Pre nekoliko godina je svečano otvorena hala OKK Beograda, koja je dobila naziv po svetskoj košarkaškoj legendi Radivoju Koraću. Bilo je svečano i jako lepo. Video sam neke drage osobe sa kojima sam, ili protiv kojih sam igrao košarku. Skupio se crème de la crème nekadašnje košarke.

Po završetku svečane ceremonije Bruno Pavelić  i ja smo polako krenuli ulicom. Bruno je od 1959. do 1966. igrao u šampionskoj generaciji OKK Beograda sa Radivojem Koraćem, Trajkom Rajkovićem, Miodragom Nikolićem, Slobodanom Gordićem … a kasnije za zemunsku Mladost. Dok smo lagano koračali upitao sam Bruna: “Nemoj pogrešno da me shvatiš, ali da li si ikada imao problem zbog svoga prezimena?”

Nikada – odgovorio je Bruno. – Moj otac je nosilac spomenice 41. i  poginuo je u ratu. Kod kuće imam partizansku spomenicu, koju su potpisali Tito i Ranković.

I onda je nastavio priču:

– Otac mi je 1941. bio upravnik železničke stanice u Zemunu. Jedne večeri partizani su napravili diverziju na stanici. Zbog toga su Bruna Nemci strpali u zatvor, odakle su ga oslobodili partizani. Oca sam video noć po izlasku iz zatvora. Došao je kući da se pozdravi sa nama i odmah je otišao  sa partizanima. Posle toga sam svog oca video 1943. godine na nekom brdu kod Osijeka, gde se borio sa svojim odredom. Majka i ja smo išli da ga posetimo. Proveli smo tamo dva dana, i kada smo polazili partizani su mi poklonili harmoniku i penkalo. Tada sam imao sedam godina. Otac mi je ubrzo poginuo u borbi.

– Prošle su od tada godine i trebalo je da idem na odsluženje vojnog roka u Skoplje. Zakasnio sam dva dana da se pojavim u kasarni u Skoplju. Zbog toga su na jutarnjoj smotri rekli: Vojnik Pavelić da se javi kapetanu na raport. Kada sam ušao u kancelariju kod kapetana, rekao je otresito: Sedi. Pomislio sam odmah na zatvor. Onda mi je kapetan rekao: Video sam ove tvoje hartije. Vidim da kasniš dva dana. Nego, reci mi kako ti se zvao otac. Vatroslav, odgovorio sam. Dobro, to sam video u hartijama, nego kako ste ga zvali, nastavio je kapetan. “Slave”, odgovorio sam. Na to me je kapetan upitao: “A gde su ti harmonika i penkalo? “ U momentu mi je bilo jasno da je kapetan nekadašnji partizan koji se sa mojim ocem borio u istom odredu, i da me je video 1943. godine, kada smo majka i ja došli da obidjemo našeg Vatroslava.

Kapetan je nastavio: “Sada idi kod vodnika i kaži da sam te ja poslao. Odaberi u spavaoni krevet koji ti najviše odgovara”.

Onda je Bruno završio priču: Ko zna koliko sam puta iz Skoplja dolazio za Beograd i vojsku nisam ni osetio.

Photo: Privatni album