Kada sam počeo da čitam, i to veoma rano, prosto sam gutao antologiju epskih narodnih pesama, prihvatajući ih kao neke priče bez ikakvih drugih saznanja, a pogotovu bez uticaja sa strane. I čitajući narodnu pesmu “Ivo Senković i Aga od Ribnika” plakao sam kao kiša. Otac se prvo malo nasmešio, ali se odmah zatim uozbiljio. Sav sam bio u tome. A imao sam sedam godina.

Mnogo godina kasnije pročitah neku knjigu ZA DECU, i pričicu „Devojčica sa šibicama“. Možda se neko i seća. Brutalno i tužno do ridanja i suza. Ne znam ko sastavlja te zbirke, ili možda decu hoće da postepeno da uvode u ovaj naš jebeni život…

Pa i moja ćerka je plakala na onu pesmicu „Sve ptičice iz gore“… “izgore, izgore”. Jedva smo joj objasnili. A ako svoj život ne oblikuješ tako da možeš bar da ga podnosiš, ili ne odlepršaš i nađeš ljude oko sebe koji te takvog prihvataju, možda i može da prođe. Što reče Balašević – “Ovaj život samo pijan čovek može da odrobija”. Nije baš toliko zlo, ili crno, ali preti!

Elem, napisah nedavno članak o Tasi i Vuči. Stalo mi je da se odmah objavi. Ja sam jedan od onih nabeđenih škrabala koji vole da sednu i da čitaju svoje objavljene članke, i da podvlače „duboke“ misli, da hvataju beleške na marginama, pa i da zaplaču, bogami! Kao što rekoh, beše mi stalo. I stalno otvaram sajt Koš magazin – nema. Zovem majstora velike lože Koš magazina -Acu. On nešto promrmlja da je stiglo, ali prazno, bez teksta. Tako sam ja bar shvatio. A i Souli se nešto na povratku s kruzera raspisao, i mada me hvali, miriše mi na nameštaljku i zaveru svih protiv mene! Drma mi se i drugo mesto na listi blogera. Zar protiv Vinčanskog čoveka – e neće moći!

Vratim se u kancelariju, pogledam kantu za otpatke – puna. Zato je flaša kod čistačice skoro prazna. Zahvalan flaši istresem sve na pod i pokupim pocepane papire-koncepte u rukopisu. Razmaknem sve na stolu i napravim sopstveni pazl pa polepim selotejpom. I sve ponovo. Kucaj vole kad nemaš „škole“, ali inata i upornosti koliko hoćeš. I ponovo pošaljem.

U međuvremenu zovem, da se žalim, UNS (jaka korist), NUNS, REM. Zovem i Dragicu u ULUS-u, ali ona u Bajčetini. Upućuju me na fondaciju. Kad sam izgubio poslednju nadu odlučih da odem u NNOA (nadnacionalnu obaveštajnu agenciju) pod tajnim imenom POTKOVICA.

Skrećem kod Vuka, kad telefon – Aca Nemilosrdni Ostojić. Reče da mi je pustio tekst. Sve je stiglo sto puta. A meni sumnjivo. Mada, i on po neki put ima dušu.

Elem, svi mi nabeđeni pisci kratkih formi onako nesujetni, pa čak i oni što pišu čitulje, skromno mislimo da nam je svako pisanije bar za Pulicera, ako nije već za onu ogromnu nagradu sa Mokre Gore. Nobel je nebitan, ali ako se zakači, za fajdicu je!

Tek, meni laknu. I kako to Bog određuje i Nemilosrdni mi učini milost, providnošću onog prvoimenovanog, drugi u redu Nemilosrdnih – Parking servis ukaza mi slobodno mesto u Golsvortijevoj, preko puta broja 4. Nisam mogao da verujem – gledam okolo da nije skrivena kamera. Tako lep osećaj.

Pustim muziku, upalim lulu – to mora da se proslavi, i uživam. Jer ovi zlotvori ne pišu kazne dok je neko u kolima. NNOA može da malo sačeka! Ne mrda nigde.

Pogledam preko puta, neke kutije na trotoaru. Gomila. I pored neki kao bicikl sa kavezom ispred – znate oni koji se motaju po gradu, uglavnom od kontejnera do kontejnera. To je dvorište prazno, uslovno rečeno. Znate da vlast dozvoljava Romima, ili ciganima, da naseljavaju sve, jer ih je najlakše isterati. E, ta Goljsvortijeva 4 je puna. I sad, da li je restitucija ili je neko ćapio parcelu, tek – sele ih. Ima ih i ispod mene u Vojvode Bogdana, i na mnogim drugim mestima. Setih se i da sam na istom mestu doživeo šok kad je neko dete istrčalo iz dvorišta pravo na ulicu. Sva sreća neki autobus napravio čep nešto niže. Skočio sam, ćapio klinca ili klinku, više se ne sećam, koga ili koju je brat jurio da ga „bratski ili pošteno” bije, unesoh ga u dvorište. Neki momak, neodređenih godina sa „gondolom“, što je naš izraz za isturenu bradu, pogleda me nezainteresovano. Kad sam objasnio i spustio dete samo se bez reči okrenuo prema dubini dvorišta gde je bio buljuk dece. Kao da je hteo da kaže – pa vidi koliko ih je. Reakcija brutalna, ali ipak bogatstvo.

Gledam te kutije i dimim lulu.Kad iz dvorišta izlazi nešto najlepše što sam mogao da zamislim. Da nadgleda, da se šepuri i uživa u sjaju sunca. Mala devojčica u roze haljinici i sa kišobranom, ili suncobranom. Hoda gospodski i šepuri se u svoj svojoj lepoti oko onih kutija. Nadgleda.

Oči crne, duboke kao Bajkal, ali vesele i životne. Gledam je i uživam. Nadnormalno. Kao gospođica iz Vindzora, Bakingemske palate.

Doduše primetih da je kišobrančić verovatno skinut sa nekih dečijih kolica za devojčice. Viri par žica, ali kao medalja i trofej i kao pokazatelj njene gospostvenosti. Boje su zelenkaste i ružičaste, blješte na onom suncu. A ona kao da namerno izbegava senke i kaže: “E, ja sam jača i zaštićena”.

Haljinica joj malo veća, ali je to sada moda. I malo je uprljana, samo malo, i iscepkana je na par mesta, ali je i to sada u trendu. To nude ovi butici kojih ima u svakoj ulici ispred zgrada. Isto i sandalice, malo veće, valjda da je ne žuljaju. A paun se šepuri. Žensko, a paun. Ceo svet je njen. Tu i tamo neki auto ili autobus mi zakloni pogled, i jedva čekam da se pomeri. Prosto me nerviraju.

Kontam: ovaj naš život nudi mnogo i uzima još više. Kako se opredeliš. I kolika je lepota da si nadmoćan i da ne tražiš puno, ali mnogo dobijaš.

Da li sve ovo naše nerviranje vredi? Znam, uvek će neki pametnjaković da nađe opravdanje. Ali lepota je u impresiji i poimanju stvarnosti.

Gledam onu lepoticu i shvatam da vredi živeti za sitnice koje čine život. I biti, kako reče Arunditi Roj – Bog malih stvari.

Mlada dama nastavi da se šepuri, ja se nasmajah i krenuh u NNBA.

Život je lepota za koju moramo da se izborimo, ako imamamo hrabrosti i upornosti. Zbog milosti i lepote ove kneginje neći da upotrebljavam ružne reči za ovo – imati hrabrosti.

Mlada dama mi otvori oči. Možda je malo kasno, ali vredi. Sve ovo htedoh da ispričam prijateljima, ali nisam. Sebično sam sačuvao za sebe. Do sada!

Sada delim sa vama.

Photo: Printscreen