Španija ide u polufinale, Grčka u ponižavajući duel sa ‘Letonijom za eventualnu aplikaciju za olimpijsku vizu. Rezultat 73:71 protiv “crvene furije” zamagljuje suštinu.

Već viđeno, doživljeno, apsolvirano više puta, ama se nikako ne pretvara u nauk. Još bolje, u neko iskustvo koje bi nekim budućim mladim Grcima pokazalo put iz lavirinta „španskog kompleksa“.

Tezej je samo jedan od grčkih mitova. Kao i njegova pobeda nad Minotaurom. Ako ćemo pravo, i on se završava tragično, jer u slavlju Tezej zaboravlja da promeni crna jedra i stavi bela, u znak pobede, pa se njegov otac Egej baca u more i seli u besmrtne. Mit o grčkom ujedinjenju, koje se pripisuje Tezeju, je ostao, ali je i legenda o lavirintima iz kojih se teško ili nemoguće izlazi takođe preživela vekove i, evo, sinoć je u ko zna kojoj po redu verziji ponovo aktuelizovana.

Spanulis nije savremeni Tezej, a još je manje trener Fotis Kacikaris savremena Arijadna sa magičnim mačem. Grčki sportski usud u važnim utakmicama je ponovo na sceni! Nije bilo ni hrabrosti, ni lukavosti, odluke i spremnosti da se pobedi strah. Nije problem pobediti nikada slabije Špance, problem je pobediti lavirint u glavama onih koji su više puta šamarani od strane tih istih Španaca baš onda kada je trebalo primiti šamar, pa vratiti makar dva! Eh, ni to nije lako! Za to je potrebno nešto više od nespornog košarkaškog umeća. Da ne vulgarizujem i ne ponavljam unisono ispevavanje izanđale floskule o “belim bubrezima“. `Ajde, to se na grčkom kaže „arhidija“! Ne nervira me toliko kada neko plasira funkcionalnu prostotu, nekada to baš dobro dođe, ali me zakucava za plafon kada svi to krenu da troše kao papagaji. Šta da se radi, nisam odoleo.

Valjda je jasno da je taj faktor bio odlučujući u četvrtfinalu između Grčke i Španije.

Jedan Gasol, ma kako veliki bio, uz asistenciju Mirotića, i povremeni bljesak još po nekog, ne može da zamagli realnost španskog tima. Bez obzira što su dosad najuspešnija reprezentacija trećeg milenijuma, nikada nisu bili slabiji na velikim takmičenjima. A opet su njih dvojica spakovali preambiciozne Grke u tesnu torbu, i poslali ih na sporedni kolosek.

Raspršene su velike nade. Pukao je plavi grčki balon. Sad, nije taj prasak baš nešto posebno dramatičan ako se uporedi sa onim, isto grčkim, koji se uspentrao na još veće, ničim zaslužene visine, pa se survao uz mnogo teže posledice. Valjda što je bio ispunjen milijardama.

Priznajem da sam bio zahvaćen euforijom i do daske verovao da Spanulis i momci mogu da pobede Gasola i Mirotića. Sve do poslednje četvrtine izgledalo je da sam bio u pravu, i da sa godinama stiže i mudrost. Ali onda su se pojavile aveti iz prošlosti…

Napunile su se gaće momcima u plavim majicama. Samo je Atetokumbo, ginući pod oba koša, kvario atmosferu „kola grčkih devojčica“ koje jedva čekaju da se oglasi sirena i da se još jednom poklone kralju Gasolu! Ni promil hrabrosti sa pres konferencija. Ni naznaka samouverenosti iz koje se rađa snaga da se tradicija okonča i stvari promene.

I – šta sad?

Možda je to lakše reći nego izvesti, ali jasno je da bi ovo trebalo da bude jedno veliko „ade ja“ (zbogom), nekolicini veličina. Burusis, Zisis, Perperoglu, Kajmakoglu… pa, možda će se neko pobuniti, i neprikosnovenom Spanulisu. Mnogo traumatičnog pamte, a kao da se ne pronalazi recept da se motiviši u pravom trenutku. Uostalom, jednom će morati da se otvori prostor za neke mladje.

O Fotisu Kacikarisu sve najbolje, ali ipak nedovoljno da upiše čak ni magistarske studije.

Simpatičan momak čiji je plafon do te mere definisan i vidljiv, da nema razloga trošiti reči.

Ostaće šegrt, koji zna posao, ali nepremostivo mu je strma staza koja vodi do Olimpa. On može do podnožja. Stigne, sedne, naruči „frape gliko me gala“ i gleda na televizi šta se događa na višim nivoima.

Photo: FIBA Europe