Htedoh da ispadnem duhovit i u jednom društvu rekoh da je Srbija bila pod Turcima petsto godina i četiri dana. E sad, to je znanje stečeno iz narodnih pesama, kao i sve kod nas. Odmah me ispraviše da je to bilo 360 godina, ili par više. Nema veze, fazon je prihvaćan. Turci se vratiše. I nama i njima se ukazalo da nam je bolje zajedno, šta god da smo i mi i oni pričali u prošlosti i bili, verovatno, jedni drugima opravdanje za sve i svašta.

Ceo Beograd je navijao za njih.

Posle utakmice na Đermu videh grupu u žuto-crnim dresovima. Raširio sam ruke i slegao ramenima. A kod njih tuga, ali široki osmesi. Život se nastavlja. Žal, ali proćiće. Veliki narodi su veliki jer znaju i da trpe, i idu napred.

Istovremeno, u mom Sarajevu, Redžep Taip održa svoj predizborni miting za sunarodnjake iz dijaspore. Sve je bilo kako „demokratski principi nalažu”. Koliko ja shvatih za kratkog boravka sultana u “Rajevusa” da je dogovorio sa našim sultanom da se gradi autoput Beograd-Sarajevo, verovatno najjeftinija varijanta na Višegrad. Pretpostavljam. Da se u startu eliminiše pokušaj grebanja Federacije o Srbiju, a posebno Tursku, i da se gradi obilaznica oko BiH, preko Zenice, Bugojna,Tuzle… Malo preterujem, ali mora da se zna ko je gazda.

Mislim da je takvo povezivanj i potrebno, i lepo, i razumno. Posebno kod mene podgrejava najlepše nostalgične uspomene. Jedino nije bio potreban ovakav način, ali cilj opravdava sredstva i Makijaveli viri odasvuda.

Nekako u isto vreme onaj nesuđeni košarkaš, jer košarkaš ne može da bude svako, izjavi da njegova zemlja ne želi da bude srpska provincija. Naglasak beše na Srpska, a provincija ostaju. Čija – njihov ili nečiji tuđ izbor.

A jedan zapaljeni Novljanin reče da je primećeno da svojevremeno rusko „pijano“ razmetanje novcem po Južnom Jadranu, pretvoreno u imovinu, polako prelazi u ruke Turaka. Rusi se sele u Tursku. Interesna migracija. Ovo sve moram da proverim, ali ima neke životne logike. Posmatrajte samo svet oko sebe. I mada je  najteže pronaći logiku u ljudskom ponašanju – na kraju se uvek nađe.

A istovremeno, uz veliko izvinjenje vrhovnom košarkaškom „sultanu“ Žordiju, u Beogradu je u vreme Fajnal fora održan 22. turnir veterana srpske dijaspore. Beše tim iz Herceg Novog, iz provanse. Ovde su obično najbolji, i provedu se fenomenalno. Kako će biti kad se vrate dole, videćemo. Ili možda nećemo  – njihov ponosni odabir.

A da, na turniru su se svi razumeli bez prevodilaca.

I još jedno “a, da” – u Beogradu je održan Fajnal for Evrolige. Sleglo se tušta i tma ljudi sa strane. Iskreno, izgledalo je fenomenalno, i imponovalo mi je. Mi baš volimo da budemo dobri DOMAĆINI. To nikad nije bilo upitno. Beograd je, verovali ili ne, centar mnogo šireg prostora Evrope od samog Balkana. Možda je to iracionalno i teško objašnjivo, ali je tako. To sam primetio više godina unazad.

I u svoj toj gunguli, borbi navijačkih ljubavi i posvećenosti, javnog nošenja boja svojih ljubimaca – nijedna tuča, nijedan eksces. Lepa lekcija da se nauči.

I opet “a, da”, izgoreo je, nevezano na ovo gore napisano, Zvezdin autobus u kome bejahu igrači. Mi svoje gluposti i prljavštine čuvamo sebično samo za sebe.

Ne znam ko je dogovorio Fajnal for i dobio ga za Beograd. Da li menadžment grada ili, kako se priča, predsednik lično. Možda je neko progutao priču, ili je hteo da motiviše Zvezdu da se uvuče među 4. Ako u ovim pričama ima istine, onda neka neko razmisli da se od zarade grada Zvezdi pomogne, da ne bude samo siromašni partner za tapšanje po ramenu i potkusurivanje. Jer, koliko god to mene nerviralo, i dalje mislim da kod nas u košarci nije sve u novcu, ali moram da priznam da je mnogo toga. Ovo najozbiljnije mislim, jer iako se ne slažem sa Čovićem oko ideje da Zvezda bude državni projekat, ona i direktno i indirektno ima mnogo zasluga za ovakvu predstavu ovde i predstavu o nama u svetu.

Sada se ponavlja „dvesta na sat“ kolika je zarada grada posle svega. Dvadesetak ili nešto više miliona, jer ne prijavljuju baš svi priliv. Poslovni potez je bio pravi.

A zadovoljstvo… o tome ćemo malo kasnije… i gorčina.

„ We supposed to be“ što bi rekli braća Englezi, košarkaška nacija. I da se odmah izvinim onom nesretniku iz Montenegra, na ovoj predstavi ovde smo bili kelneri i cepači karata, ali košarkaška provincija. Boli. Svedeni na to da se radujemo malim stvarima. Te koliko ih ima na ić po ekipama, i da uzdižemo ono dete, koje beše na kraju MVP, što insistira da se preziva na ić a ne na ič, mada teško da iko može da izgovori to ć bez dobrog treninga.

Naš savez je srozan kao i FIBA. Gde se dedoše ljudi koji su nas u ovom sportu uzdigli do visina? Više ih je bilo na turniru srpske dijaspore.

Da bi došao do karata morao si da poznaješ ili Kurtu ili Murtu, ili da prodaš njivu. Ljudima se gadilo da se ponižavaju. A pogotovu kad te sa nadom pozovu sa strane ubeđeni da mogu da očekuju pomoć. Sramota te, ali si nemoćan.

Neki su uspevali, ali je to već pitanje stomaka. A ljudi, jedan novinar mi reče da su svi redari u hali bili Španci. Naši su cepali karte, cepači karata. E, to smo bili mi.

A nekad smo imali superiorne ekipe, punili smo hale gde god da se pojavimo. Kasnije, kad malo stadosmo na noge postadosmo i dobri gosti, troškadžije, ali smo taj imidž upropastili raznoraznom gafovima, da ne kažem nešto teže.

RTS nije imala pravo da prenosi, niti da daje izveštaje odmah posle utakmica. Nešto tek posle ponoći, možda tajno. Siroti Denda, kome zapade ovaj posao, morao je da najavljuje susrete iz same hale snimljene verovatno ranom zorom jer su se u pozadini videle čistačice i neki majstori. Nisam proverio, možda su i oni bili uvezeni.

Ne znam, takođe, ko su bili zapisničari, postajem paranoičan. Ali iz zemlje koja je stalno i svetskom košarkaškom vrhu i ovako mala, sa odličnim sudijama, i kada nema nikog od naših u završnici, što bi po logici stvari značilo neutralnost, nema nijednog našeg sudije. Zato valjda i onaj Lamonika u pedeset i nekoj sudi sve, kako stoje stvari sudiće i u kolicima. Za nas sramota. I, da parafraziram Đoleta Balaševića – nisu krivi ti koji su određivali, krivi smo mi što smo pristali.

Koliko me pamćenje služi, nekad je bio problem jer su veliki timovi iz jakih košarkaških zemalja, gde smo pripadali i mi, uvek igrali završnice velikih takmičenja. Sudijski problem je bio što sudije iz najjačih liga nisu tada mogle da sude, pa se tako zapatiše razni Arabadžani, Kotlebe, Kašai i Ričardsoni. A matori Boca je za njih bio sudijski bog.

Gorčina. I zato ponavljam, ostaje nam da se sitno radujemo, onako srpski i kretenski što ima u Realu jedan na ić, i on ko za inat – MVP. Samo da se dodatno zakurčimo. Ej, od cele srpske košarke ostade jedno ić.

Uz sve lepo što se desilo prošlog vikenda u Beogradu, što je nesporno, gorko mi se nameće misao da postajemo košarkaška provansa. Kako stoje stvari, ovako bi mogli da organizujemo i finale SUPERBOLA. Da cepamo karte. Valjda i ovi moćniji misle da nismo za više.

Da popizdiš.

Razmislite gde ćete zarađen novac proslediti. Dajte ga zaslužnima, i dajte ga u sport koji nas je uvek uzdizao. Manite fontane i jelke, i uravnilovku. Zvezda, i bilo ko drugi, je zalužio da im se pomogne da se penju. A možemo, u to sam siguran.

A Turci, dobri gosti i vole nas. “I mi volimo njih“. Prošlost polako pada u zaborav, ili se drugačije objašnjava. Tek, održaše nam lekciju iz navijanja i  lepog ponašanja.

Možda bi nešto mogli i da naučimo.

A i najduže smo bili zajedno.

AFERIM.

Photo: Euroleague