaša kada bih se bavio i nekim drugim, ne samo košarkaškim aktivnostima. Sasvim sigurno, bio bi ugodnijim društvom no neki drugi vrhunski, mada poslovno uštogljeni, retko otkopčani velikani košarke sa ovih prostora. Kako sam jednom davno živio djeliće Paspaljevog života, a on sitne mrvice moga, za primer evo jedan imaginarni, hipotetski, zajednički, po domaće, rokerski izlazak u grad…

Dok na dugi, topli junski dan navlači se sumraka zastor, Žare i ja, neđe gore u Kneginje Zorke, otvaramo noćni let u haustoru dubokom i beskrajno zelenom, tamo đe još u kestena krošnji zaboravljeni slavuj peva rešavamo jednu startnu, bez primisli niskih sestre i braćo, u svrhe medicinske samo, jer basket ostavio Žaretu je tragove na telu, a meni više na duši, pa kako smo uskladili valne duljine, kružimo gradom i frajerskom noći jer one znaju bit takve kad ljeto je na pragu, zađemo u poneku birtiju, tamo trgnemo vino, rakiju, grlimo i ljubimo se s nekim Ciganima sretnim, jer Paljo i ja Beli Cigani smo oba i volimo svu našu braću, bez obzira na imovinsko stanje, boju kože il’ neko drugo nebitno sranje, onda uleću neki ljudi pristojni ća Palju odnekud znaju, pada još kratkih i ljutih na račun njihov, neki bračni par ‘oće da se slika sa Žarkom, a kad se pokrenemo s mesta, završimo u grotlu dobre mjuze, pored veselih ljudi mladih, u nekom skvoterskom lokalu imena Milton ili tako nešto, tamo gruva remiksovani stari fank, a Paljo i ja odobravajuće klimamo glavama u ritmu muzike za ples, zatim i Roni Džordan pika, a svaki Džordan nama dobar jeste dok naše raspoloženje raste, kuća časti još ponekom turom, a bogami i ribice brojne, šarene k’o one iz tropskih mora, uleću u vidno nam polje i jes’ da Žare i ja volimo ih sve, ali neće moći ove noći i ovog jutra ranog jer oni su za druge vrste akcija i zato što odlučujuća sedma NBA finala između Sparsa i nekih istočnjaka se igra, pa ne damo đevojkama i cugi da nas prevare i vadimo na šank neke sitne pare, samo bistrina košarkaškog nerazuma nam treba, kupimo se vanka, puni elana, malo onda letimo iznad Grada u visine, a Grad se smeje dok gleda na nas, pa spuštamo se dole sve do Bulevara da nas ošine, i taksista jedan uspešno nas peca, Paljin stari prevoznik i znanac, emotivni iz prošlosti Bosanac – Pa kako je majstor Žare, kuda jutros? Ma, evo, Souly i ja loma do reke- Paljo progovara – Pa šta ne reče, majstor Žare, da Soulyja metropolom vodaš – jao kakva sreća brate Souly, sretan mnogo sam što ću ti budem večeras drug, čitam te stalno na Košmagazin sajtu, mnogo te volim jer iz naroda si čovek pomalo lud i voliš nas ljude male kakav si i sam– onda taksista zaustavlja kola u stranu, zatim se fotka sa nama dok svetla Grada mimo nas prolaze i kad u reke bujne čovik nas istovari, oproštaj podugačak pade – Ništa da platite, neki drugi put – i taksista odjuri naizgled srećan, a majstor Žare i ja upadamo tačno na početak prenosa odlučujuće sedme i naši Sparsi već terenom samouvereno lete, dodavanja pametna pršte, mi opušteni umiremo od smeha nekim likovima sa ekstremnim kladioničarskim teoremima i stoički podnosimo nove ture koje pljušte nemilice, baš tako pljušte i koševi jer momci Žaretovi od Svetog Antonija jašu na jadnim istočnjacima uzduž i popreko i još pre kraja treće četvrtine, 33 komada viška za teksaške mamuze, tekma je rešena, a Žare i ja dosežemo sreće vrhunca i mnogo jaki smo tada, ne sećamo se više nijednog našeg poraza, pobednici smo veliki jer energije Sparsima i mi smo zeru dali i onda kraj, ja nevoljko moram da se kupim, da napuštim velike pobede naše scenu još pola četvrtine pre samog kraja tekme, predavanja me zovu, đecu znanja željnu zlatnom rezu da učim, te ostavljam Palju u sjajnom raspoloženju i nešto lošijem društvu, i kako nestajem ususret suncu tamo neđe ponad Ade, Žaretove usne krive se u sarkastični osmejak beogradskog đetića dok ja se od nj opraštam urlajućim stihom što lomi jutarnju idilu rijeke i kličem kao neki mnogo visoko leteći soko – uzeo si prsten Paspalje, Paspaljeeee…