Svojevremeno sam na sajtu Koš magazin postavio jedan blog pod naslovom „Ostali smo ljudi“. Možda nekom zvuči pretenciozno, ali nama je lepo. Ovaj današnji tekst je o događanjima u Ljubljani, ali počinjem od kraja.

Vozim prilično brzo da bih se uveče u petak dogovorio nešto sa bivšim fudbalerom Partizana Refikom Kozićem. Čoveka ne znam, živi u Majamiju. Veza mi je njegov saigrač i moj prijatelj Miki Živaljević. Restoran u vrhu Južnog bulevara. Ulazim i imam šta da vidim. Njihova generacija zajedno, i sve ih znam sem Refika. I Tumbu, i Mikija, i Novicu, i Stojkovića. Lepo ih je bilo videti, i kako sam ipak tu bio strano telo brzo obavih dogovor, ispozdravljao sam se i ostavio ih sa njihovim uspomenama. Znači – nismo mi jedini. Nisam stigao i nisam ni hteo da ih masiram iz kakvog ambijenta i okruženja sam upravo došao.

A sve je počelo mesec dana ranije, kad je nas neke iz Beograda pozvao na proslavu svog osamdesetog rođendana veliki Ivo Daneu. A znate kako je sve to kod nas, ko hoće ko neće, u stvari hoće ali ne mogu, milijardu za i protiv. Ja se kao dosta mlađi osetih počašćenim pozivom. I sve je tebalo da bude lagano ali…

Jednom napisah da sam u knjigama upisan kao Miroljub Damnjanović. Vremenom dobih nadimak Dugi I, kao što rekoh, i pored pubertetskih kompleksa prihvatih ga jer mogao sam da prođem mnogo gore – znate kako nemilosrdna i gruba mogu da budu deca, vršnjaci. Otac i majka me zvahu – sine, sem kad je mama bila ljuta i onda zazveči ono čuveno – Miroljube!!!

Svi ostali – Dugi. Samo moja žena poneki put iskoristi ono svekrvino „Miroljube“, ali sad sam u godinama i sluh popušta pa ne čujem uvek.

Uglavnom, kad postadoh igračić neko u mojoj blizini reče da se pojavio novi Dugi u našoj košarci, mislim jugoslovenskoj. Na moj upitni pogled, odgovoreno mi je da je među“dugijima“ glavni Dugi Kovačić, iz zagrebačke Lokomotive. Nisam imao sreću da ga igrački zakačim, ali o njemu čuh sve najbolje od njegovih saigrača. Ovde u Beogradu još i znaju moje ime mada me poneki put neko zapita, ali van prestonice to i nije važno.

Zašto sve ovo?

Ivo Daneu slavi osamdeset godina života. Impozantana cifra za svakog, a pogotovu za našeg košarkaškog polu-boga čije ime za nas znači svetlost.

Pozvani mi iz Beograda. Pošteno mene kao mnogo mlađeg pozvše jer se u poslednje vreme intenzivno družimo. Ponavljam – imponovalo mi je. Činilo me ponosnim. A opet, malo me grickalo kad su nas na jednom od druženja u Beogradu, gde svi dolaze, prozvali sa gorčinom i sa dosta tuge da smo mi svuda zvani, ali da ne dolazimo.

Pogodilo nas je. Ali ispred svih nas ja rekoh da je to i zbog toga što se nema, i što smo finansijski skučeniji. Svima mojima je laknulo, jer to nas sve pritiska, ali iz nekog ponosa i gordosti to ne mogasmo da priznamo. A nismo ni nadmeni ni uobraženi, samo se iz nekog razloga mnogo bolje osećamo kao domaćini nego kao gosti.

Elem, poziv od Ive Daneua je za mene bio kao naređenje, kao kad je nešto od saveta koje je svojevremeno očinski izgovarao Piva.

Mi, pozvani iz Beograda, “slovenački na vreme”, imali smo vremena da se dogovorimo. Mada su godine čudo i ono “srce oće, a dupe klokoće” se odnosi baš na sve. Normalno i na nas. Želja da odem me je opsenila. Ali onda svako ima svoje probleme. Mada, vršnjaci se mnogo bolje razumeju i lako jedan drugog pravdaju. A mi, juniori, bez obzira što se razlika u ovim godinama polako gubi, za ceo život prema njima ostadosmo juniori. Ponavljam da ovo nema nikakve veze sa igračkim kvalitetom, već sa statusom i poštovanjem starijih.

Uglavnom stariji počeše da otkazuju, a mene uhvati neki stomačni nadvirus. Pomislih – “ode mas u propas”. A Iva malo-malo mene proziva. I Rica Gordić, Ivin vršnjak, javi da dolazi iz Belgije. Čoveče, iz Belgije da spasi čast Beograđana. Bomba, i nastade nešto što meni nije svojstveno. Najdisciplinovanije i najupornije lečenje ikad viđeno. Uz dve infuzije dnevno. Primio sam ih šest. Po svaku cenu idem! Trebalo mi je to. Moje emocije i moji izazovi  su subjektivna stvar, ali ih delim sa ih sa svima. Jer čovek je, verujte, najjača životinja. Sve se može kad se hoće.

I nađoh se ja gore. Mislim na Sloveniju i Ljubljanu. Kad smo svojevremeno išli prema tamo stalno smo govorili – idemo gore u Sloveniju. Možda je to zbog onih njihovih planina, ali nisu “gore” kao drugi stepen poređenja od prideva zao. Nego gore, iznad. I iznad su, verujte. Bez ikakve ljubomore i zavisti ovo prihvatam i tvrdim.

Najviše mi se obradovao Rica. Spasosmo obraz Beograđanima. Rica i ja smo postali deo tog događaja. Rođendan njihovog vršnjaka i mog idola je bio samo povod i usputna motivacija. Sve ostalo je bilo i ostalo naše sebično, košarkaško i malo nadmeno, čak superiorno druženje uz neizmerno i iskreno poštovanje domaćina.

Aleš Križnar, Miro Cerar, Miroljub Damnjanović Dugi i Borut Basin

Organizacija – slovenačka. Tretirali su nas kao hodajuće ikone. Pošteno, nisam siguran da sam baš taj, ali voleo bih da jesam jer njihova iskrenost i neposrednost beše iz duše.
A uz Ricu bili su ti i Pino Đerđa, Pero Skansi, Rato Tvrdić, Borut Basin, Damir Šolman i Nikola Plećaš, a kasnije, na promociji knjige o Ivi, i mnogi drugi i stariji i mlađi, normalno iz Slovenije. Svi smo mi naša košarkaška rivalstva pretvorili u sjajna i opuštena prijateljstva, a svima nama su devedesete ostale kao crna mrlja u pamćenju.

Znate da mi često izmišljamo povode da se vidimo, mada je ovaj put razlog okupljanja bio iznad svih nas. Sad je razlog izazvao ono uporno i utrenirano u nama da pobedimo sve i po svaku cenu budemo tamo. Rica i ja dodadosmo boje Beograda u toj uzvišenoj reprezentaciji ljudskosti proizašle iz sportskog nadmetanja bez imalo sujete i taštine. Svako od nas je drugačije proživljavao svoj život i ono što nas povezuje – košaku. Pamćenja nisu ista, ali nema polemika, nema zameranja.

Tretman kakav smo imali u Ljubljani iznenadio je i nas, i članove naših porodica koji su bili sa nama. Ovo nam je pred njima bilo I kao neka vrsta opravdanja za mnoge dane odvojenosti, strepnji – mnogo, mnogo više od običnog treninga i putovanja. A par puta napomenuh – te slovenački na vreme, te organizovano slovenački… Tako rečeno prejudicira pogrešne zaključke.

Možemo mi, ili ja, sebično i bez pokrića da pripisujemo sebi i nama nonšalantnost i opuštenost. A nije baš tako. Onoliku dozu neopterećenosti i dobrote u ophođenju nisam odavno doživeo, pogotovu ne od “hladnih Slovenaca” iz naših glupih predrasuda i stereotipa stvorenih našom nadmenošću bez pokrića. Počev od skromnog Bojana, vlasnika hotela, pa do vrha grada, države. Pa Marko Gvardjančič, moja generacija i Ajzelt, i Logar, koje upoznah prvi put. Ljudi koji su vođeni Ivom krajem pedesetih i šezdesetih zajedno sa svima u košarci one velike zemlje naterali sve, bukvalno sve novine da vesti iz košarke počnu da pomeraju od mesta neposredno pre čitulja prema sredini, pa sve brže cela strana, pa dve, pa do naslovnih.

A kad ovde pričam utiske svi koji me saslušaju, pazite – nisu iznenađeni. E, to me posebno veseli. Očekivali su tako. I kad si deo košarkaškog sveta nekoliko lepih dana stvori priču za nekoliko meseci.

Posebno mi je milo što mogu da pišem o lepim stvarima, da nisam ciničan i da ne psujem kad pišem o nečemu što me strašno nervira. Treba mi samo motiv i opažanje da se otvoreno dajem, to mi je deo ličnosti. Ali (što devojci život kvari) beše i tamo nešto što me je nerviralo. Primetili ste da zapažam sve i svašta. E, tako počeh napadno i opsesivno da gledam travnjake u Ljubljani, i tražim onako beogradski ugažene stazice preko istih. Nigde ih nisam video. Nedostajale su mi. Međutim, odmah po povratku, kod “Pionira” videh ih koliko ti duša želi. Obradovah se kao najrođenijem. Jer mi smo svoji svojeglavi pa to tako kod nas ide.

Kratko je potrajalo to uzvisje u Ljubljani, gde nađeš opravdanje za sve muke i život ti dobija pun smisao. Ambijent gde sam toliko puta čuo izraze Jugoslavija i jugoslovenski, da sam se okretao oko sebe. Ambijent u kome se taksista, dečko baš trudi da govori srpski ili hrvatski, i to pomalo liči na Andriju i njegov groteskni slovenački na carini iz serije “Andrija i Anđelka”. Ali dobronamerno i uz uloženi  napor. I na neku slučajnu opasku, među nama, o promenama naziva ulica u poslednjih dvadesetak godina u regionu, dečko samo reče – sada iz Beogradske ulazimo u Njegoševu. Nasmejah se, i kao Njegoševa beše duža pa sam čekao da naiđemo na ljubljanski Kalenićev pijac.

A ono Damnjanović Slobodan s početka? Greškom je tako pisalo na mestu na koje sam trebao da sednem. Na pitanje moje supruge da li mi je zasmetalo zamislih se. Sada ću ja kao Milašin – Jeste, u stvari nije. Sad sam siguran da nije, jer mnogi su ceo život proveli i otišli sa nadimcima koji su ih obeležavali. Lepo. Nije za zameriti. Znam da nije zlonamerno. Ali kao da su namerno hteli Damnjanović Slobodan.  Slobodan… Slobodan….slobodan…slobodan.. . . .

Da im nije neko odozgo došapnuo?

Photo: Privatni album:

1. Ivo Daneu, Pino Đerđa, Miroljub Damnjanović Dugi i Peter Marter;