Tri utakmice, tri pobede. Reklo bi se – očekivano.Kad te neko navikne na pobede onda ih očekuješ uvek, čak i kad nije realno. Srbija čeka rasplet u svojoj B grupi sa vrha tabele, gleda one ispod kao što sam ja gledao Berlin sa vrha čuvenog TV tornja pored samog Aleksander placa. Ako nekoga zanima, cena zadovoljstva je 13 evra, plus čekanje u redu, prvo za kartu a zatim za ulazak u lift koji prima 12 osoba. Usput morate da se vratite, kao što sam ja morao, i da u garderobi ostavite kišobran. Kažu, ne može sa „amrelom“ gore. A to gore je 203 metra. Puca pogled na ceo Berlin. Ili dva Berlina, doduše sada u jednom. Onaj nekadašnji istočni lako se, po arhitekturi, razlikuje od zapadnog. Kažu da su se nekada, godinama posle ujedinjenja, na ulicama razlikovali i sugrađani iz istočnog i zapadnog dela grada.Po garderobi, izrazu lica, automobilima… Razilike proizišle iz standarda i mentaliteta su se izgubile, one u arhitekturi ne mogu.

Na ulicama , naravno, dominira nemački jezik ali odavno nisam bio u gradu u kome je toliko stranaca. Vidljivi su po svemu, po crtama lica, boji kože, odeći… Berlin je danas kosmpolitski grad, primer tolerancije, čak i među navijačima. Dokaz je utakmica Nemačka-Turska. I jedni i drugi igrali su pred domaćom publikom, imajući u vidu oko 150.000 Turaka u Berlinu i okolini. O tom meču kasnije, sada o našima.

Na redu centri

Ozbiljno su shvatili Isladnđane i, sa izuzetkom previše izgubljenih lopti (21, od toga 15 u prvom poluvremenu) sve je u našem timu funkcionisalo sasvim dobro. Proradili su, očekivano, i centri, Raduljica (13), Kuzmić (11) i Milutinov (6) dali su 30 poena. Lepo zagrevanje za meč sa Turskom u kome bi njih trojica opet mogli da nam donesu prevagu. Milutinova je iz jedne lože gledao njegov budući šef Greg Popović.Verovatno je bio zadovoljan, dobar učinak za malo minuta. Sale je delio minute kao da ih je merio na apotekarskoj vagi, samo su Nedović (26) i Kalinić (23) prešli 20. Značajno čuvanje snage za meč sa Turskom. Ako su izgubljene lopte bile posledica agresivnosti i brzine Islanđana, kompenzacija je stigla u skoku (40-30), asistencijama (čak 32!) i ukupnom procentu šuta (64%). „Igrali smo protiv druge najbolje ekipe na svetu, iza SAD“, rekao je Gunarson posle meča. Lepo zvuči. Uostalom, i jesmo vicešampioni sveta. Islanđani su od Nemaca izgubili sa 6 poena, od Italijana sa 7, od nas sa 29. Komentar je suvišan.

Brat Hido i Muhamed Ali

Kažu da je u Berlin stigao i Vlade Divac, GM Sakramenta, ali na meču Srbija-Island nije viđen, što ne znači da nije bio. Njegov dolazak najavio mi je Hido Turkoglu, Turčin koji je igrao sa Divcem i Peđom Stojakovićem kada su Kingsi bili hit u NBA.

Pričali smo na čistom srpskom. Pitao sam ga da neće opet u Sakramento, Divac okuplja stare prijatelje:

-Može, ali kao igrač. Imam 36 godina, 15 poslednjih proveo sam u NBA, ali bih da igram bar još jednu sezonu – reče „brat Hido“, kako su ga Diki i Peđa zvali.

Hido je iz prvog reda gledao meč Nemačka-Turska. Video je neverovatnu prvu četvrtinu zemljaka – 31-11. Nemci su bili u čudu. Turci su ubacili 5 od 6 trojki, leteli po terenu u ritmu koji je diktirao Muhamed Ali. Do ovih dana znao sam samo jednog Muhameda Alija kad je sport u pitanju, onog sa rukavicama, onog što je ringom skakutao i lepršao kao leptir a ubadao kao osa. Bobi Dikson, omaleni američki plej, primio je tursko državljanstvo i izabrao novo ime – Miuhamed Ali. Turci su pogodili sa njim, on je dirigent koji je ovom podmlađenom orekstru bio neophodan. Život ga nije mazio. Rođen je na stepenicama u nekom predgrađu Čikaga, detinjstvo je proveo, uglavnom, bez roditelja jer su, zbog droge, bili ili u zatvoru, ili na lečenju. Sa 18 je i sam bio hapšen. Kao i mnogim drugim crnim dečacima, životnu šansu pružio je sport, tačnije košarka. Mali rastom, ali brz i tehnički potkovan, sjajno se snalazio na čuvenim street-.ball utakmicama. Sa 1,78 cm nije bio zanimljiv NBA klubovima, pa je otišao u Evropu. Selio se iz Francuske u Poljsku, odatle u Italiju, da bi dve poslednje sezone proveo u Turskoj, u klubu Pinar Karšijaka koji je pre tri meseca doveo do titule prvaka i Evrolige. Naredne sezone igraće za Fenerbahče, ali pre nego što upozna Željka Obradovića srešće se, već u sredu, sa našom trenerskom školom, odnosno sa Sašom Đorđevićem koji je u pratnji Joce Antonića budno, iz prvog reda, pratio meč Nemačka-Turska. Ali je brz, zabija se lako pod koš, asistira, pogađa (15 poena Nemcima) mada ponekad i previše solira.

Ono što su Turci pokazali u prvih deset minuta bilo je zabrinjavajuće.Mislim, za nas. Ohrabrenje je stiglo u prvih 5 minuta drugog „kvotera“ kad nisu „uboli“ nijedan koš. Posle su se oporavili i držali prednost koja Nemcima nije davala realnu šansu. Posle treće četvrtine “panceri” su imali šut za tri poene 2/20 (na kraju 5/26), gore nego mi protiv njih.Konačnih -5 (75-80) ne daje pravu sliku odnosa snaga, u finišu je samo malo „našminkan semafor“. Uzgred, Novicki je dao 15 poena i stigao do kvote 1.028, dva do Galisa, 18 do Parkera.

Ako smo mi jedva dobili Nemce, a Turci slavili lako protiv njih, da li se nameće zaključak da su oni favoriti protiv nas? Ne bih rekao. Imaju dobar, mlad tim, posebno su opasni bekovi Osman (blistao, 17 poena), Guler (8) i Mahmutoglu (6) i iskusni Iljasova (15), dobro šutiraju, ali prevagu bi, kao protiv Islanda, mogli da nam donesu centri. Osim Erdena (16 poena, 9 skokova) , koji je bolji u napadu nego u odbrani, nemaju igrača od kojih bi Raduljica, Kuzmić, pa i Milutinov, morali da strepe. Posle ovog poraza Nemci opasno „vise“, drugi putnik za kući (ako je Island prvi) verovatno će se odlučiti u sredu u meču Nemačka-Italija.

Neće biti lako, ali usuđujem se da prognoziram da će Srbija i posle 4.kola gledati sa vrha.

Photo: FIBA Europe i privatni album