Možda se neko seća, u jednom od svojih ranijih tekstova pomenuh čuvenu tetka Katicu, čistačicu u Radničkom, koja je našeg pokojnog Sakija Prelevića izluđivala, a nas ostale zabavljala jer je sve vreme provedeno sa nama kontejnere nazivala – DIZAJNERIMA. Nije dizajner nego kontejner – vrištao je Saki. “Znam,znam”, odgovarala bi ona, ali i dalje isto.

E, pa, sedim u “Wonderu”, kafiću kod Đerma u Bulevaru. Smederevac malo dimi ali greje, muzika po mom ukusu i ambijent – nesvakidašnji. Gledam kroz prozor. “PROZOR“, kako me ta reč nervira još od onog Fibinog maštarenja. Na uglu Jagićeve buknula vatra u kontejneru. Gust dim, poveliki. Sva sreća nije plastični kontejner. Ljudi prolaze k’o pored turskog groblja. Bože moj, dim u Beogradu. Onomad kule, ranije Depo, a da 1999. i ne pominjem. Koga zanima? Nas par se zainteresevalo, i Bane pozva vatrogasce. Brzo se stvoriše na licu mesta, gurnuše crevo u utrobu dotičnog i ugasiše vatru, kao što uvek biva kad gurneš crevo u rupu.

Elem „kontenjeri“, što kažu naša braća Romi, postadoše naši kućni prijatelji. Svako jutro sa kesama  vežbam trojke preko ulice, i nazovem im dobro jutro. I svima onima koji se muvaju oko njih i čeprkaju po toj sada već instituciji. Orodismo se svi. Jer u „kontenjeru“ nije samo đubre. Svega može da se nađe. Ako baš insistirate na đubretu – ne treba vam kontejner. Veći izbor je sa strane. Čak je simpatična ona priča koja se prenosi kao zajebancija, ono kad jedan profesor univerziteta vrši istraživanja u pomenutoj instituciji, a pored prolazi jedan akademik. “Kolega, danas ne radite?” “Ne, danas postim i sretan rad kolega”, odgovori ovaj i produži.

A „kontenjeri” su svojevrstan medijum za zbližavanje komšiluka.

Jednom prilikom je trebalo da ofarbam nešto u očevom stanu, i ponesoh materjal i alat u kesi, kao i kesu sa đubretom. I, kako to uvek biva, mozak ode prema obavezama i ja bacih “trojku” preko ulice i odmah, dok su kese letele, shvatih grešku. Poleteh za bačenim ali kasno. A „kontenjeri“, kao I svi predatori, imaju osobinu da sve gutaju do dna pa posle,valjda, preživaju. Pogledah površno, i kako gore u ateljeu imam svega toga u velikim količinama, vratih se na moj četvrti sprat, uzeh novo i – dole. Pođem ka kolima i onda onaj srpski crv, inaćenje sa bespotrebnim – ma, neće mene jedan kontejner da zajebava. Stavim stvari u kola, pogledam okolo – nigde nikog, i sagnem se ja u „dizajnera“. I Marfi ne bi bio to što jeste da se ceo komšiluk nije stvorio za sekund baš tu. Neki od njih se nisu videli nedeljama, i ipozdravljaše se, a onda ono čuveno – “O, komšija, šta to radite?” A ja prelomljen, noge napolju a telo unutra. Šta da im kažeš? Da spremam ručak? Šta god da kažeš čuće se ono “da…da  .da”. Ja nađoh što sam tražio, pokušah da okrenem na šalu, oni samo klimaju glavom i valjda čekaju da odem pa da…

Nešto kasnije krenem u “Potkovicu”. Sa nadom da ću naći parking mesto. To je često kao ledena oaza u Sahari. Kad ono – prekoputa slobodno. Sedmica na Lotou! Ostadoh da sedim malo u kolima i da uživam i pakosno nerviram ove druge koji traže istu sedmicu. Izađoh napokon, kad prekoputa ispred tri poređana kontejnera sa strane kolovoza, baka sa unučicom poče da vrišti da joj odoše ključevi od stana u grotlo. Ostavi ona dete i prope se na prste da gleda unutra. Odmah sam zapazio da u celoj ulici nema automobile, a to je retkost kao sneg u julu. Ako poznajete Gosvortijevu znate o čemu pričam. Tamo je saobraćaj redak samo kad je maraton. Mislim da budući vozači iz Instanbula o trošku Erdogana za završni test dolaze u Beogradi. K’o prođe Golsvortijevu a da nikog ne zakači, i da ne poludi od zastajkivanja i uparkiravanja i izparkiravanja, taj je prošao test za “foke”. Može natrag na Bosfor da vozi šta hoće. Dozvola F kategorije koja se ovde, valjda, izdaje u “Lazi”.

E, pa skočih ja, uhvatih dete, nijednog automobile kao što rekoh. I Marfi ima dušu. Sklonih dete na trotoar i da pomognem bakici, sagnem se nad “dizajnerom” na način već poznat s početka. I za sekund je cela “Potkovica” bila na prozoru. Kao da je imala video nadzor  a Marfi je ono malo duše već potrošio. Opravdanja tamo ne vrede.

Ili… pet godina stajao je jedan stari komad visećeg dela kuhinje od pne teške iverice kod mene u hodniku,  za bacanje. I stalno mrzi me, sutra ću, i tako mesecima, godinama. Onda se rešim, dignem ga na desnu ruku i zainatim se da to tako odnesem dole. Ruka utrnula od četvrtog sprata do kontejnera, a ja se takmičim – što reče pokojni Čita, za karakter. Beše krajni napor i nema trojke, dođoh pored kontejnera na “polaganje”. Zamahnuh i ubacih. Ruka već trne, poče da prokrvljava. Okrenuh se prema kolima, kad iz limenog čudovišta izdiže se živi stvor. Sledih se i pomislih da se nešto zapatilo u ormariću, pa oživelo od udarca – kao Alien. I, da parafraziram Miju Aleksića iz “Maratonaca”: ”Ljudi, kad se sad nisam šlogirao ne znam kad ću!” Zažmurim koji sekund, pogledam a ono mrda. Videh da je žensko, ili je bar ličilo. U nekoj sivozelenoj odori. Procedih: “Mogao sam da Vas ubijem, šta tražite tu?” “Radim svoj posao”, reče i sagnu se dole ponovo. Nisam se sredio dugo. Posle pročitam da je baš tih dana nađena glava nekog nesretnika pored nekog kontejnera na Zvezdari, i policija je trkeljisala sve okolo. Ako je to bilo tako, nije im lak posao.

Kontejneri sve više postaju deo folklora. I po klijenteli koja ih obilazi, ali po sadržaju. Srpska sudbina. Mi večito u nekom kontejneru, sami, izolovani. Poneki put se osetimo izdignuti, ali samo na kratko – ubrzo nas istresu i sledi ponovo tvrdo prizemljenje. Dokle bre?

Vraćam se onomad iz Dubrovnika. Beše neka južina i dosta kiše. Ali kamen i auto čisti. Prođem Bosnu, Taru i iZlatibor, i onda poče. Traktori i blato. Srpsko blato. Čuveno. Ono i hrani i brani. Ne možeš da pobegneš od njega. Tek, moj pajtaš C5 do Beoograda prljav samo tako. Primetio sam tu pojavu i ranije, i nije da je nisam očekivao, ali sad sam bio malo ponosan na svoje ranije zaključke.

Sedim sa Draganom Radosavljevićem iz Rabotničkog u kafiću. Generacija smo i kada se vidimo sve nam je interesantno. Izfilozofirah ja o blatu i sposobnostima austrijskih konja i naših volova na Ceru i Kolubari. Uglavnom, da ga odvezem kod brata u neku nedođiju i, obzirom da sam ga jednom vozio, utripovao sam da je to Mirijevo. Ne lezi vraže, tek kad smo zabasali uključimo onog “idiota”, ili “idiotkinju” – navigaciju u telefonu, i krenemo. Naselje Veljko Vlahović. Uputstva za debile – te skreni desno, te levo. Zabasasmo u neko naselje koje je poznato po tome što Duda tamo ima kuću sa predivnim grbom. Još malo dalje, i – kraj. BLATO! Jebote Beograd i blato! Ali ono srpsko, tamno braon, masno, kad se zalepi k’o “dufiks”: probasmo da ga “obigolimo” kako bi braća severni, ili vardarski Makedonci rekli. I desno i levo, i na brdo i opet blato, ali i mrak. Desno zgrade, podaleko levo dole “Lasta”. Bog te jebo – k’o Kajmakčalan. Levo- desno, vrti se auto kao u jednoj od retkih mekših scena u filmu “Lepa sela lepo gore”. Ono kad dva jarana krenuše fićom u provod.

Blato je naša sudbina, ono rađa i čuva nas, ali i zaglavljuje. Moj auto ima konjske snage, ne volovske što je na Ceru i Kolubari nekad bilo važno. To su jedini volovi koji nas bar na kratko izvukoše, ali ima kod nas u istoriji volova koji nam uvlače, i to neprestano.

Tek, ja takvo blato ne videh skoro. Moj C5 je tako klizao, propinjao se, radio dvostruke aksele i trostruke ritbergere da su naši u OK  rešili –vodimo ih u Pjongčang. Jer, umetničko klizanje bez Rusa i Milke Babović je gola neka stvar. Ali, savladasmo Dragan i ja Kajmakčalan, i kao pobednici pronađemo asfalt. E, Srbi nikad ne znaju da iskoriste pravu šansu.

Tad sam definitivno shvatio da smo se sa blatom orodili u svakom pogledu. A dobodošli i nezvani se u tome slabo snalaze. Tek to nam je sudbina. Da li je to dobro ili ne, zaključiće naši pra-pra-praunuci. U svakom slučaju odmah odoh da operem auto u Gospodara Vučića. Pitali su me da li idem direktno sa oranja. Šta da im kažem. A trebalo mi je pet minuta od blata do njih.

Onda nešto povezujem sa našom predhodno pomenutom rodbinom, i što nam je providnost odredila. To kod mene nema neke logike, bar ne objašnjive. To je kao kad rešavaš matematički problem. Retko nađeš rešenje dok si nad papirom, nego ti klikne na ulici, u kafani, u kupatilu. I sve ti odjedanput jasno. Malo se čudiš sebi kako to nisi shvatao ranije, osećaš se malo blesavo. A lepo ti, ali na kratko. Shvatiš, kao Ljuba Tadić u “Mirisu poljskog cveća” na kraju, da sediš u hodniku iza zatvorenih vrata.

Elem, sleglo se pa sad pišem. Gledao sam ove MOJE, naše protiv Austrije u ovom maltretiranju nazvanom kvalifikacije za SP. Ili ja ne znam više šta, jer koliko ovo traje dotle će ukinuti i košarku. Naši odnekuda. Neverovatno kako smo žilavi i odakle samo iskopamo igrače. Sale nije “izbornik” nego su on i njegovi Proke pronalazači. A opet, ima i igrača iz naše lige – lepo. Mali smo da zapretimo Fibi i da igramo samo sa igračima iz naše lige. Našim klincima. Baš bi ih bilo briga. Mi smo samo lepota svih takmičenja. Odlučuju oni koji imaju uticaja. I sve sam više ubeđen da to nije samo zbog para. Mi smo u kontejneru sa prozorima. Iz našeg “blata” izrastaju igrači koji se u tom “blatu” uče I – pazite – VOLE to blato. A onda odlaze i hrane tuđe ambicije i sujete, ali kad god ih pozoveš – tu su.

Gledam Beč, ili gde su već igrali. Pristup tipično naš. Pomislili smo da ćemo ih lako dobiti. Posle Nemaca i Cibresa, koji kod nas nauči da igra, i one sumanute trojke nekog od “arijevaca” na kraju, biće da je neki referent kod boga pa se zaigrao na telefonu kao moj unuk.  Avramović to iskoristi, na kvarno, na isti način.

Ali atmosfera u hali! Sećate se onih priča koje su se prenosile “od usta do usta”, jer o tome nije smelo javno da se govori. Kad neka ekipa iz Albanije igra “prijateljsku” u Prištini i cela sala prekrivena onim crvenim zastavam, a svi se klanjaju bez obzira na Enver Hodžu i bunkere. Svi su navijali za “svoje”. Tako i u Beču. Austrijanci, koji sve duže igraju zajedno a nema ih napolju, igraju sve bolje i igraće, verujte mi. Imaće i drugi sa njima problem.

A publika za nas. Koliko je poznato, pored naših u Beču ima i nešto Austrijanaca. Počeli su i u sastavu Austrije neki na ić, ili slično. Onaj njihov trener u tajmautu govori neki esperanto. Saša bi mogao lakše da drži njima tajmaute, pola minuta kod nas, pola kod njih. Kao svojevremeno Laza Lečić na trening utakmicama juniorske reprezentacije protiv njegovog Rabotničkog, a takvih utakmica je bilo mnogo.

Kod nas se bar svi razumeju. Lepo kažu Hrvati gde treba tražiti trenera i pleja. Možda bi naš Savez mogao da se pozabavi hrvatskom košarkom u cilju regionalne saradnje koju propagiraju aktuelne vlasti.

U publici svi,svi… naši. Kako utakmica beše pred same izbore, pobojah se da se ne pojave neki od ovih naših pedesetah “Zelenih” da se eksponiraju. Pade mi na pamet da možda i nisu slučajno zeleni.

Ama, svi smo sve zeleniji od muke. U ovom našem lepom sportu se sve, kao namerno, obesmišljava. Svaki put novi tim, samo ime i zastava isti.

E, sad: da li će iko od njih da vidi SP? Ako se kvalifikujemo. Ubijaju se, neki iznad svojih mogućnosti, napredovaće sigurno. A onda, onda će doći bolji i glavniji. Stvarno bolji, bez karikiranja.

Ono što sam u fudbalu kritikovao, a što je produkt koopercije saveza sa menadžerima, ovde je moralni upitnik. FIBA nas je stavila u “kontejener” koji nam je odredila, u kome ima dovoljno blata da rađa ali ne previše. I mi se batrgamo. Ova deca što se bore imaju svoje lično zadovoljstvo. Verujte, možemo mi da im se klanjamo do zemlje, nema tih para koje to mogu platiti.

Nacionalna priznanja su u sportu striktno određena zakonom i kriterijumima. To nas Srbe sprečava da u grebanje guramo kumčiće i svastike. Za to sam se i ja lično svojski borio, i sa te strane sam sobom zadovoljan. Ne postoji bilo kakvo priznanje da nadvisi moje samozadovoljstvo. Ostade nekoliko malih lopovčića, ali to ide na dušu ministarstvu.

Niko od ove dece to i ne očekuje, ovi kriterijumi koji postoje treba strikno da se održavaju. Jer, samo jedan izuzetak I – “znaš ti nas, jebo ti nas”.

Kapa dole selektoru i štabu. Ponekad se pobojim da vidim Sašu, Nešu i Jovicu da šutiraju penale. Da ne slute nešto. Ili će tim sastavljati, kad vide da zafali, od nekog iz publike. A siguran sam da bismo i onda bili dobri. Ili ćemo ih praviti od onog našeg blata. I opet ćemo biti dobri!

E, pa, pitam se da li ćemo mi odavde, bar u onome u čemu smo najbolji, jedanput uspeti izaći iz kontejnera u koji nas uguravaju, i da ovo naše “blato” koristimo u punom kapacitetu i plodnosti. Moramo li da večito živimo sagnuti  i sa kompromisima?

E, U KOŠARCI NA TO NE PRISTAJEM!

Photo: Printscreen