Da su kojim slučajem izbori u Grčkoj ovih dana Cipras&comp. bi komotno mogli da saviju šipke i priznaju poraz. Jer, svako poređenje sa Vasilisom Spanulisom bi bilo besmisleno. Mogao bi momak da se useli u premijersku rezidenciju po principu „laganini“. Šta bi posle bilo, nije mnogo važno. Da bude gori od galerije likova koja igra glavne uloge u političkom teatru poslednjih 20 godina, sigurno ne može.

Realnost pokazuje da on mnogo češće pobeđuje nego što gubi, a, i kad gubi, to mu se najčešće događa i finalu. Grčki političari gube tokom zagrevanja, dok prava utakmica nije ni počela. Kad im se baš desi da zabasaju u pravu igru, posledice su katastrofalne. Evo, ko ne veruje neka pita Ciprasa. Za ozbiljno je izučavanje kakvi su metodi primenjeni da se ova rajska zemlju dovede na samu ivicu provalije.

Preozbiljna tema, za neki drugi blog!

Dakle, Spanulis!

Nema te reči, čak ni u prebogatom grčkom jeziku, kojom bi moglo da se opiše narodno oduševljenje zbog onoga što je „Bill-Kill“ uradio Hrvatima u zagrebačkoj Areni.

Kad se malo bolje razmisli, što se samo u retkim situacijama događa, utakmica i nije bila od neke posebne važnosti. Niti je spektakl bio takvih razmera da izazove ovakvu erupciju oduševljenja. Grci će svakako proći u narednu fazu Evropskog šampionata, čak i da su izgubili od Hrvata. Ali, nisu! A, baš način na koji je Grčka okrenula utakmicu pogodio je sivu masu direktno u sektor za pamćenje. Kolektivno! Ono koje potire klupsku ostrašćenost, boje, strasti i podeljenost, koja se nekada meri ogoljenom mržnjom, bezbol palicama, kamenjem, motkama, a često i nešto savremenijim oružanim arsenalima.

Megas Spanulis je smestio celu Grčku pod svoju „kapetansku“ kapu na samo njemu svojstven način. Rashodovanu lađu, čiji su mornari prosto vapili za sprudom na kome će se agonija okončati, pretvorio je u trenu u moćnu krstaricu. Transfer energije, nije još istraženo kako i zašto, još jednom je obavio alhemičarski posao.

Iako nikada nije bilo sporno da je Spanulis neprikosnoveni vođa ove generacije, idol nacije, jedini koga su slavili i „crveni“ (Olimpijakos) i „zeleni“ (Panatinaikos), malo su atipični izlivi poštovanja od strane saigrača.

Burusis kaže: „Kad imaš njega u timu, i nemoguće je moguće“, Zisis ga vidi „kao vođu koji zna da počisti protivnike“, a američki Grk Kufos ne može da se načudi kako nije ima strpljenja da sve to radi po mnogo atraktivnojoj ceni u NBA?

Dolaze nove utakmice i borba Grka da stignu do samog vrha(?!).

Sanja se medalja, prizivaju se sećanja na Galisa, Janakisa, Fasulasa… Titule, pehare, dane slave…

Ali, već se dogodilo nešto što ostaje za istoriju.

Megas Spanulis je ponovo dokazao da je na direktnoj vezi sa Olimpom.

Jer, kako bi inače tako često čuda pretvarao u stvarnost?