Nisam siguran da li ste videli na TV jedan zapis sa beogradskih ulica. Kamera ide, reporter sa mikrofonom pita slučajne prolaznike neke obične stvari. Naiđoše na jednog mladića, i sledi pitanje: “Ko je bio Branislav Nušić”?  Momak se zamisli malo, i reče: “Ne znam. Poznato mi je da ima ulicu i školu, ali ne znam ko je bio!” Reče još: “Ću pogledam na internetu pa ću ti javim”.
Instant život, instant znanje, instant kultura. Generalno, bez zle namere sa moje strane, ali sve je tako. Sve je, bre, na dugme, na botun, što kažu Dalmoši. A kako smo se samo naivno radovali kad se pojavila instant supa u kesici…
Hoćeš zdravlje – zeleno, hoćeš znanje – plavo. Ne moraš ništa da pamtiš, procenjuješ i formiraš stavove, makar i pogrešne – ali su tvoji. Ode mozak u belu masu. I samo će jednog dana neko gore da pritisne master dugme, i da i to internet znanje svede na: jedno dugme – prijatelj za jedan dan; drugo dugme – komšija za jedan dan. Jedno za instant ljubav, drugo za instant, ne daj bože dete, treće – igrač za jedno poluvreme… Nepodnošljiva lakoća površnosti!
Zato sam i bio šokiran i smejao sam se odgovoru momka koga su intervjuisali na ulici. Da su pitali ko je bio Toma  Zdravković, neko bi možda i znao, ali današnja mladost se ne edukuje da pamti, poštuje i uči iz prošlosti. Brzina života, valjda, ne ostavlja dovoljnog vremena za to. A nekad… Toma nas je nosio svojim tužnim pesmama i budio u nama ono sebično: ćuti, ima i onih kojima je teže. Stari bolnički sindrom preslikan u kafani. A i napisao je i otpevao: “O Danka, Danka, Danka… ”  Međutim, to je za kraj ove priče.
Šezdesetpeta mi je, vreme je za smiraj, sigurno ne za za neku borbu. I onog “Đoletovog petla” sve ređe viđam, ali sam zato duboko sumnjičav u ovo što nam dolazi, možda i prestrašen. Hoću da se sećam svog života, ma kakav da je bio, hoću da to delim sa ljudima koji takođe žele da sačuvaju smisao svoje prošlosti. Biramo se zato spontano, i družimo intezivno. A košarka koja nas povezuje je idealan ambijent i svet za sve nas.
Odlaze ljudi za koje su njihovi roditelji imali više vremena, i koji su za svoju decu imali vremena da ih nauče da pamte, poštuju, postanu i ostanu ljudi. Nedavno je otišao Ranko Žeravica. Otišao je od nas. Napisano je mnogo o njemu, o tome šta nam je, ako se potrudimo i hoćemo, ostavio u nasleđe. Reče Pero Skansi: “Za takvim čovekom ne trebe plakati, već ga slediti”. Lepo rečeno. A ja sam samo hteo da u tom mnoštvu utisaka i sećanja na Ranka Žeravicu dodam jedan svoj mali, o njemu kao nomalnom i običnom i, nadasve, ljudski vaspitanom čoveku i prijatelju neuništive energije. Tražio je svaki, i najmanji povod da se družimo, odgovarao i dolazio na svaki poziv. Bila to Goriška brda u Sloveniji, Ljubljana, Zagreb, Split, ali i Radnički, “Sveti Nikola” na beogradskom Bulevaru, pa “Potkovica” i, posebno, Danka, Danka…
Radosni momenti zbližavaju ljude, ali i nečije tegobe i nesreće učine da se duše nekako čvršće povežu, iskrenije u želji da se nekom život učini malo lepšim. Sve prođe i nekako na kraju dođe na svoje, ali ponosan sam što imam prijatelje sa kojima je stvorena navika i potreba za zajedništvom i iskrenim odnosom, bez ikakvih inhibicija. Imamo i jednog prijatelja za koga smo se stvarno borili, a on nam je to vratio nemerljivo. Možda je neko gore sve to aranžirao, njegove dve štake i razoreni kukovi bili su povod da počnemo da se viđamo u kraju u kome živi. Koliko sam upoznat, on je mnogo toga prošao u životu, i mogao bi da napiše svoju “Makijevu trilogiju”. Skrasio se u blizini svog kuma, bog im je tamo podario mir i udaljio ih od nemira kojima je ophravan sav ovaj život.
Radi se o Zoranu Maroeviću i njegovom kumu Momčilu Pazmanju, igračima OKK Beograda i reprezentacije Jugoslavije. Pronašli su svoj mir i vlastiti raj u udaljenom beogradskom naselju Petlovo brdo. Mi u društvu u zezanju volimo da kažemo kako je to ZP Požega. Umeli smo i da kažemo da, kad od Ranka Žeravice krenemo prema brdu njegova supruga Zaga nam spremi sendviče i pečeno pile u novini za put. To zezanje je vremenom preraslo i u našu malu zavist, doduše dobronamernu, ali ipak zavist. Jer to Petlovo brdo je zapravo – brdo zivota. Za Mareta i Momu je Beograd – ZP Petlovo brdo, tačnije Beograd je ono što je u blizini periferije. Sve je to u glavi i snažno osmišljava postojanje…
Elem, ne znam taćno kako je potekla i od koga ideja da obiđemo Mareta, koji ne može da se mnogo i daleko kreće. Uglavnom, ja sam kao najmlađi jednom vozio Ranka i Necu u nepoznato. Nismo imali predstavu gde je tačno to Petlovo brdo i, pošteno, trebala nam je navigacija posebne vrste da dođemo do gore. Neki od nas su za tu priliku stavili mašne, ispred mesta gde smo imali dogovoren sastanak bilo je čak i džipova sa njujorškim tablicama. Pa, bože moj, idemo u restoran na jedno od naših viđenja. A tamo mala pijaca, prilično zapuštena i ruinirana, lokal na ćošku i ljudi… Nije baš bilo za mašne, ali su nas ljudi koji su bili tamo kupili. Mi, to moje društvo, se lako prilagođavamo i spontani smo, zaista nam malo treba. Rezerve, ako ih je i bilo u početku, su brzo isčilile i to viđanje na Petlovom brdu začudo postade nam najpre navika, a vrlo brzo i potreba. Malo po malo, jedna mala prostorija iz dva dela, hladna samo zimi, postade kultno mesto ex-yu  košarke. Lokalni posetioci, koje su razne sudbine dovele baš u tu kafanicu, gledaju nas ne kao bivše košarkaške asove – da budem malo neskroman, nego kao potvrdu nekih njihovih sudbina, nostalgičnih sećanja. I pored nesreća koje su nas bombardovale devedesetih, i na svakom od njih i od nas ostavile traga, svi, baš svi hoćemo, a mi to i možemo, da iz naših života sada izvučemo ono lepo, ljudsko. Lepo čak i iz devedesetih. Zato nas ti ljudi na Brdu vole, i jedva čekaju da dođemo.
Sada, zajedno sa domaćinima, činimo jedan poseban mali košarkaški svet otvoren za svakoga dobre volje i namera. Polako i godine čine svoje, i krunimo se, ali nema odustajanja. Poslednji put smo se videli na Petlovom brdu, ali prvi put bez Ranka. Sve vreme kao da je lebdeo iznad nas, mnogo je on zaslužan za tu našu poterbu za viđanjem kad nekoliko sati prođe kao tren. I neko reče na kraju večeri kako sve teče lako između nas, kako smo svašta prošli, i nekako spontano nam svima izlete – a ostali smo ljudi. Nema lepše amaneti našoj deci.
Obično ima tamo neko predjelo, u stvari Moma Pazmanj, koji je pod stare dane naučio da odlično kuva, pripremi gulaš, pasulj ili nešto slično. Ranko je voleo da plati nešto od pića, i kad je naš anđeo čuvar, Danka iz uvoda, jednom rekla koliki je rečun, on poče da broji do 13.000. Ne, reče kumče Tome Zdravkovića, hiljadu i trista dinara. Osmeh i neverovanje. Pretposlednji naš sastanak je bio bogatiji za Bošu Tanjevića. Gospodin čovek. Nenametljivo dobar. Sledeći put kad smo se sastali, i hteli da platimo Danki šta je za plaćanje, reče nam je da je Boša ostavio dovoljno novca  za nekoliko naših narednih sastanaka. Tiho, nenametljivo i diskretno.
I Ranko Žeravica, pre svih. I Mare, kao nesvesni uzrok ove lepe, evo već tradicije. I Moma, i Ražanj, Srećko, Katanac, Miško, Đura, Tvigi, Gavra, Koki, Plećaš, Šolman, Neca, Rica, Todos, Ivačko, i mali Cvele, i ja… i svako dobronameran i, naravno – Danka, kao dobri anđeo nad nama. Mi smo tamo deo ambijenta, naše slike su na zidovima. Tamo, u tom lokalu smo  otvoreni i tamo smo samo ljudi. Da, ostali smo ljudi – pre svega.
Toma Zdravković je bio vizionar, jer sad je “kod Danke”  košarkaški centar Jugoslavije. Tamo je čovek čoveku – čovek. I ja iskreno želim svima da imaju negde da svrate kod svoje Danke, da je ljubomorno čuvaju i da učvršćuju dugodišnja prijateljstva.
Naš život je bogat. Bogat i od ovih silnih svakodnevnih afera – Mali, Gašić, Mihajlovićeva, Uvučićević, Kostolac tek sledi, pa antentat na papu – samo samo da nađu svog Alija Agdžu…  E, kad se vratim na onu instant relnost i budućnost sa početka, ovo što se mi trudimo da održimo izgleda nadrealno i nestvarno!
Posvećeno Maretu, Momi, Danki i ljudima oko njih.
Dugi

Photo: MN press