Akademija u Narodnom Pozorištu 12.12.2018. Veličanstvena. Konačno nešto što prevazilazi događaje od predhodnih meseci u istoj instituciji sa pevanjem i pucanjem. Nešto iznad. U dnu pozornice veliko  75/90.  Mi smo čudo. Nas ništa ne može da uzdigne sem „jubileja“. Bez obzira koliko su neki zasluženi i stvarni, a neki veštački stvoreni.

Kao, na primer, kad su sredinom sedamdesetih političari proglasili sijaset jubileja. I sretoše nekog siromaha koji je mnogo mucao, upitaše ga – kako se zoveš? Čovek zbunjen i iznenađen – M…m …m. Dobro, koliko imate godina? A mukica božija tek poče  T..T..t…. A da ne znate koja je je ovo godina? Kad će čovek k’o iz tupa:  Godina jubileja! Toliko su nas maltretirali sa tim da smo svi poludeli. Godinama jubileja tada, naime, bejahu neki na silu definisani datumi koji posle ove vremenske distance nerviraju i čine se grotesknim.

E ovo 12.12. beše istinito i to NE DAM!

A bili su i Saša i Saša, i Duda i Dino, i Aleksej, i Bata i Bata, i Nikola i Anđa, i Jeca i Malčika, posebno ona. I Buštur. I da ne nabrajam sve jer bi trebalo sijaset stranica… Izvinjavam se svima koji su nepomenuti. Puna imena namerno ne navodim jer smo se svi te večeri poznavali. Normalno, kako je to kod nas Srbijanaca, bilo je neopravdano izostavljenih i sa pravom ljutih, ali to smo mi. Mnogo sam kritičan, ali ideja i ostvarenje je za pohvalu. Savez i oni iz Saveza – gospoda. Odajem svoje priznanje.

Dva sata prođe dok  trepneš. Neverovatno! Beše dosta priče, uglavnom koncizne i skromne, što je našoj sekti svojstveno. Pomnjan je, značajno, i moj Radnički – baš me je uzdiglo – i ljudi iz  njega, i veličina pečata koji moji udariše u nešto što se prosto zove jugoslovenska, ili srpska košarka. Pošteno, nedostajao mi je Souli te večeri da uživa ali i da zapazi.

I ono što neko reče iz hrvataske košarke, apropo ovih ”prozora” i njihove muke da se plasiraju na SP – Uzmite trenera i plejmejkera iz Srbije i idemo na SP. Priznanje koje prevazilazi sve antagonizme i netrpeljivosti, normalno u sasvim drugim sferama.

Ne pada mi na pamet da ovo bude izveštaj sa akademije, više su ovo moji osećaji posle ovog doživljaja. Zato i nije novinarski pristup, uostalom pravo novinarstvo je suptilna nauka od mene daleko. Više je to ekspresija emocija koje je sam događaj kod mene izazvao.

Pored mnogih, pojavio se Dan Piterson. Omanji Amer koga sam kao trenera američke selekcije prvi put video na čuvenom festivalu košarke u Peruu. Daleke 1972. ili 73. Sako i farmerke, i čizme sa visokom potpeticom, razumljivo kao iz Teksasa. Već sam zaboravio. Beše Dan nesvakidašnja pojava u nesvakidašnjem gradu Ikitosu  na početku Amazonije.

Te gospodin na briljantnom „američkom“ održa govor u kome videh da ovu našu košarkašku istoriju poznaje toliko dobro da su mu mnogi od prisutnih mogli da zavide. Nije trebao prevodilac jer ovde svi, ili skoro svi razumeju engleski, bar onaj koji on jako melodično govori uglavnom kroz nos, a koje smo mi stariji počeli da slušamo, pomalo da učimo kao kaubojski jezik iz starih filmova, naravno.

I reče puno dobrog o nama, uz poštovanje. Možda bi trebalo nešto da naučimo od njega.

Because the bassketball is over and in front of everything. Naš svet i sekta kojoj ni masoni ni rotarijanci ništa ne mogu.

I used to be 206cm  before… Poče on onako omanji. Oće reći – bio sam visok 206 ranije, pre nego sam se susreo sa jugoslovenskim i srpskim trenerima i igračima. Posle toliko borbi i takmičenja protiv njih – vidite šta je od mene ostalo. Duhovito i nadasve iskreno ali, za nas veliko priznanje.Da mu se pokloniš.

E sad, ja ne mogu da nabrajam ko mu je sve zagorčavao život i ko ga je učio. A lepo pomenu i treneri. I na samoj Akademiji pomenuše, na primer, Cigu. Normalno, u kontekstu ženske košarke. On je jedan od mnogih trenera iz Radničkog koji su potekli sa Krsta. Mi smo u šali govorili da su Zvezda i Partizan lako zapošljavali svoje igrače, a da su igrači Radničkog morali u trenere. Tako je naša košarka dobila i Ranka, i Boru, Pivu, i Dudu, i Cigu, i Pljaku, i Batu, i Božu, i Necu, i da ne nabrajam više. Uz malu digresiju, koliko me pamćenje služi, negde u drugoj polovini sedamdesetih od dvanaest klubova Prve savezne košarkaške lige Jugoslavije, tada sigurno najjače u Evropi, devet njih je imalo trenere koji su potekli, ili koji su značajno zakačili KK Radnički.

Ni meni ni mnogima od mojih nije jasno od koga su naši treneri u onim vremenima naučili ono što su prenosili nama. Biće da je bilo  obostrano.

E – to je g. Dan Piterson dobro primetio, i odao nam priznanje. I onda je sutradan u interjvuu Politici, koji napravio Aca Miletić, rekao g. Piterson da smo baletani, visoki i neuhvatljivi kao zmije i jegulje. Zato smo i jaki. I reče ono krucijalno, da smo jako pametni, izuzetno košarkaški pametni.

Mnogo nas cene, i više nego što i sami možemo da pretpostavimo.

Sama Akademija nije samo proslava, nego i mesto gde, ko hoće, može mnogo toga i da čuje. Normalno, kad se pojavi neko ko iskreno govori. U moje ime hvala Danu Pitersonu!

A sama Akademija je kasnila malo. Primetio sam da je momak koji je nešto kasnije briljantno otpevao našu himnu morao da sačeka da se svi mi iz „sekte“ izljubimo i ispozdravaljamo. Ama svi smo se znali.

Ja sam je doživeo lično i subjektivno kao potvrdu okvira svog života, i kao, u tom smislu, neizmerno zadovoljstvo. Kao i prisustvo na kasnijem druženju na obali Save, i priče sa Batom, Nikolom i Bušturom. Sa ovim potonjim, generacijom, posebno i beskrajno. Ali, ljudi, generacijski jaz petnaestak godina i nema smetnje. Isti smo svet.

A Buštur i ja, generacija juniorske reprezentacije 1969, ekstra sećanja.

Znate, kad mi u Srbiji kažemo Car Lazar, znamo o kome se radi. Ima čak i ulica Cara Lazara, mada bejaše knez. A mi iz te generacije kad kažemo Car Lazo – radi se o Lazi Lečiću, našem ocu, bratu i drugu. Beskrajna odanost. Nije mogao da dođe na Akademiju jer je u pozivu traženo svečano oblačenje, a on je, zbog svojih problema, mogao samo u trenerci. A nedostajao nam je. I mogu samo da pomislim kako bi bilo da se pojavio. Mislim da bi tada trebalo zaključati Narodno pozorište. Kakva bi to bila stendup predstava, ali ozbiljna, i naša.

Mnogo se toga videlo u tu sredu uveče, i ne interesuje me da li je to neko još primetio – bilo je to naše i neprepričljivo.

Kao i moje nenadano druženje sa Srećkom i Bušturom u trajanju od tri dana.A, da, i sa malim Bušturčetom vaspitanim da nas, očevu generaciju, poštuje nadasve.

Podmladili su me, i ja njih, verovatno. Malo smo osvežili NAŠE 1967,1968,1969 i 1970, kada smo bili kao deca, nekako slatko infantilni i naivni. Svako nosi svoja sećanja, možda i nisu sasvim ista, ali sve prihvatamo.

A Akademija, hvala istoriji i Savezu, beše samo inicijacija da nas digne iz letargije i, možda, malih depresija. Da nas podseti – ej, ljudi, u ovome smo bili i ostali “bogovi”.

Znam da će i moj prijatelj Zekoli iz Prištine da pozdravi ovo moje pisanije.

I ubeđen sam, konačno, da je moja teorija koju, kako reče ono devojče na Akademiji, neki ozbiljno, a neki otkačeno analizirajući ekstra pojavu kao što je košarka kod nas, mislila na mene pod ovim otkačeno.

Elem, prvo je bog stvorio nebo i zemlju. Pa su Srbi kao “nebeski narod” osetili raj i sišli sa neba. I neko vreme beše baš “rajski”, dok ne počeše da se međusobno glože, i Bog tada uze košarkašku loptu, i baci je među njih. I na početku beše reč – KOŠARKA!!!

I nekako se posle zapatiše amebe, pojavi se onaj Darvin i sve zajeba. Englez – da ga jebeš.

Ali opet: OPSTAJEMO!

Photo: MN press