Baš sam umro od smeha ovih dana kad pročitah na nekom portaliću da se Crvena Zvezda rešila svog pleja, Markusa Vilijamsa, jer pade čo’ek jope test na marihuanu. Znam, nije fer sa moje strane da uživam u nevoljama kluba, ali mislim da ta odluka samo može da pomogne klubu u nastojanju da nešto napravi u drugom krugu Evrolige.

Evropa je godinama bila sigurnim utočištem za američke igrače koji nisu imali previše kontrole i discipline u svojim sportskim životima. Neki od najtalentiranijih NBA asova u istoriji tako morali su svoj lebac da zarade na starom kontinentu, bez neke veće opasnosti da ih detektiraju kao uživatelje opasnih (po mozak i tijelo) tvari. Duga je lista tih (uglavnom crnih) američkih umjetnika što prodefiliraše košarkaškom Evropom, ali, eto, vremena se menjaju, više čovjek ne može ni da poduva pljugu, a kamoli nešto više. Promjena je uvik nabolje.

Ne pišem sad neki istorijski pregled upropaštenih NBA karijera jer potrajalo bi to i vremena i prostora da nabrojim sva značajnija imena što imadoše problemčića s ovim ili onim, ali nekolicinu bih trebao da spomenem. Svi znamo da su heroin i kokain bili prava pošast u NBA krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih. Neki, uglavnom malobrojni, uspjeli su svoje karijere da vrate na neki normalan kolosjek (Bernard King), dok većina ipak nije bila te sreće.

Pade mi tako na pamet jedan od najrevolucionarnijih košarkaša u povijesti, Spenser Hejvud, koji se toliko ustondirao za vreme NBA finala 1980. godine, da se čovik onesvistija za vreme treninga, neposredno pred odlučujući susret njegovih Lejkersa i Filadelfije. Suspendovaše ga, a on je sreću nakratko našao u Evropi, u Veneciji, di je odigra sezonu s Dalipagićem. Praji Hejvud i nije baš nešto legao (hahaha). Pa onda jedan Majkl Rej Ričardson, koji izbačen je iz NBA, da bi u svojim evropskim putovanjima jednu sezonu odigrao i u Splitu. Ili čuveni i nažalost pokojni, Roj Tarpli, koji je takođe prokockao svoju šansu da postane jedan od najvećih u istoriji. I tako, beše tih ovisnika nebrojeno mnogo kroz sve te godine, a Vilijams je za neke druge (evo npr. jadni Lamar Odom što oduševljavao me na parketu godinama svojom raznovrsnošću) samo nevinom bebom.

Doping testovi u Evropi dugo nisu bili bauk, a u tim prošlim, idiličnim vremenima igralo se i u nas. Juga davnih dana nije bila nekim većim tržištem zabranjenih supstanci, ali iznenadili bi se mi da se malo pozornije zagledamo u prošlost… Glavnim stimulansom i veseljem košarkaške raje bio je, naravno, alkohol. Dokumentirani i poznati su slučajevi teško pijanih sudija, delegata, a verujte mi, najpijaniji znali bit’ su neki komentatori košarkaških utakmica. Jednom sam tako u Domu sportova prisustvovao brojnim neuspješnim pokušajima jednog našeg poznatog spikera da ustane nakon završenog meča. Nije mu to pošlo za rukom, sve dok ga članovi uprave Cibone nisu izveli na pravi put.

Neću biti nekorektan pa imenovati te brojne pijane heroje moga mladenaštva, ali morate znati da je i među košarkašima bilo dosta onih kojima buz nije bio stran. Ponovo neću i ne smim da imenujem jer ne bi bilo fer, ali neki su alkoholičarima bili još od kadetskih dana. Znam tako slučaj izvesnog supertalenta iz dalmatinskog gradića, što viski je konstantno maskirao koka-kolom, pa je tako izgledala i njegova igra. Sa nekima od njih i moja malenkost je znala sticati prva alkoholna iskustva. Naravno da je bilo i iznimki kojima je samo košarica bila na pameti, ali ovo nije tekst o njima.

Što se težih kemijskih spojeva tiče, i toga je bilo, samo, eto, bilo je takvo vrime da nit’ se kontroliralo, nit’ se u javnost previše izlazilo. Kako sam verziran uglavnom na slučajeve iz dalmatinskih gradova, znadem jednog bivšeg igrača (čak pisao o njem sam već) koji se natoliko heroinom srozao da je još za vrime svoje karijere visio po uličicama uskim i uletao i domaćoj i stranoj ekipi sa – hej stari, imaš’ ća za dušu? Vremenom su ove naše prostore zaposjeli američki košarkaši, došla je demokracija, globalizacija, tako da je i procenat konzumenata opojnih draga porastao. Ne samo u košarci. Iznenadili bi se nas većina tim postotkom da se provede jedna strožija kontrola. A droge, pa čak ni jedna marihuana koju smatraju mekom i lakom, u basketu mjesta nemaju. Možda u nekim drugim profesijama…

Nego, Markuse, pa što toliko cariniš taj džoint čoveče? Prosledi više dalje…

Photo: MN press